Feugiat pretium nibh ipsum consequat nisl velavida trum quisque non tellus orci rudor ellus mauris a diam maecenas arcu.

Tel: +(123) 456 7890

contact@theme.com

620 Eighth Avenue, New York

КОЛИКО ПАРА, ТОЛИКО ЕКОЛОГИЈЕ?

 - Сматрања  - КОЛИКО ПАРА, ТОЛИКО ЕКОЛОГИЈЕ?

КОЛИКО ПАРА, ТОЛИКО ЕКОЛОГИЈЕ?

Као један од основних разлога за мањкавост системских и индивидуалних активности на пољу заштите животне средине у региону, редовно се провлачи материјална заосталост за „светом“ (западним светом) јер наводно, не можемо да бринемо о некаквој екологији ако не достигнемо одређени материјални стандард.

Овај здраворазумски и идеолошки пакет вуче порекло из Инглхартове хипотезе о пост-материјалним вредностима која суштински тврди да су људи у материјално богатијим друштвима свеснији еколошких проблема и да се више брину о животној средини него људи у сиромашнијим. Узрочно-последична логика може да се прикаже на следећи начин:

МАТЕРИЈАЛНО БЛАГОСТАЊЕ ПОСТ-МАТЕРИЈАЛНЕ ВРЕДНОСТИ ЗАБРИНУТОСТ ЗА СТАЊЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ ПРОЕКОЛОШКО ПОНАШАЊЕ

Проблем је што су Истраживања која потврђују ову хипотезу мере такозваног проеколошког понашања које се пре свега односи на понашање потрошача и на промене ситних навика у приватној свакодневници. Ово значи да концепт не доприноси разумевању еколошког понашања ван оквира конзумеризма (зеленог конзумеризма). Изостављена су понашања која се дешавају када се људи суоче са потенцијалном социо-еколошком катастрофом, еколошким конфликтом, непосредним загађењем животне средине, итд. Примера ради, еколошки активизам је најчешће у значајној негативној корелацији са бројем година друштвених актера који га практикују као облик еколошког понашања, и количином њихових прихода.

Проеколошко понашање у сиромашнијим друштвима често је узроковано нужношћу, непосредном претњом и долази као реакција на неконтролисан, неадекватан и неоптимизован економски раст. Друштвени актери у овом контексту последице осећају директније и интензивније, налазе се физички ближе еколошком проблему и често су у већој зависности од непосредног окружења. У земљама трећег света бавити се екологијом на суштински начин често значи бити животно угрожен али видимо да се људи и те како баве овим стварима а нису предмет мерења индикатора проеколошког понашања.

Резултати проблематичних истраживања дакле зависе од начина на који дефинишемо еколошку свест и питања која се постављају испитаницима углавном нису усклађена са специфичним друштвеним контекстима. Она заправо показују да људи који имају низак животни стандард нису у великој мери спремни да сносе материјалне трошкове уско дефинисаног проеколошког понашања и обрнуто.

У ЗЕМЉАМА КОЈЕ ИМАЈУ ВИСОК МАТЕРИЈАЛНИ СТАНДАРД ИСПИТАНИЦИ СЕ ЛАКШЕ ОДРИЧУ НЕКИХ СТВАРИ ЈЕР КОНЗУМИРАЈУ НЕУПОРЕДИВО ВИШЕ.

Тако да на питање „да ли бисте били спремни да платите већи порез на добит ако бисте знали да ће тај додатни проценат бити употребљен за решавање одређеног еколошког проблема?“ испитаник у нпр. Норвешкој одговори са „да“, а у нпр. Молдавији каже: „какав бре порез на добит?“. Особа Б једноставно нема обезбеђен механизам да би испунила критеријуме овако дефинисаног индикатора проеколошког понашања иако је њен еколошки отисак највероватније неупоредиво мањи.

Примера ради, просечан грађанин Србије емитује око 4 тоне угљен диоксида годишње док просечан становник САД-а емитује око 14.5 тона годишње. Ако узмемо у обзир да би требали да смањимо емисију угљен-диоксида по глави становника на 2.3 тоне годишње до 2030, можемо закључити да су богате државе прилично неуспешне у целој причи.

Сада се можемо запитати следеће: „Зашто грађани у такозваним богатим државама не успевају да значајно смање индивидуални еколошки отисак чак и поред наводне освешћености и добрих намера?“ Постоји много разлога за то а сви одговори углавном воде ка заједничкој последици, неодрживом зеленом конзумеризму. Зелени конзумеризам представља праксу куповине производа који су на неки начин означени као производи са смањеним негативним утицајем на животну средину. Ако већ купујемо одређени производ, зашто не бисмо купили онај који мање загађује и тиме остварили личну потребу и допринели друштвеном интересу у исто време?

Поред чињенице да смо већ прекардашили одрживе границе потрошње, суштински се ради о грешкама које правимо при одлучивању. За потребе овог текста описаћемо можда најважнију у овом контексту а то је тежња да користимо менталне пречице за доношење одлука које су еволуирале хиљадама година у контексту релативно малог броја међуљудских односа на савремене друштвене изазове који својом апстрактношћу, просторном и временском дистанцом не одговарају установљеним моделима расуђивања. Међуљудски односи су умногоме засновани на принципима реципроцитета. Ако ти учиним услугу очекујем да ми се то врати у одређеном облику, у одређено време. Ако ти учиним нешто лоше, дугујем ти нешто добро односно тежим искупљењу. У супротном, наш однос је озбиљно угрожен стварањем тензије. Ово је наравно гнусно упрошћавања али друштвене везе увек теже ка успостављању одређене равнотеже. Ако некоме учинимо нешто лоше, најчешће имамо могућност да се искупимо неком другом приликом и да наш однос вратимо у равнотежу без трајних последица.

Када ове механизме које увежбавамо и практикујемо генерацијски и од малих ногу употребимо у контексту смањивања последица климатских промена не добијамо очекиван резултат. Ми заправо изједначавамо добра и лоша дела са одрживим и неодрживим/загађујућим понашањем. Ту наилазимо на проблем; јер животна средина не реагује на наше покушаје успостављања равнотеже као што то ради рецимо наш пријатељ. Куповина „одрживог производа“ не анулира куповину „неодрживог производа“. Ако отпутујемо негде авионом не можемо се искупити будућим коришћењем бицикла уместо аутомобила.

ОДРЖИВИ И НЕОДРЖИВИ ИЗБОРИ СЕ НЕ ИСКЉУЧУЈУ МЕЂУСОБНО, ОНИ СЕ АКУМУЛИРАЈУ ЈЕР СВАКА ПОТРОШЊА НУЖНО ДОДАЈЕ ОДРЕЂЕНУ ВРЕДНОСТ НАШЕМ УКУПНОМ ЕКОЛОШКОМ ОТИСКУ.

Дакле ми често интуитивно и погрешно покушавамо да „балансирамо“ између избора који мање и више загађују и тиме заправо одржавамо укупан еколошки отисак на истом нивоу или га чак и повећавамо. Наравно, тешко је поверовати да као интелигентна бића упадамо у овакве очите когнитивне замке али актуелни подаци и истраживања нам то потврђују. Постоје чак и докази да људи имају већу тенденцију да варају и краду након куповине „одрживог производа“, сматрајући да имају одређен „морални кредит“ јер куповину одрживог производа сматрају добрим делом. Познати су друштвени експерименти у којима су учесници процењивали да је еколошки отисак одређеног оброка мањи ако тај оброк поред уобичајених намирница садржи и додатну намирницу означену као одрживу или „еко френдли“. Ово функционише и у обрнутом смеру. Радећи ствари које загађују, људи осећају такозвану еко-кривицу као облик когнитивне дисонанце јер у исто време верују да је заштита животне средине друштвени приоритет и чине дела која је загађују. У овом случају појединци неретко посежу за куповином „еко френдли“ производа као начином експресног решења тиме парадоксално увећавајући свој укупан еколошки отисак.

Људи такође теже промени понашања када се енергетска ефикасност одређене технологије или производа подигне на виши ниво. Најранија формулација овог феномена је позната као Џевонсов парадокс а најпознатији пример овог парадокса односи се на повећање ефикасности парног мотора у другој половини 19. века коју није пратила смањена потрошња угља односно уштеда енергије, већ управо супротно.

ВЕОМА ЧЕСТО СЕ ДЕШАВА ДА ПРОМЕНУ НА ПОЉУ ЕФИКАСНОСТИ ОДРЕЂЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ПРАТИ ПРОМЕНА ПОНАШАЊА КОЈА НАДОКНАЂУЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНУ ШТЕДЊУ РЕСУРСА.

У Србији у последње време често говоримо о замени врата и прозора зарад подизања енергетске ефикасности. Оваква интервенција је апсолутно оправдана уколико корисници, стимулисани мањим рачуном за енергију, рецимо не одлуче да сипају за толико више горива у свој аутомобил. Свако неконтролисано повећање енергетске ефикасности прате одређени повратни ефекти у виду промене индивидуалног понашања, питање је само бројева и варијација на тему.

У коначници, не можемо очекивати да ћемо пуким повећавањем материјалног стандарда достићи некакву еколошку свест која ће резултирати у решавању глобалних еколошких изазова. Парадоксално је очекивати да ће нас друштвени системи који су засновани на неконтролисаном расту и потрошњи довести до смањивања глобалног еколошког отиска и ирационално је уздати се у технолошки напредак као примарно решење за глобалну еколошку кризу. Циљ зелене транзиције није енергетска ефикасност по себи већ смањивање укупне потрошње односно еколошког отиска. Повећање енергетске ефикасности је део шире загонетке приликом чијег решавања морамо бити опрезни јер једнодимензионална решења најчешће вуку са собом низ ненамераваних последица. Технолошки напредак у сваком смислу мора бити праћен квалитетно промишљеним друштвеним променама односно променама понашања ако желимо да избегнемо повратне ефекте јер питање одрживости није питање нивоа богатства већ првенствено друштвене организације односно смислене кооперације, оптимизације друштвених процеса, потрошње ресурса и унапређења капацитета колективног понашања.

 

Аутор: Синиша Борота, социолог

Пошаљи коментар