Feugiat pretium nibh ipsum consequat nisl velavida trum quisque non tellus orci rudor ellus mauris a diam maecenas arcu.

Tel: +(123) 456 7890

contact@theme.com

620 Eighth Avenue, New York

ЕКОЛОШКИ СВЕСНИ – ЕКОЛОШКИ АКТИВНИ?

 - Сматрања  - ЕКОЛОШКИ СВЕСНИ – ЕКОЛОШКИ АКТИВНИ?

ЕКОЛОШКИ СВЕСНИ – ЕКОЛОШКИ АКТИВНИ?

Често чујемо у јавном дискурсу да је недовољно развијена еколошка свест главни или један од главних разлога пасивности грађана у контексту заштите животне средине. Рекло би се да је потребно само некако повећати свест грађана о природи еколошких проблема и начинима за њихово превазилажење па ће то довести до промене понашања и онда смо решили једну читаву димензију савремене еколошке кризе. На крају крајева, сасвим је логично да еколошки свесни грађани раде еколошки одрживе ствари, зар не? Не нужно. У наредним редовима проћи ћемо кроз неколико основних разлога зашто подигнута свест сама по себи не доводи до промене понашања.

Један од првих и најједноставнијих модела који су кроз новију историју покушали да објасне шта је то што доводи до еколошког понашања, јесте модел недостатка информација. Овај модел, не само да је вероватно најзаступљенији у јавном дискурсу, него је присутан и у значајном делу литературе у области истраживања метода комуникације и користи се као доминантна друштвена стратегија приликом израде разних стратешких докумената, акционих планова, мера и политика. Он у суштини изгледа овако:

РЕЛЕВАНТНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ ПРОМЕНА ЛИЧНИХ СТАВОВА ЕКОЛОШКО ПОНАШАЊЕ

Претпоставка је да усвајање нових информација (подизање свести) о еколошким проблемима, решењима, итд; доводи до промене ставова који покрећу адекватно понашање. Модел недостатка информација није издржао тест времена али се ипак некако одржава као валидна претпоставка и дан данас.

Пре свега, у тренутку кад смо изложени новим информацијама, оне пролазе кроз читав низ „менталних филтера“. Интерпретација истих ће зависити од њихове усклађености са нашим идентитетом, постојећим ставовима, уверењима и вредностима; па чак и од нашег тренутног психофизичког стања. Можемо закључити да изложеност информацијама не доводи нужно до промене личних ставова, уверења и вредности. Унаточ томе, за потребе овог текста, претпоставимо да је хипотетички појединац о којем ћемо да говоримо усвојио нова сазнања, да му је еколошка свест подигнута и да су му ставови, уверења и вредности тиме промењени. Да ли то онда значи да ће он да учини нешто у складу са тим? Да ли ће му се променити понашање? Највероватније неће.

НАЈВЕЋИ БРОЈ ПОЈЕДИНАЦА НЕЋЕ УЧИНИТИ НИШТА ПОВОДОМ ЕКОЛОШКИХ ПРОБЛЕМА ПУКИМ УСВАЈАЊЕМ РЕЛЕВАНТНИХ ИНФОРМАЦИЈА ПА ЧАК И АКО ИМ ИСТА УСПЕЈУ ПРОМЕНИТИ ОДРЕЂЕНЕ СТАВОВЕ, УВЕРЕЊА И ВРЕДНОСТИ.

Временом су се појавиле комплексније и значајније теорије које нуде објашњења слична моделу недостатка информација. Њима је мање или више заједничко то да користе људске ставове, уверења и вредности као примарне индикаторе еколошког понашања. Међутим, показало се да ипак нису од велике користи ако се узму као главни и/или једини фактори предвиђања.

Снага ових модела је највећа када су испуњени следећи услови:

  1. Спољне/друштвене баријере су веома слабе или не постоје (друштвена стигма, физичка опасност, материјална зависност, итд.);
  2. Бихевиорални трошкови понашања веома ниски (овде мислимо на факторе попут уложеног времена, енергије, итд.);
  3. Понашање се одиграва у стабилном друштвеном контексту.

Овде углавном говоримо о типовима потрошачког понашања који су везани за „зелени конзумеризам“ (у литератури се најчешће користи термин проеколошко понашање). Другим речима, у случајевима када је потребно објаснити зашто одређене особе издвајају кусур на каси за решавање далеких еколошких проблема, зашто су спремни да плате који долар/евро више за флашицу воде која је произведена од биоразградивог материјала и сличне облике проеколошког понашања; ставови, уверења и вредности имају значајан успех. Међутим, за понашања која су бихевиорално скупа, тешка и ризична, спољни односно контекстуални фактори али и други интерни фактори ће углавном превладати.

ЉУДИ ПРОСТО НЕ РАДЕ УВЕК ОНО ШТО МИСЛЕ.

Истраживања су показала да када су бихевиорални трошкови високи, примарно психолошке варијабле попут личних ставова имају драстично мање утицаја на активирање еколошког понашања. Како се контекстуална ограничења смањују, тако ставови преузимају примат као покретачка снага.

Разна тестирања су показала и да ће појединци углавном испољити проеколошко понашање са ниским бихевиоралним трошковима како би смањили сукоб (когнитивну дисонанцу) између својих уверења и свести о стварном утицају свог укупног понашања на животну средину (својеврсни облик индивидуалног green washing-а). Одређени број људи ће на овај начин гледати да избегну бихевиорално скупље облике понашања упркос њиховом већем потенцијалу за решавање еколошких проблема и без обзира на њихову развијену еколошку свест.

Многи ће редефинисати одређене друштвене ситуације или променити лично уверење на начин да оправдају пасивност себи и другима у случају када су бихевиорални трошкови високи или када су друштвене баријере снажне. На пример, вожња електричног тротинета или бицикла као понашање које је у складу са личним уверењем да је то добар начин да се смањи индивидуални еколошки отисак може бити у сукобу са уверењем о томе како изгледа идеални тип снажног и успешног мушкарца. Прво уверење је стечено подизањем свести у претходном периоду док је друго плод вишевековних друштвених процеса, усвојено вишедеценијским механизмима социјализације и оснажено вишегодишњим репродуковањем низа друштвених интеракција. У оваквој ситуацији људи често ревидирају једно од ова два уверења а очигледно је које ће вероватно бити ревидирано. Можда је ипак вожња бицикла ипак опасна и неефикасна пракса?

ЉУДИ ЧЕСТО ИГРАЈУ РАЗЛИЧИТЕ УЛОГЕ У РАЗЛИЧИТИМ ДРУШТВЕНИМ КОНТЕКСТИМА КОЈЕ ЧЕСТО НИСУ У СКЛАДУ СА ЊИХОВИМ ЛИЧНИМ СТАВОВИМА, УВЕРЕЊИМА И ВРЕДНОСТИМА („СВЕСТИ“).

Лична уверења, ставови и вредности просто нису константне категорије. Људи немају фиксиран, апсолутно рационалан и спреман скуп ставова и вредности које ће се безусловно активирати у одређеним контекстима, већ су одређени лични ставови и вредности релативно променљиве категорије а понекад и контрадикторне. Оне су у константној „комуникацији“ са екстерним, друштвеним факторима и бивају предмет преговора, промена и пролазе кроз фазе пасивности и активације.

На крају, постоји огроман број друштвених баријера које стоје на путу до покретања еколошког понашања упркос „подигнуте свести“. Ово су баријере попут субјективне процене утицаја групе („Зашто да се придружим акцији прикупљања рециклабилног отпада кад они свакако неће ништа значајно прикупити“), субјективне процене личног маргиналног доприноса утицају групе („Зашто да се прикључим акцији прикупљања рециклабилног отпада кад их свакако има много и нећемо ништа претерано више прикупити ако се и ја појавим“), феномени дифузије и трансфера одговорности („Неко други ће то сигурно решити“ или „није на мени да се тиме бавим“), фактора директног или индиректног искуства („То није мој проблем, ја тамо не живим“), смањеног вредновања дугорочне користи („Ко жив ко мртав“), модела прага („Долазим ако дође минимум десет људи“), и многих других које не стају у ове редове. Знање о неком проблему једноставно представља само један у мноштву фактора који утичу на активирање одређеног облика понашања. Уосталом, да је свест о проблему кључан иницијатор понашања веома мали број људи би, на пример, пушио цигарете.

Подизање свести није нити неопходан нити довољан фактор за покретање еколошког понашања. Он је екстремно пожељан са друштвеног аспекта и квалитета доношења одлука али има своје мане и изузетке а може чак бити и контрапродуктиван.

Прво, подизање свести је прилично омаловажавајући термин у реалном друштвеном контексту, поготово у директној комуникацији. Пробајте извести једноставан друштвени оглед и рећи саговорнику да није довољно свестан неких ствари о којима разговарате, те да би требало да подигне ниво свести и да ћете му је лично подићи у наредних пар реченица. Већина саговорника неће реаговати позитивно јер људи не воле када им се ставови доводе у питање на такав начин поготово ако се косе са идентитетом који je грађен током дугог низа година и ојачаван бројним друштвеним механизмима попут процеса социјализације. Друго, читав низ фактора који у разним сценаријима коче активацију еколошког понашања у вези су са проблемима колективног понашања.

ДРУШТВЕНИ АКТЕРИ СЕ НЕ ВОДЕ САМО ИНТЕРНИМ МОТИВИМА ВЕЋ ПЛАНИРАЈУ И МОДИФИКУЈУ СВОЈЕ ПОНАШАЊЕ У СКЛАДУ СА ПОНАШАЊЕМ ДРУГИХ ДРУШТВЕНИХ АКТЕРА У ЊИХОВОМ ОКРУЖЕЊУ КАО И У СКЛАДУ СА СУБЈЕКТИВНОМ ПРОЦЕНОМ ЊИХОВОГ ПОНАШАЊА У БУДУЋНОСТИ.

Људски ум није tabula rasa и информације које људи добијају пролазе кроз низ когнитивних и емоционалних „филтера“. У том процесу, ми процењујемо начине на које ћемо користити нова знања у односу на наше претпоставке о томе како ће се људи око нас понашати. Другим речима, ми често правимо стратегије понашања. У неким случајевима подизање свести у овом контексту може бити контрапродуктивно. На пример, сазнање о ограничености природног ресурса у неким случајевима (на пример рибе у локалном језеру) доводило је до повећане експлоатације. Актери су се након сазнања да је ресурс на ивици ишчезавања просто понашали на начин који жртвује дугорочну одрживост зарад краткорочне добити јер су проценили да ће њихови ривали то свакако урадити. Треће, људи могу имати веома низак еколошки отисак без свести о томе (нпр. пратећи друштвене трендове) и обрнуто. Појединци који би били оцењени као веома еколошки свесни по некој арбитрарној скали могу имати веома висок еколошки отисак падајући у замку „зеленог конзумеризма“. Њихови мотиви за еколошко понашање могу бити, на пример, подизање друштвеног статуса куповином луксузног електричног аутомобила.

ПОДИЗАЊЕ СВЕСТИ ЋЕ У ПРАКСИ АКТИВИРАТИ ЕКОЛОШКО ПОНАШАЊЕ САМО И ИСКЉУЧИВО КОД ПОЈЕДИНАЦА КОД КОЈИХ СУ СВЕ ОСТАЛЕ РЕЛЕВАНТНЕ ВАРИЈАБЛЕ ВЕЋ ПРЕТХОДНО ХАРМОНИЗОВАНЕ СА ЖЕЉЕНИМ ОБЛИКОМ ПОНАШАЊА, ДАКЛЕ КОЈИМА ЈЕ САМО НЕДОСТАЈАЛО ЗНАЊЕ ДА БИ НЕШТО ПОВОДОМ ТОГА И УРАДИЛИ.

На самом крају, важно је напоменути да суштина изнетих аргумената није у томе да се напусте стратегије информисања јавности о релевантним еколошким изазовима. Напротив, битно је да се оне оптимизују одбацујући дискредитоване претпоставке и да се ограничени друштвени ресурси распореде и на неке друге стратегије, конкретне мере и политике, конструисане тако да „погоде“ већи број варијабли за које знамо да играју значајну улогу у активирању различитих облика еколошког понашања али и да смање деловање оних фактора који их онемогућују.

 

Аутор: Синиша Борота, социолог

Коментари

  • reply
    Milenko
    16. децембра 2022.

    Ekološka svest ,u zemlji Srbiji , srazmerna je strahu od kazne, i njene visine,za prekršioca.

Пошаљи коментар