EKONOMSKA ONKOLOGIJA: PRIKAZ KNJIGE THE BIG CON (2023)

EKONOMSKA ONKOLOGIJA: PRIKAZ KNJIGE THE BIG CON (2023)

Kako preterana zavisnost od konsalting agencija onesposobljava države, smanjuje njihov kapacitet i ugrožava javni interes?

Privatizacija. Deregulacija. Fiskalna konsolidacija. Upravljanje pandemijom. Svaka kriza u kapitalizmu može se, kako je rekao Milton Fridman, iskoristiti kao šansa.

I pritom zaraditi. Neki enormno.

Upoznajte menadžment konsalting: tržište koje je 2021. premašilo 900 milijardi dolara. Njegov devetostruki rast od 1999. posledica je rastuće zavisnosti država od konsultanata koji preuzimaju njihove uloge. Da je ovo postalo problem jasno je već iz podnaslova, kojim autorke postavljaju glavnu tezu – preterana zavisnost od konsaltinga onesposobljava vlade, smanjuje njihov kapacitet i ugrožava javni interes. Od kada ovaj trend datira i kako ga obrnuti?

Ko su konsultanti?

Naslov knjige je pojam koji autorke koriste kako bi istakle najveće revizorske, računovodstvene i konsultantske kompanije kao što su Ernst & Young (EY), KPMG, PwC,Deloitte ali i McKinsey, Boston Consulting Group (BCG),Accenture i drugi.

Konsalting potiče iz doba industrijalizacije 1870-ih, kada su prvi inženjeri, koje su General Electric i Standard Oil povremeno angažovali na projektima inovacije proizvodnje, odlučili da formalizuju svoj rad. Na tragu tejlorističkog viđenja radnika kao pukih poslovnih resursa, 1920-ih nastaju menadžment konsultanti koji, poput Džejmsa Mekinsija (McKinsey) sve više sarađuju sa kapitalistima u Americi. Popularnost konsaltinga porasla je 1970. kada BCG osmišljava čuvenu matricu za mapiranje portfolija prema poslovnom potencijalu. Uskoro je ovu alatku koristilo (i plaćalo) preko stotinu velikih kompanija.

Zlatne osamdesete

Izbor desnih populista Margaret Tačer u Ujedinjenom Kraljevstvu 1979. i Ronalda Regana u SAD 1981. dogodio se posle turbulentnih sedamdesetih. Krah Bretonvudskog sistema i naftne krize uvele su Zapad u stagflaciju – istovremeni rast cena, stagnaciju BDP-a i posledično visoku nezaposlenost. Širila se neoliberalna misao prema kojoj su za krizu krive države kao takve, moćni sindikati i izdašna socijalna davanja. Prema njoj, jedino tržište stvara vrednost. Sa radnika, fokus prelazi na građanina-poreskog platišu. Zato vlade treba da smanje poreze, olabave sa sindikatima i privredu ostave na miru. Da brane tržišnu utakmicu i sprovode zakon. Tom pričom pomenuti dvojac  dolazi na vlast.

Nasuprot stavu da je suština neoliberalizma pad javne potrošnje, autorke pišu da je „preciznije posmatrati ga kao trend preusmeravanja potrošnje, tako da se pojača uloga tržišta“. Na Zapadu, državna potrošnja nije padala nego rasla. Ona je, za vreme Tačerove (1979–1990), kumulativno i realno porasla za gotovo osam odsto. U vreme Regana (1981–1989), federalna potrošnja SAD rasla je godišnje do devet odsto. Od SAD do Australije, jačanje tržišta zahtevalo je deregulaciju, ukrupnjavanje i finansijalizaciju korporacija. Zahtevalo je privatizaciju zbog rasta konkurentnosti. Zahtevalo je prepuštanje javnih usluga privatnicima. Stotine takvih reformi trebalo je da sprovedu države…a neko da ih savetuje.

ŠTA BIVA SA MOZGOM ORGANIZACIJE KOJA NE UČI KROZ RAD, ZATO ŠTO RADI NEKO DRUGI?

Autorke pokazuju da su godišnji javni izdaci na konsalting rasli svuda, ali nigde kao u Britaniji, gde su od 1979. do 1990. porasli četrdesetostruko – sa 7,1 miliona dolara na preko 290 miliona. Konsalting je postao primarna aktivnost čak i revizorskih kuća.

Promene je pratila i nova menadžment doktrina. Narativ stalne promene istisnuo je tradicionalni model firme u korist fleksibilne „organizacije koja uči“ i koja ekonomsku nestabilnost vidi kao šansu. Glavni cilj postaje maksimizacija vrednosti za akcionare. To je devedesetih dovelo do uspona pričanja priča (storytelling). Više se ne prodaje ni proizvod ni brend, već priča: o vrednosti, korporativnoj kulturi i uspehu. Ovaj izum elitnih konsultanata – menadžment gurua, postao je nosilac ideologije promene.

Osporiti nesporno

Danas konsultante vidimo kao eksperte koji klijentima prenose znanje i, pomoću naprednih menadžment tehnika, unapređuju njihovo poslovanje. Enormni rast ove delatnosti u poslednje četiri decenije objašnjava se upravo vrednošću kreiranom u korist država i kompanija. Ipak, autorke tvrde da konsultanti ne ispunjavaju uvek očekivanja i ne poseduju uvek neophodno znanje. Kada ga i poseduju, ne prenose ga potpuno. Često nisu čak ni eksperti za ono za šta su angažovani. Kreirana vrednost često je nejasna, nemerljiva i zavisi od percepcije klijenata. Zato se konsultanti trude da, svojim prezentacijama, analizama i retorikom, stvore utisak o vrednosti. Teško je i nabrojati primere gde se forsiranje konsultanata pokazalo kao štetno. U zemljama poput Nigerije, Gvineje Bisao ili Angole bilo je i obavezno, kao uslov za pozajmice MMF-a. Autorke fokusiraju bogate zemlje, što je dobro. Ako bi u Africi dovođenje konsultanata, iskusnih u primeni složenih makroekonomskih programa i bilo opravdano, u zapadnim zemljama, zasnovanim na kompetenciji, to ne bi bilo. Zar ne?

Kula od karata

Stokholm, Švedska. Ambiciozni projekat izgradnje univerzitetske bolnice, ekološki održive i najsavremenije u Evropi, počeo je 2010. godine. Zamišljena je kao mesto za primenu najnovijih medicinskih i menadžment otkrića. Radila bi po principu „zdravstva baziranog na vrednosti“ (value-based healthcare) koji je formulisao menadžment guru Majkl Porter. Troškovi izgradnje procenjeni su na 1,4 milijarde evra sa završetkom u 2015. Vlasti  su odabrale model javno-privatnog partnerstva. Angažovane revizorske kuće PwC i EY objavile su da će ovaj model „maksimizirati vrednost i održati troškove pod kontrolom“ dok će, prema predstavnicima građevinske kompanije Skanska „preneti rizik sa države i poreskih obveznika na privatni sektor“. Šta je moglo da pođe po zlu?

PORED ISISAVANJA JAVNOG NOVCA, MNOGO JE PRIMERA UKLJUČENOSTI KONSULTANATA U NEDEMOKRATSKE PRAKSE.

Ispostavilo se – dosta toga. Troškovi su odmah premašili procene jer nisu obuhvatali važnu tehničku opremu. Tek petinu troškova fakturisao je konzorcijum koji je dobio tender, a ostatak podizvođači i konsultanti. Glavni od njih, angažovan na „implementaciji ključnih elemenata strategije“ bio je BCG. Iako se primena novog koncepta pokazala haotičnom zbog nedostatka kreveta, premalih čekaonica i drugih problema, devet konsultanata je šest godina zarađivalo po 67 hiljada evra mesečno. Bolnica nije završena 2015, ali je angažovana konsultantska kuća Nordic Interim AB koja je svoje usluge naplatila 12 miliona evra. Po završetku 2018. godine, troškovi su bili za oko milijardu evra viši.

Malo koji događaj se pokazao unosnim kao razvod Britanije i EU. Odmah posle referenduma 2016, osnivajući ogranke za Bregzit, konsultantske kuće pozicionirale su se kao eksperti neophodni u sprovođenju ove složene odluke. Iste godine, tržište konsaltinga poraslo je po četiri puta većoj stopi nego britanski BDP. Ministarstvo životne sredine je 2018. angažovalo BCG da „sagleda složenost“ sopstvenog dela realizacije Bregzita, dok je ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite ovlastilo Deloitte da „osigura podršku programskog menadžmenta“ za obezbeđivanje zaliha medicinske opreme tokom izlaska. Dizajn mehanizama regulacije pravnog statusa građana EU koji su ostali na radu u Britaniji je za ministarstvo unutrašnjih poslova radio PwC. Prema autorkama, šest konsultantskih kuća – Deloitte, PA Consulting, EY, PwC, BCG i Bain & Company – podelilo je 96% vrednosti ugovora povodom Bregzita. Brojem, preko milijardu i po evra od 2017. do 2020. godine. Ubrzo se pokazalo da potreba za spoljnim saradnicima „neće nigde“, pošto je šesnaest konsultantskih kuća preuzelo gro politike upravljanja pandemijom, što je u prve dve godine građane koštalo oko 700 miliona funti. 

Ruka ruku mije

Sve ovo možda i ne bi bilo sporno da se radi samo o novcu, ali ne radi se: konsultantske kuće su upletene u brojne nedemokratske prakse i održavanje onoga što su Ačemoglu i Robinson nazvali ekstraktivnim institucijama. Prema autorkama, u brojnim zemljama, konsalting je paravan za izvlačenje javnog bogatstva. Kako? Tako što države, da bi kontrolisale politički rizik nepopularnih ekonomskih mera, angažuju saradnike. Tako stiču legitimitet, a konsultanti rentu i uticaj. Koliki on može da bude pokazuje slučaj Portorika, kome je 2016. pretio ekonomski kolaps. Zemlja je otpočela postupak bankrotiranja, a SAD su potpisale tzv. PROMESA zakon, kojim je za potrebe tamošnje vlade formiran nadzorni odbor koji će kontrolisati ekonomske reforme. Zbog reputacionog rizika, Vašington se odlučio da gro odbora čine Portorikanci i da ga čini malo ljudi, kako ne bi ličio na paralelnu vladu.

Umesto toga, dovedeni su konsultanti.

Tako je, umesto države, reforme otpočeo McKinsey kao partner u privatizaciji preduzeća, reformi zdravstva „baziranih na vrednosti“, smanjenju javne potrošnje i restrukturiranju javnog duga. Poslednje je zanimljivo jer je McKinsey, kako je otkrio New York Times, posedovao 20 miliona dolara u obveznicama Portirika. Tako su konsultanti profitirali od istog duga koji je trebalo da restrukturiraju.

Preuzimanje kontrole

Šta pokazuju iskustva Šveđana i Britanaca? Zašto su ovi i drugi neuspesi kojima knjiga obiluje, prema autorkama zabrinjavajaći?

Od 1980-ih dominira politika slobodnog tržišta, koja je dovela je do hipertrofije globalnih finansija, slabljenja država, sindikata, produbila nejednakosti i ubrzala klimatske promene. Iako ove probleme konsalting industrija nije izazvala – od njih profitira. Nema razloga za veru da tako neće nastaviti. Na taj način, prikriveno i bez demokratskog odobrenja, slabe ljudski i organizacioni kapacitet država. Kada se ne radi, zaboravlja se kako se radi. Kompetencije venu, institucionalno pamćenje slabi. Ova negativna spirala vodi sve većoj potrebi za konsultantima u budućnosti. Javni interes je, svakom krizom, sve ugroženiji.

Klimatski konsalting

Poslednji deo knjige autorke posvećuju klimatskom konsaltingu kao globalnoj pretnji. Klimatske promene su zlatna koka konsaltinga, jer su sveprisutne i trajne. Svaka država potencijalni je klijent. Na ovom tržištu konkurencija vri. Autorke pišu da su „njihovi veb-sajtovi puni prelepo dizajniranih, besplatnih izveštaja o održivosti svakog sektora, od energetike do zdravstva“. Pozivajući na brzu akciju, kao avangardu zelene tranzicije predlažu – sebe.

Ova ponuda ne sme da se prihvati. Ne samo zato što velike konsultantske kuće i reviziju i konsalting rade istim firmama. Niti zato što savetuju i energetske gigante i države koje treba da ih regulišu. Možda još važnije je to što borbu sa klimatskim promenama privatni sektor ne može da predvodi. Za razliku od država, ne preuzima gro rizika. Ne ulaže dovoljno u fundamentalna istraživanja i razvoj, već uskače kada rizik od neuspeha dovoljno padne, a šansa za profit poraste.

Iako autorke, tehno-optimistički, rešenje vide u zelenoj tranziciji (što se pokazuje kao mit), njihovi predlozi su dobri: potrebna je nova vizija o ulozi države, oporavak javnih kapaciteta za upravljanje krizom; potrebno je usloviti konsultante istinskim deljenjem znanja pri ugovaranju sa državom. I uvek, baš uvek instistirati na transparentnosti njihovog rada.

Ova knjiga je važna zbog političkih implikacija ove teme. Izabrali zelenu tranziciju ili odbacili imperativ ekonomskog rasta, jedno je sigurno: demokratski izabrane vlade moraju ostati ključne. Samo one mogu mobilisati resurse za ispunjavanje misija. Suočavanje sa klimatskim promenama možda je i najpreča.

Autor: Ivan Radanović, kolumnista Instituta za razvoj i inovacije

Slika: Preuzeta sa zvaničnog sajta https://marianamazzucato.com/, Pictures © Mariana Mazzucato