ДЕОКУПАЦИЈА ВРЕДНОСТИ: ПРИКАЗ КЊИГЕ VALUE OF EVERYTHING (2018)

 „Често нас критикују због плата, aли нe кажу да нам је приход по запосленом највећи у грани. Наши људи су међу најпродуктивнијима на свету“. Овако је 2009. године Лојд Бланкфајн, генерални директор Голдман Сакса оправдао астрономске зараде и бонусе својих запослених. То је било годину дана након што је компанија спашена са 125 милијарди долара новца америчких грађана, иако је кумовала финансијском слому. Изјава је још небулознија пошто је између новембра 2007. и децембра 2009. Голдман отпустио три хиљаде радника. Зашто би, ако су најпродуктивнији?

У међувремену, Ричард Фулд, директор пропале банке Браћа Леман инкасирао je 34 милиона долара. Толико је добио и Џозеф Касано, шеф осигуравајућег друштва AIG при одласку у пензију фебруара 2008, а онда девет милиона за консултантске услуге. Сам Бланкфајн је, док је отпуштао, зарадио 70 милиона долара. Укупна зарада запослених у финансијама је 2007. износила је 164 милијарди долара. Financial Times објавио је да запослени у највећим банкама добијају и до 40 процената укупних прихода што је ђутуре, у 2020. и 2021. години, износило 124 и 142 милијарде долара. Упитан да ли су у реду огромне плате и бонуси запослених у финансијама, Скот Талбот, шеф лоби групе која представља око стотину највећих финансијских корпорација, новинару је одговорио: „Јесу, ако су их зарадили“. „Мислите ли да су их зарадили?“ „Да, мислим.“

Шта значи зарадити? Зарађивање се везује за стварање вредности. Да ли зараде банкара одражавају њихову продуктивност?

Одговор зависи од тога шта је вредност, шта продуктивност, ко се сматра продуктивним а ко непродуктивним и ко повлачи границу између њих. Та питања поставља Маријана Мацукато у књизи „Вредност свега“ (Value of Everything) из 2018. године. Коначних одговора нема, јер су се вековима мењали као резултат економске дебате. Кључна идеја књиге је да је савремена економија лишена дебате о вредности. Без ње, заблуде о продуктивности су неоповргљиве и зато је ауторкин циљ да је оживи.

Мацукато дефинише стварање вредности као производњу нових производа и услуга које су корисне за друштво, а исисавање вредности као енормно зарађивање од кружења већ постојеће вредности. Економисти су вековима разликовали активности према способности стварања вредности. Продуктивне су увек биле оне које стварају вредност, а непродуктивне оне које је исисавају. Непродуктивни део друштва живи од незарађеног дохотка – ренте или социјалних давања. Продуктивни свој доходак зарађује за себе и остатак друштва. Ова граница никад није била фиксна али је увек, као и данас, делила друштво на продуктивне и издржаване, на вредне и лење.

ОД ТЕОРИЈЕ ВРЕДНОСТИ…

Историја економских идеја је историја потраге за извором вредности. Прво поглавље покрива раздобље до деветнаестог века, почев од меркантилиста за које је извор богатства била трговина и који су први рачунали оно што данас зовемо националним дохотком. То је, на основу података о порезима, попису и потрошњи основних добара радио Вилијам Пети (1623–1687) да би се знало колико ко зарађује, а извоз остао већи од увоза. Грегори Кинг (1648–1712) је продуктивност дефинисао као позитивну разлику између прихода и трошкова.

Искорак су начинили француски физиократи, а Франсоа Кене (1694–1774) први сачињава системску теорију вредности. За физиократе једино је земља извор вредности (житарица из семена, руда из земље) а људи је само преобликују (хлеб од житарице, челик од гвожђа). Продуктивни су земљорадници, сточари, рибари и рудари а остали, укључујући државу – „стерилни“. Премештање фокуса са трговине одговарало је закинутом сељаштву уочи Француске револуције. Касније је Турго (1727–1781) признао да су занатлије, судије и други ипак важни за друштво, али и даље као издржавана класа.

Физиократизам је оспорен тамо где је било јасно да богатство не расте само из земље. Према Адаму Смиту (1723–1790), филозофу и родоначелнику класичне политичке економије, производ вреди онолико колико је радног времена уложено у његову производњу. Према новој граници, продуктивни су сви који производе нешто опипљиво: земљорадници, рудари, индустријски радници. Сви остали – лекари, адвокати или држава – могу бити корисни али не и продуктивни. Смитова теорија дошла је као поручена младој класи индустријалаца, извозницима и британској држави, која је стекла међународну технолошку предност.

Ову радну теорију вредности унапредио је Давид Рикардо (1772–1823) анализом расподеле вредности на плате, профит и ренту: није важна „опипљивост“ резултата рада него колико се они продуктивно користе. Хвалио је индустријалце јер зарађују и за себе и за раднике. Негативци су били земљовласници јер убирају све већу ренту, пошто је земља фиксни ресурс. То је постало проблем у Енглеској која се индустријализује: Рикардова теорија надахнула је укидање тзв. житних закона 1846, чиме је моћ са земљовласничке аристократије прешла на капиталисте.

Рикардо никада није увео стандард за мерење вредности свих добара и услуга. Када је то учинио Карл Маркс (1818-1883) категоријом радне снаге, постало је јасно да људи стварају вишак вредности. Његова идеја је да у капитализму вишак вредности расте, али га капиталисти натпропорционално присвајају. То значи да индустријализација и урбанизација нису довеле до раста, него пада добробити већине. Са Марксом, капитал је добио друштвену димензију а вишак вредности негативну конотацију. А то није добро, ако сте капиталиста.

…ДО ТЕОРИЈЕ ЦЕНА

Друго поглавље бави се успоном субјективне теорије вредности. Крајем 19. века, радна теорија вредности, према којој производ стиче вредност у производњи, удаљила се од интереса моћних. Тада су пажњу стекла гледишта према којима вредност зависи од субјективе спремности за плаћање. Купца занима корисност, а не колико дуго столар склапа столицу – ако му се не свиђа, неће да је купи. Ако неће да је купи, столица не вреди ништа. Из тога следи да производ стиче вредност на тржишту, тек и само по договореној цени.

Истовремено је напредак физике подстакао покушаје да се и економија учини „правом“ науком. Филозофски приступ, који је узимао друштво у читавој његовој сложености, уступио је место алгебри и моделима. Што су модели елегантнији, то су апстрактнији. Што су апстрактнији, са себе стресају по парче стварности. Тако је политичка економија Смита, Рикарда и Маркса сведена на економију. Тако се са цене одређене вредношћу прешло на вредност одређену ценом.

Срж нове, маргиналистичке теорије чији су првоборци били Вилијам С. Џевонс (1835–1882), Карл Менгер (1840–1921) и Леон Валрас (1834–1910) је у граничним количинама: радник зарађује онолико колико је допринео фирми (гранична продуктивност); појединац вреднује производ онолико колико му је користан (гранична корисност) итд.  Ту је и закон опадајуће граничне корисности: што је ресурс обилнији, гранична је корисност мања (када имате три грабуље, три радника су сјајна, четврти се мало досађује, а петорица би се сударала); што је добро оскудније, гранична корисност је већа (прва чаша воде у пустињи је сјајна, друга је и даље добра, али је трећа можда сувишна). Дакле, што је добро корисније, то је траженије. Што је траженије, већа му је тржишна цена. Што је већа тржишна цена, већа му је и вредност. У условима слободног тржишта, капитализам пружа максималну вредност за све. За маргиналисте, продуктивно је само оно што је на тржишу.

МАРГИНАЛИСТИЧКА (КОНТРА)РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Маргинализам је афирмисао проф. Алфред Маршал (1842–1924) у свом утицајном уџбенику Принципи економије из 1890. Стекли су се услови да економија постане наука која је, према Валрасу, „потпуно равнодушна према последицама њене потраге за истином“.

Једна од последица је да се незапосленост може тумачити као стање у ком је, за појединца, корисност доколице већа од корисности рада за тржишну плату – из чега следи да је незапосленост ствар избора. Друга је да се доходак правда производњом нечега што је вредно, док се вредност мери по томе доноси ли доходак. То је логички хула-хоп по коме зарађујеш јер си продуктиван и продуктиван си јер зарађујеш. Одједном, концепт незарађеног дохотка нестаје. Ако он нестаје, нема исисавања. Нема експлоатације. Профит постаје ствар „граничног производа капитала“. А то је добро, ако сте капиталиста.

„Вредност свега“ је књига о последицама овог теоријског обрта. Треће поглавље бави се утицајем маргинализма на обрачун економских показатеља. Ако је свака легална тржишна зарада продуктивна, онда у БДП-а могу ући астрономске плате банкара, добит произвођача оружја или маркетиншких фирми – али не и кућна нега или хуманитарни рад. Када фабрика загади реку БДП не пада, али када нека компанија наплати њено чишћење, БДП расте. Можда звучи неправедно, али о томе се и ради: методи рачунске агрегације су конвенције које осликавају доминантну теорију и идеологију.

Састављање националних рачуна савремене привреде јесте тешко, али је много горе то што нема чврстих критеријума о томе шта укључити у обрачун. Они се своде на „хокус-покус комбинацију маргинализма, статистичке изводљивости и неке врсте здравог разума“, што је лака мета лобистима. Тако капиталисти могу своје непродуктивне делатности неприметно да „увуку“ у обрачун БДП-а и учине их продуктивним.

Ово је могуће јер је замагљена граница између активности које стварају и које уништавају вредност. Томе доприносе курсеви пословне економије где се учи о „вредности за акционаре“, „ланцима вредности“, о менаџменту „базираном на вредности“ и сл. Појмови су свакојаки али редукују појам вредности, што је омогућава његову произвољну употребу.

И наравно, злоупотребу.

МЕТАСТАЗА ФИНАНСИЈА

Чертво и пето поглавље Мацукато посвећује „питању од милијарду долара“: да ли финансијски сектор „врти“ постојећу вредност или ствара нову?

Од средњег века до Маркса, банке су биле непродуктивне јер се мислило не могу да створе више од онога што узму. До Велике депресије 1929–1933, сматрало се да укупна добит у финансијама не може да премаши добит реалног сектора. Када се испоставило да може, уследила је регулација са врхунцем у споразуму из Бретонвудса 1944. године. Банке су помно контролисане, а прекогранично кретање капитала је ограничавано. Сматрало се да је улога финансија да „подмазују“ моторе реалне привреде пласирањем капитала тамо где је најпотребнији. Шездесетих година ојачало је противљење регулацији. Лобисти су политичаре уверавали у неефикасност стриктних контрола, док је монетаризам Милтона Фридмана хватао залет. Током кризе седамдесетих, погледи су уперени ка финансијама које би оживеле економски раст. Уследила је постепена дерегулација пословања банака, осигуравајућих друштава, хеџ фондова и сличних компанија. Због све веће трговине сложеним финансијским инструментима, удео финансија у укупном профиту америчких корпорација порастао је са десетак одсто седамдесетих на преко 40% почетком двехиљадитих година. Удео финансија у америчком БДП-у је 1950–2006. порастао троструко. Ово је постао важан аргумент у корист продуктивности финансија, за које се говорило да спуштају системски ризик и подстичу ефикасност тржишта. У националним рачунима је експлицитна продуктивност финансија призната 1993. Значи ли то да стварају вредност?

„Не“, одлучна је Мацукато јер финансијски сектор извлачи вредност кроз раст трансакционих трошкова, пребацивање ризика на остатак привреде и олигополску моћ. Један од аргумената је да енормни раст финансија није праћен пропорционалним падом цена финансијских услуга. Из тога следи да корисници нису имали корист од економије обима. Пошто је разлика између вредности и цене финансијских услуга замућена, профити и зараде банкара правдају се маргиналистичком таутологијом: финансије су вредне зато што су вредноване.

ФИНАНСИЈАЛИЗАЦИЈА И ЊЕНИ ХИРОВИ

Шести део посвећен је финансијализацији као „кључној тенденцији данашњице“. У потрази за краткорочним приносом, финансијски се менталитет запатио и у нефинансијским секторима: главни пословни циљ постаје максимизација „вредности за акционаре“, што је концепт заснован на идеји да акционари сносе највећи ризик. Ко сноси највећи ризик, некако му припада и највише новца. Ово се остварује максимизацијом „зараде по акцији“, што је постао главни показатељ продуктивности компаније. Зато ове оснивају финансијске огранке, сарађују са фондовима ризичног капитала и откупљују сопствене акције од чега, поред акционара, масно зараде и руководиоци. Од 2003. до 2013. године, 449 највећих компанија потрошило 2.400 милијарди долара на откуп сопствених акција. То директно угрожава дугорочни економски раст.

Ова корозивна пракса која индустрији ускраћује капитал захватила је и иновативне секторе попут фармације, електронике или IT-a. У седмом поглављу, Мацукато раскринкава причу о вредности визионара и предузетника „из гараже“ као лажну, јер заправо маскира исисавање богатства. Ово потврђују лобирање у области регулације патената и злоупотреба тржишне моћи, уз ослањање на фундаментална истраживања која финансира држава. „Главни облици исисавања вредности у двадесет првом веку јесу социјализација ризика и приватизација награда од технолошких иновација“, пише Мацукато на 191. страни.

Осмо поглавље посвећено је државама, чија се способност стварања вредности потцењује. Исто како су финансије рукоположене као продуктивне, тако је и јавни сектор представљен као непродуктиван. То је последица фалинки система националних рачуна, од којих је можда најважнија у претпоставци да је принос на јавна улагања нула, док су приноси на улагања приватног сектора позитивни. Чињеница да се принос на јавна улагања може проценити тржишном стопом приноса говори да се ради о „политичкој одлуци, а не научној неизбежности“ (стр. 246). Такође, профит јавних предузећа улази у добит читаве делатности у којој раде, а не јавног сектора. Пошто послују на тржишту, не доприносе јавној вредности, чиме се испоставља да су јавни издаци увек већи од вредности. То је зицер за аргумент како држава „да би трошила, мора прво да узме“.

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ВРЕДНОСТ

На много начина држава ствара вредност: улагањем у раним, ризичним фазама технолошког развоја, пружањем приступа технологијама проистеклих из државних пројеката, контрацикличним улагањима, пореским олакшицама или спашавањем банака. Но, ово признати значило би бавити се последицама.

Ово је књига о узроцима. На трагу идеје Карла Полањија да тржиште није никакав „апсолут“, већ нешто што друштва свесно обликују, ауторка закључује да се боља будућност може конструисати. Није довољно ту и тамо кориговати обрачун БДП-а или прогресивну политику свести на опорезивање богатих. Нити натерати компаније да узму у обзир и интересе других стејкхолдера, а не само акционара. Економији је потребан алат како би оповргао бесмислице о продуктивности.

За будућност у којој ће економија радити за људе, а не људи за економију, потребне су нове политике и нови речник примерен стварности. Од свих речи тог речника, кључна би морала да буде „вредност“.

Аутор: Иван Радановић, колумниста Института за развој и иновације

Слика: Преузета са званичног сајта https://marianamazzucato.com/, Pictures © Mariana Mazzucato