Ekonomski rast je precenjen: Prikaz knjige „Manje je više“ (2024) Džejsona Hikela

Srljamo u sunovrat. Glečeri se tope, šume nestaju, vrste izumiru i vreme za akciju ističe. U poslednjih pola veka je usled ekonomske aktivnosti nestalo preko polovine ptica, gmizavaca i vodozemaca. Naučnici tvrde da bi planeta mogla dosegnuti tačku nakon koje će klimatske promene postati nezaustavljive, a život kakav znamo nemoguć. Za milione on je to i sada, a broj klimatskih izbeglica bi do 2050. mogao da premaši milijardu.

Kada naučni dokazi protivreče dominantnom viđenju, pravi se izbor: ili se nauka ignoriše ili se menja viđenje. Svojom knjigom „Manje je više“ (IP Clio, 2024) Džejson Hikel, ekonomski antropolog i profesor na Autonomnom univerzitetu u Barseloni, odabrao je teži put. Hikel problematizuje imperativ ekonomskog rasta i rasvetljava njegovu ekološku i društvenu pogubnost. To su dve fokalne tačke teorije odrasta (engl. degrowth), koja je sve zapaženija.

Osnovna težnja odrasta je da kroz demokratski proces ostvari ekonomsku i ekološku pravdu, oslobađajući društvo od zavisnosti od ekonomskog rasta. On bogatim zemljama odavno više nije potreban, ali kao glavna politička valuta, još uvek istrajava na štetu siromašnijih i životne sredine. „Manje je više“ globalno je najčitaniji naslov na temu odrasta. Napisan prijemčivo, naročito je koristan onima koji prvi put čuju za odrast. U prvom delu knjige „Više je manje“ Hikel problematizuje jurnjavu za ekonomskim rastom i njene posledice. U drugom „Manje je više“ skicira obrise mogućeg društva koje će biti pravednije i nezavisno od ekonomskog rasta. Obiljem primera iz prakse i relevantnih naučnih referenci, Hikel pokazuje da su mnoge naše predstave o ekonomiji – zablude.

Na konačnoj planeti nema beskonačnog rasta

Jedna od njih je da BDP može da se dematerijalizuje – da raste uz pad korišćenja fizičkih resursa. Zabludu ojačavaju pojmovi poput „ekonomije znanja“, „uslužnog sektora“, „industrije 4.0.“ i sličnih, koji sugerišu da se BDP stvara iz vazduha. Ali ne stvara se: svaka ekonomska aktivnost ima svoj materijalni otisak (material footprint) koji raste usled eksponencijalne prirode ekonomskog rasta. Po stopi rasta BDP-a od tri odsto, već hipertrofirana svetska privreda duplira se za samo 23 godine. Potom se, za isto vreme, ponovo duplira, a sa njom i besomučna ekstrakcija biomase, rude, fosilnih goriva i pratećih nuspojava, poput deponija na otvorenom, toksina u zemljištu i plastike u morima. Godine 2000. dostigli smo procenjenu granicu materijalnog otiska koji planeta može bezbedno da apsorbuje. Dvadeset godina kasnije, premašujemo je duplo.

Iako zvuče „nematerijalno“, usluge mogu imati veliki materijalni otisak. Primera radi, turizam traži upotrebu autobusa, aviona, brodova, mreže puteva, rad hotela, aerodroma i logistike. Jednom rečju, resurse. Još je bolji primer veštačka inteligencija, za koju mislimo da će besplatno da nam poveća produktivnost (BDP). Neće. Fizički data centri za treniranje modela veštačke inteligencije troše oko dva odsto svetske električne energije, a za njihovo hlađenje troše se neverovatne količine vode. Samo su Gugl, Majkrosoft i Meta u 2022. godini potrošili 2,2 milijarde kubnih metara vode – duplo više nego čitava Danska. Procenjuje se da će do 2030. godine potrebe data centara porasti petnaest puta.

Eksponencijalni ekonomski rast zahteva sve više resursa: fizičkih, opipljivih i ograničenih. Njihovim iscrpljivanjem, kriza je sve žešća.

U uslovima ekonomskog rasta, tehnologija nas neće spasiti

Uporno se misli da ćemo tehnologijom ublažiti posledice klimatskih promena i umanjiti ugljeničku intenzivnost svetske privrede – bilo putem geoinženjerskih projekata bilo rastom kapaciteta za energiju sunca i vetra. Iako se ideja o „zelenom“ rastu čini nekako prirodno i nevino, stvari su mnogo složenije. Sve dok ekonomija nezadrživo raste, zeleni izvori energije ne mogu da zamene fosilne, jer tražnja raste brže od ponude. „Danas je godišnja proizvodnja čiste energije veća za osam milijardi megavat-sati nego 2000. godine, što je dovoljno za snabdevanje jedne Rusije“, piše Hikel. Međutim, u istom periodu je globalna tražnja za energijom porasla za 48 milijardi megavat-sati. Dakle, pet šestina novonastale tražnje zadovoljava se fosilnim gorivima. Dekarbonizacija čak i postojeće potrošnje nemoguća je u kratkom roku, a kamoli rastuće. „Obnovljivi izvori ne zamenjuju stare, već idu povrh njih“, objašnjava autor.

Iz ugla odrasta, zelena energija jeste poželjna, ali je potpuna globalna zamena fosilnih izvora nemoguća. To bi danas značilo nezamislivo veliku i nasilnu ekstrakciju „resursa budućnosti“ (litijum) koji se, dominantno, nalaze u siromašnim zemljama. Na taj način, one postaju žrtva ekonomskog rasta već bogatih zemalja.

Kriza nejednakosti

Iako je opšte mesto da je ekonomski rast preduslov smanjenja siromaštva, ključni problem je u raspodeli postojećeg, jer se od rasta svetske ekonomije najviše ovajde najbogatije zemlje. Istovremeno, najviše su odgovorne za klimatske promene, dok gotovo 100% materijalne štete i ljudskih žrtava trpe siromašne zemlje.

Takav ekonomski rast automatski povećava jaz, reprodukuje nepravdu i sužava demokratiju. Šta nam to govori o rešenju klimatske krize? Hoće li ono biti univerzalno? Teško – sva je prilika da nas čeka svojevrsni „eko-aparthejd“ gde je zelena tranzicija obezbeđena za manjinu. To što sirotinja plaća bogataški ceh nije samo moralno neprihvatljivo već je i besmisleno, jer većini u bogatim zemljama ekonomski rast, sa stanovišta ljudske dobrobiti, ne donosi gotovo ništa.

Kako Hikel navodi, veza između BDP-a i ljudske dobrobiti nestaje nakon nivoa od oko 11.000 dolara po stanovniku. Ovaj nivo razvijene zemlje su odavno premašile. „Puno je zemalja sa prilično visokim nivoom ljudske dobrobiti uz relativno nizak BDP po stanovniku“, objašnjava on. Te zemlje dosledno pokazuju da su najvažnija ulaganja u javna dobra, poput univerzalnog školstva, obrazovanja i zdravstvene zaštite.  Odličan primer su SAD, jedna od najbogatijih zemalja na svetu. „Japan ima 35% niži dohodak od SAD, ali prosečan životni vek od 84 godine. Južna Koreja ima 50% niži dohodak i očekivani vek od 82 godine. Portugal ima 65% niži dohodak i očekivani vek od 81,1 godinu“, analitičan je Hikel. Ovo nisu puki izuzeci: „Evropska unija kao celina ima 36% niži dohodak od SAD, pa ih nadmašuje po doslovno svakom pokazatelju ljudske dobrobiti“. Kostarika, mala karipska zemlja, premašuje SAD po očekivanom životnom veku sa čak 80% manjim dohotkom. To znači da je ogroman deo proizvedenog BDP-a bogatih zemalja protraćen ili, bolje rečeno, otišao najbogatijim pojedincima. Zato je suština u nejednakosti i preraspodeli. Moguće je poboljšati život u društvu, a istovremeno smanjivati nivo ekonomske aktivnosti.

Ako je tako, zašto i dalje želimo ovakav sistem?

U tome i jeste suština – ne želimo ga.

Kriza demokratije

 „Mi smo u kapitalizmu i to je tako“ izgovorila je 2017. godine Nensi Pelosi, jedna od najmoćnijih političara u SAD, kada ju je student u Njujorku pitao šta misli o Harvardovom nalazu da 51% Amerikanaca 18-29 godina ne podržava kapitalizam. Pokazavši koliko se rast uzima zdravo za gotovo, zbunjeno se zahvalila na pitanju. Ono bi možda i bilo besmisleno da je ta studija izuzetak. Anketa agencije YouGov pre šest godina je otkrila da udeo onih koji kapitalizam ne smatraju fer sistemom u SAD, UK i Nemačkoj iznosi 55, 64 i 77 odsto. Konsultantska kuća Edelman je 2020. objavila da se sa izjavom „kapitalizam donosi više štete nego koristi“ slaže 69% Francuza i 74% Indijaca. Glede ekonomskog rasta ljudi su još jasniji. Jejlova anketa je 2018. otkrila da je „za barem 70% Amerikanaca zaštita okoline važnija od rasta“. Naredne godine, Evropski savet za spoljne poslove je u četrnaest zemalja EU postavio pitanje „da li verujete da zaštita prirode treba da bude prioritet, čak i ako to šteti ekonomskom rastu“. Između 55 i 70 odsto ispitanika odgovorilo je – da.

Vreme je potvrdilo Hikelove nalaze. Prema anketama „Galupa“ za mart 2024. godine, većina smatra da je ozbiljnost globalnog zagrevanja potcenjena i da zaštita životne sredine treba da bude prioritet nad ekonomskim rastom. Jedna studija iz 2023. godine sprovedena u 34 zemlje na pet kontinenata, pokazala je da u 28 njih većina ima stavove oprečne prema kapitalizmu.

Stoga nisu tačne tvrdnje, između ostalih i srpskog ekonomiste Branka Milanovića, da odrast ne može dobiti podršku u bogatim (i zato važnim) zemljama jer podrazumeva pad BDP-a. Tačno je da bi bogate zemlje, ne bi li se svele na svetski prosek BDP-a po stanovniku, morale da smanje svoje privrede, što je Milanović nazvao „distopijom“. Ali svetski prosek nije distopija: on je u 2023. iznosio 13.138 dolara, što je na nivou onoga što Svetska banka klasifikuje kao veoma visoki dohodak. Koliko je stvarnost izvitoperena, pokazuje raspon zemalja po ovom pokazatelju – od 199 dolara (Burundi) do 240.862 (Monako). Ključna poruka odrasta je da bogate zemlje treba ekonomski da uspore, a siromašne nastave da energično razvijaju privredu.

Odrast znači prevazići ideju da svaka delatnost mora da raste. Treba razmisliti šta treba razvijati (čistu energetiku, javno zdravstvo ili organsku poljoprivredu), a šta radikalno sputati (oglašavanje, industriju naoružanja ili SUV vozila). Kada suvišna ekonomska aktivnost splasne, BDP će opasti i to je u redu, jer nije svrha u njemu.

***

Jednom prilikom je Henri Volih, bivši član odbora američkog FED-a, napisao da je ekonomski rast zamena za jednakost dohotka. Politički je lakše povećati BDP i nadati se da će nešto da se prelije sirotinji, nego pravednije raspodeliti postojeće.

U kapitalizmu nema ničeg prirodnog, a još manje neizbežnog. Danas je gotovo nezamislivo prevazići ga, jer su prognane utopije. A potrebne su nam. Potrebna je nova ekonomija, pravednija, efikasnija i u reciprocitetu sa prirodom. Ova knjiga svojevrsni je putokaz.

Ako je ekonomski rast zamena za jednakost, onda je jednakost zamena za ekonomski rast.

Autor: Ivan Radanović, kolumnista Instituta za razvoj i inovacije

Slika: Preuzeta sa sajta https://www.realpostgrowth.eu/main-people/jason-hickel/