
Економски раст је прецењен: Приказ књиге „Мање је више“ (2024) Џејсона Хикела
Срљамо у суноврат. Глечери се топе, шуме нестају, врсте изумиру и време за акцију истиче. У последњих пола века је услед економске активности нестало преко половине птица, гмизаваца и водоземаца. Научници тврде да би планета могла досегнути тачку након које ће климатске промене постати незаустављиве, a живот какав знамо немогућ. За милионе он је то и сада, а број климатских избеглица би до 2050. могао да премаши милијарду.
Када научни докази противрече доминантном виђењу, прави се избор: или се наука игнорише или се мења виђење. Својом књигом „Мање је више“ (ИП Clio, 2024) Џејсон Хикел, економски антрополог и професор на Аутономном универзитету у Барселони, одабрао је тежи пут. Хикел проблематизује императив економског раста и расветљава његову еколошку и друштвену погубност. То су две фокалне тачке теорије одраста (енгл. degrowth), која је све запаженија.
Основна тежња одраста је да кроз демократски процес оствари економску и еколошку правду, ослобађајући друштво од зависности од економског раста. Он богатим земљама одавно више није потребан, али као главна политичка валута, још увек истрајава на штету сиромашнијих и животне средине. „Мање је више“ глобално је најчитанији наслов на тему одраста. Написан пријемчиво, нарочито је користан онима који први пут чују за одраст. У првом делу књиге „Више је мање“ Хикел проблематизује јурњаву за економским растом и њене последице. У другом „Мање је више“ скицира обрисе могућег друштва које ће бити праведније и независно од економског раста. Обиљем примера из праксе и релевантних научних референци, Хикел показује да су многе наше представе о економији – заблуде.
На коначној планети нема бесконачног раста
Једна од њих је да БДП може да се дематеријализује – да расте уз пад коришћења физичких ресурса. Заблуду ојачавају појмови попут „економије знања“, „услужног сектора“, „индустрије 4.0.“ и сличних, који сугеришу да се БДП ствара из ваздуха. Али не ствара се: свака економска активност има свој материјални отисак (material footprint) који расте услед експоненцијалне природе економског раста. По стопи раста БДП-а од три одсто, већ хипертрофирана светска привреда дуплира се за само 23 године. Потом се, за исто време, поново дуплира, а са њом и бесомучна екстракција биомасе, руде, фосилних горива и пратећих нуспојава, попут депонија на отвореном, токсина у земљишту и пластике у морима. Године 2000. достигли смо процењену границу материјалног отиска који планета може безбедно да апсорбује. Двадесет година касније, премашујемо је дупло.
Иако звуче „нематеријално“, услуге могу имати велики материјални отисак. Примера ради, туризам тражи употребу аутобуса, авиона, бродова, мреже путева, рад хотела, аеродрома и логистике. Једном речју, ресурсе. Још је бољи пример вештачка интелигенција, за коју мислимо да ће бесплатно да нам повећа продуктивност (БДП). Неће. Физички дата центри за тренирање модела вештачке интелигенције троше око два одсто светске електричне енергије, а за њихово хлађење троше се невероватне количине воде. Само су Гугл, Мајкрософт и Мета у 2022. години потрошили 2,2 милијарде кубних метара воде – дупло више него читава Данска. Процењује се да ће до 2030. године потребе дата центара порасти петнаест пута.
Експоненцијални економски раст захтева све више ресурса: физичких, опипљивих и ограничених. Њиховим исцрпљивањем, криза је све жешћа.
У условима економског раста, технологија нас неће спасити
Упорно се мисли да ћемо технологијом ублажити последице климатских промена и умањити угљеничку интензивност светске привреде – било путем геоинжењерских пројеката било растом капацитета за енергију сунца и ветра. Иако се идеја о „зеленом“ расту чини некако природно и невино, ствари су много сложеније. Све док економија незадрживо расте, зелени извори енергије не могу да замене фосилне, јер тражња расте брже од понуде. „Данас је годишња производња чисте енергије већа за осам милијарди мегават-сати него 2000. године, што је довољно за снабдевање једне Русије“, пише Хикел. Међутим, у истом периоду је глобална тражња за енергијом порасла за 48 милијарди мегават-сати. Дакле, пет шестина новонастале тражње задовољава се фосилним горивима. Декарбонизација чак и постојеће потрошње немогућа је у кратком року, a камоли растуће. „Обновљиви извори не замењују старе, већ иду поврх њих“, објашњава аутор.
Из угла одраста, зелена енергија јесте пожељна, али је потпуна глобална замена фосилних извора немогућа. То би данас значило незамисливо велику и насилну екстракцију „ресурса будућности“ (литијум) који се, доминантно, налазе у сиромашним земљама. На тај начин, оне постају жртва економског раста већ богатих земаља.
Криза неједнакости
Иако је опште место да је економски раст предуслов смањења сиромаштва, кључни проблем је у расподели постојећег, јер се од раста светске економије највише овајде најбогатије земље. Истовремено, највише су одговорне за климатске промене, док готово 100% материјалне штете и људских жртава трпе сиромашне земље.
Такав економски раст аутоматски повећава јаз, репродукује неправду и сужава демократију. Шта нам то говори о решењу климатске кризе? Хоће ли оно бити универзално? Тешко – сва је прилика да нас чека својеврсни „еко-апартхејд“ где је зелена транзиција обезбеђена за мањину. То што сиротиња плаћа богаташки цех није само морално неприхватљиво већ је и бесмислено, јер већини у богатим земљама економски раст, са становишта људске добробити, не доноси готово ништа.
Како Хикел наводи, веза између БДП-а и људске добробити нестаје након нивоа од око 11.000 долара по становнику. Овај ниво развијене земље су одавно премашиле. „Пуно је земаља са прилично високим нивоом људске добробити уз релативно низак БДП по становнику“, објашњава он. Те земље доследно показују да су најважнија улагања у јавна добра, попут универзалног школства, образовања и здравствене заштите. Одличан пример су САД, једна од најбогатијих земаља на свету. „Јапан има 35% нижи доходак од САД, али просечан животни век од 84 године. Јужна Кореја има 50% нижи доходак и очекивани век од 82 године. Португал има 65% нижи доходак и очекивани век од 81,1 годину“, аналитичан је Хикел. Ово нису пуки изузеци: „Европска унија као целина има 36% нижи доходак од САД, па их надмашује по дословно сваком показатељу људске добробити“. Костарика, мала карипска земља, премашује САД по очекиваном животном веку са чак 80% мањим дохотком. То значи да је огроман део произведеног БДП-а богатих земаља протраћен или, боље речено, отишао најбогатијим појединцима. Зато је суштина у неједнакости и прерасподели. Могуће је побољшати живот у друштву, а истовремено смањивати ниво економске активности.
Ако је тако, зашто и даље желимо овакав систем?
У томе и јесте суштина – не желимо га.
Криза демократије
„Ми смо у капитализму и то је тако“ изговорила је 2017. године Ненси Пелоси, једна од најмоћнијих политичара у САД, када ју је студент у Њујорку питао шта мисли о Харвардовом налазу да 51% Американаца 18-29 година не подржава капитализам. Показавши колико се раст узима здраво за готово, збуњено се захвалила на питању. Оно би можда и било бесмислено да је та студија изузетак. Анкета агенције YouGov пре шест година је открила да удео оних који капитализам не сматрају фер системом у САД, УК и Немачкој износи 55, 64 и 77 одсто. Консултантска кућа Edelman је 2020. објавила да се са изјавом „капитализам доноси више штете него користи“ слаже 69% Француза и 74% Индијаца. Гледе економског раста људи су још јаснији. Јејлова анкета је 2018. открила да је „за барем 70% Американаца заштита околине важнија од раста“. Наредне године, Европски савет за спољне послове је у четрнаест земаља ЕУ поставио питање „да ли верујете да заштита природе треба да буде приоритет, чак и ако то штети економском расту“. Између 55 и 70 одсто испитаника одговорило је – да.
Време је потврдило Хикелове налазе. Према анкетама „Галупа“ за март 2024. године, већина сматра да је озбиљност глобалног загревања потцењена и да заштита животне средине треба да буде приоритет над економским растом. Једна студија из 2023. године спроведена у 34 земље на пет континената, показала је да у 28 њих већина има ставове опречне према капитализму.
Стога нису тачне тврдње, између осталих и српског економисте Бранка Милановића, да одраст не може добити подршку у богатим (и зато важним) земљама јер подразумева пад БДП-а. Тачно је да би богате земље, не би ли се свеле на светски просек БДП-а по становнику, морале да смање своје привреде, што је Милановић назвао „дистопијом“. Али светски просек није дистопија: он је у 2023. износио 13.138 долара, што је на нивоу онога што Светска банка класификује као веома високи доходак. Колико је стварност извитоперена, показује распон земаља по овом показатељу – од 199 долара (Бурунди) до 240.862 (Монако). Кључна порука одраста је да богате земље треба економски да успоре, а сиромашне наставе да енергично развијају привреду.
Одраст значи превазићи идеју да свака делатност мора да расте. Треба размислити шта треба развијати (чисту енергетику, јавно здравство или органску пољопривреду), а шта радикално спутати (оглашавање, индустрију наоружања или SUV возила). Када сувишна економска активност спласне, БДП ће опасти и то је у реду, јер није сврха у њему.
***
Једном приликом је Хенри Волих, бивши члан одбора америчког FED-a, написао да је економски раст замена за једнакост дохотка. Политички је лакше повећати БДП и надати се да ће нешто да се прелије сиротињи, него праведније расподелити постојеће.
У капитализму нема ничег природног, а још мање неизбежног. Данас је готово незамисливо превазићи га, јер су прогнане утопије. А потребне су нам. Потребна је нова економија, праведнија, ефикаснија и у реципроцитету са природом. Ова књига својеврсни је путоказ.
Ако је економски раст замена за једнакост, онда је једнакост замена за економски раст.
Аутор: Иван Радановић, колумниста Института за развој и иновације
Слика: Преузета са сајта https://www.realpostgrowth.eu/main-people/jason-hickel/