Feugiat pretium nibh ipsum consequat nisl velavida trum quisque non tellus orci rudor ellus mauris a diam maecenas arcu.

Tel: +(123) 456 7890

contact@theme.com

620 Eighth Avenue, New York

EKOLOŠKI SVESNI – EKOLOŠKI AKTIVNI?

 - Smatranja  - EKOLOŠKI SVESNI – EKOLOŠKI AKTIVNI?

EKOLOŠKI SVESNI – EKOLOŠKI AKTIVNI?

Često čujemo u javnom diskursu da je nedovoljno razvijena ekološka svest glavni ili jedan od glavnih razloga pasivnosti građana u kontekstu zaštite životne sredine. Reklo bi se da je potrebno samo nekako povećati svest građana o prirodi ekoloških problema i načinima za njihovo prevazilaženje pa će to dovesti do promene ponašanja i onda smo rešili jednu čitavu dimenziju savremene ekološke krize. Na kraju krajeva, sasvim je logično da ekološki svesni građani rade ekološki održive stvari, zar ne? Ne nužno. U narednim redovima proći ćemo kroz nekoliko osnovnih razloga zašto podignuta svest sama po sebi ne dovodi do promene ponašanja.

Jedan od prvih i najjednostavnijih modela koji su kroz noviju istoriju pokušali da objasne šta je to što dovodi do ekološkog ponašanja, jeste model nedostatka informacija. Ovaj model, ne samo da je verovatno najzastupljeniji u javnom diskursu, nego je prisutan i u značajnom delu literature u oblasti istraživanja metoda komunikacije i koristi se kao dominantna društvena strategija prilikom izrade raznih strateških dokumenata, akcionih planova, mera i politika. On u suštini izgleda ovako:

RELEVANTNE INFORMACIJE PROMENA LIČNIH STAVOVA EKOLOŠKO PONAŠANJE

Pretpostavka je da usvajanje novih informacija (podizanje svesti) o ekološkim problemima, rešenjima, itd; dovodi do promene stavova koji pokreću adekvatno ponašanje. Model nedostatka informacija nije izdržao test vremena ali se ipak nekako održava kao validna pretpostavka i dan danas.

Pre svega, u trenutku kad smo izloženi novim informacijama, one prolaze kroz čitav niz „mentalnih filtera“. Interpretacija istih će zavisiti od njihove usklađenosti sa našim identitetom, postojećim stavovima, uverenjima i vrednostima; pa čak i od našeg trenutnog psihofizičkog stanja. Možemo zaključiti da izloženost informacijama ne dovodi nužno do promene ličnih stavova, uverenja i vrednosti. Unatoč tome, za potrebe ovog teksta, pretpostavimo da je hipotetički pojedinac o kojem ćemo da govorimo usvojio nova saznanja, da mu je ekološka svest podignuta i da su mu stavovi, uverenja i vrednosti time promenjeni. Da li to onda znači da će on da učini nešto u skladu sa tim? Da li će mu se promeniti ponašanje? Najverovatnije neće.

NAJVEĆI BROJ POJEDINACA NEĆE UČINITI NIŠTA POVODOM EKOLOŠKIH PROBLEMA PUKIM USVAJANJEM RELEVANTNIH INFORMACIJA PA ČAK I AKO IM ISTA USPEJU PROMENITI ODREĐENE STAVOVE, UVERENJA I VREDNOSTI.

Vremenom su se pojavile kompleksnije i značajnije teorije koje nude objašnjenja slična modelu nedostatka informacija. Njima je manje ili više zajedničko to da koriste ljudske stavove, uverenja i vrednosti kao primarne indikatore ekološkog ponašanja. Međutim, pokazalo se da ipak nisu od velike koristi ako se uzmu kao glavni i/ili jedini faktori predviđanja.

Snaga ovih modela je najveća kada su ispunjeni sledeći uslovi:

  1. Spoljne/društvene barijere su veoma slabe ili ne postoje (društvena stigma, fizička opasnost, materijalna zavisnost, itd.);
  2. Bihevioralni troškovi ponašanja veoma niski (ovde mislimo na faktore poput uloženog vremena, energije, itd.);
  3. Ponašanje se odigrava u stabilnom društvenom kontekstu.

Ovde uglavnom govorimo o tipovima potrošačkog ponašanja koji su vezani za „zeleni konzumerizam“ (u literaturi se najčešće koristi termin proekološko ponašanje). Drugim rečima, u slučajevima kada je potrebno objasniti zašto određene osobe izdvajaju kusur na kasi za rešavanje dalekih ekoloških problema, zašto su spremni da plate koji dolar/evro više za flašicu vode koja je proizvedena od biorazgradivog materijala i slične oblike proekološkog ponašanja; stavovi, uverenja i vrednosti imaju značajan uspeh. Međutim, za ponašanja koja su bihevioralno skupa, teška i rizična, spoljni odnosno kontekstualni faktori ali i drugi interni faktori će uglavnom prevladati.

LJUDI PROSTO NE RADE UVEK ONO ŠTO MISLE.

Istraživanja su pokazala da kada su bihevioralni troškovi visoki, primarno psihološke varijable poput ličnih stavova imaju drastično manje uticaja na aktiviranje ekološkog ponašanja. Kako se kontekstualna ograničenja smanjuju, tako stavovi preuzimaju primat kao pokretačka snaga.

Razna testiranja su pokazala i da će pojedinci uglavnom ispoljiti proekološko ponašanje sa niskim bihevioralnim troškovima kako bi smanjili sukob (kognitivnu disonancu) između svojih uverenja i svesti o stvarnom uticaju svog ukupnog ponašanja na životnu sredinu (svojevrsni oblik individualnog green washing-a). Određeni broj ljudi će na ovaj način gledati da izbegnu bihevioralno skuplje oblike ponašanja uprkos njihovom većem potencijalu za rešavanje ekoloških problema i bez obzira na njihovu razvijenu ekološku svest.

Mnogi će redefinisati određene društvene situacije ili promeniti lično uverenje na način da opravdaju pasivnost sebi i drugima u slučaju kada su bihevioralni troškovi visoki ili kada su društvene barijere snažne. Na primer, vožnja električnog trotineta ili bicikla kao ponašanje koje je u skladu sa ličnim uverenjem da je to dobar način da se smanji individualni ekološki otisak može biti u sukobu sa uverenjem o tome kako izgleda idealni tip snažnog i uspešnog muškarca. Prvo uverenje je stečeno podizanjem svesti u prethodnom periodu dok je drugo plod viševekovnih društvenih procesa, usvojeno višedecenijskim mehanizmima socijalizacije i osnaženo višegodišnjim reprodukovanjem niza društvenih interakcija. U ovakvoj situaciji ljudi često revidiraju jedno od ova dva uverenja a očigledno je koje će verovatno biti revidirano. Možda je ipak vožnja bicikla ipak opasna i neefikasna praksa?

LJUDI ČESTO IGRAJU RAZLIČITE ULOGE U RAZLIČITIM DRUŠTVENIM KONTEKSTIMA KOJE ČESTO NISU U SKLADU SA NJIHOVIM LIČNIM STAVOVIMA, UVERENJIMA I VREDNOSTIMA („SVESTI“).

Lična uverenja, stavovi i vrednosti prosto nisu konstantne kategorije. Ljudi nemaju fiksiran, apsolutno racionalan i spreman skup stavova i vrednosti koje će se bezuslovno aktivirati u određenim kontekstima, već su određeni lični stavovi i vrednosti relativno promenljive kategorije a ponekad i kontradiktorne. One su u konstantnoj „komunikaciji“ sa eksternim, društvenim faktorima i bivaju predmet pregovora, promena i prolaze kroz faze pasivnosti i aktivacije.

Na kraju, postoji ogroman broj društvenih barijera koje stoje na putu do pokretanja ekološkog ponašanja uprkos „podignute svesti“. Ovo su barijere poput subjektivne procene uticaja grupe („Zašto da se pridružim akciji prikupljanja reciklabilnog otpada kad oni svakako neće ništa značajno prikupiti“), subjektivne procene ličnog marginalnog doprinosa uticaju grupe („Zašto da se priključim akciji prikupljanja reciklabilnog otpada kad ih svakako ima mnogo i nećemo ništa preterano više prikupiti ako se i ja pojavim“), fenomeni difuzije i transfera odgovornosti („Neko drugi će to sigurno rešiti“ ili „nije na meni da se time bavim“), faktora direktnog ili indirektnog iskustva („To nije moj problem, ja tamo ne živim“), smanjenog vrednovanja dugoročne koristi („Ko živ ko mrtav“), modela praga („Dolazim ako dođe minimum deset ljudi“), i mnogih drugih koje ne staju u ove redove. Znanje o nekom problemu jednostavno predstavlja samo jedan u mnoštvu faktora koji utiču na aktiviranje određenog oblika ponašanja. Uostalom, da je svest o problemu ključan inicijator ponašanja veoma mali broj ljudi bi, na primer, pušio cigarete.

Podizanje svesti nije niti neophodan niti dovoljan faktor za pokretanje ekološkog ponašanja. On je ekstremno poželjan sa društvenog aspekta i kvaliteta donošenja odluka ali ima svoje mane i izuzetke a može čak biti i kontraproduktivan.

Prvo, podizanje svesti je prilično omalovažavajući termin u realnom društvenom kontekstu, pogotovo u direktnoj komunikaciji. Probajte izvesti jednostavan društveni ogled i reći sagovorniku da nije dovoljno svestan nekih stvari o kojima razgovarate, te da bi trebalo da podigne nivo svesti i da ćete mu je lično podići u narednih par rečenica. Većina sagovornika neće reagovati pozitivno jer ljudi ne vole kada im se stavovi dovode u pitanje na takav način pogotovo ako se kose sa identitetom koji je građen tokom dugog niza godina i ojačavan brojnim društvenim mehanizmima poput procesa socijalizacije. Drugo, čitav niz faktora koji u raznim scenarijima koče aktivaciju ekološkog ponašanja u vezi su sa problemima kolektivnog ponašanja.

DRUŠTVENI AKTERI SE NE VODE SAMO INTERNIM MOTIVIMA VEĆ PLANIRAJU I MODIFIKUJU SVOJE PONAŠANJE U SKLADU SA PONAŠANJEM DRUGIH DRUŠTVENIH AKTERA U NJIHOVOM OKRUŽENJU KAO I U SKLADU SA SUBJEKTIVNOM PROCENOM NJIHOVOG PONAŠANJA U BUDUĆNOSTI.

Ljudski um nije tabula rasa i informacije koje ljudi dobijaju prolaze kroz niz kognitivnih i emocionalnih „filtera“. U tom procesu, mi procenjujemo načine na koje ćemo koristiti nova znanja u odnosu na naše pretpostavke o tome kako će se ljudi oko nas ponašati. Drugim rečima, mi često pravimo strategije ponašanja. U nekim slučajevima podizanje svesti u ovom kontekstu može biti kontraproduktivno. Na primer, saznanje o ograničenosti prirodnog resursa u nekim slučajevima (na primer ribe u lokalnom jezeru) dovodilo je do povećane eksploatacije. Akteri su se nakon saznanja da je resurs na ivici iščezavanja prosto ponašali na način koji žrtvuje dugoročnu održivost zarad kratkoročne dobiti jer su procenili da će njihovi rivali to svakako uraditi. Treće, ljudi mogu imati veoma nizak ekološki otisak bez svesti o tome (npr. prateći društvene trendove) i obrnuto. Pojedinci koji bi bili ocenjeni kao veoma ekološki svesni po nekoj arbitrarnoj skali mogu imati veoma visok ekološki otisak padajući u zamku „zelenog konzumerizma“. Njihovi motivi za ekološko ponašanje mogu biti, na primer, podizanje društvenog statusa kupovinom luksuznog električnog automobila.

PODIZANJE SVESTI ĆE U PRAKSI AKTIVIRATI EKOLOŠKO PONAŠANJE SAMO I ISKLJUČIVO KOD POJEDINACA KOD KOJIH SU SVE OSTALE RELEVANTNE VARIJABLE VEĆ PRETHODNO HARMONIZOVANE SA ŽELJENIM OBLIKOM PONAŠANJA, DAKLE KOJIMA JE SAMO NEDOSTAJALO ZNANJE DA BI NEŠTO POVODOM TOGA I URADILI.

Na samom kraju, važno je napomenuti da suština iznetih argumenata nije u tome da se napuste strategije informisanja javnosti o relevantnim ekološkim izazovima. Naprotiv, bitno je da se one optimizuju odbacujući diskreditovane pretpostavke i da se ograničeni društveni resursi rasporede i na neke druge strategije, konkretne mere i politike, konstruisane tako da „pogode“ veći broj varijabli za koje znamo da igraju značajnu ulogu u aktiviranju različitih oblika ekološkog ponašanja ali i da smanje delovanje onih faktora koji ih onemogućuju.

 

Autor: Siniša Borota, sociolog

Komentari

  • reply
    Milenko
    16. decembra 2022.

    Ekološka svest ,u zemlji Srbiji , srazmerna je strahu od kazne, i njene visine,za prekršioca.

Pošalji komentar