Иако је потенцијал за стварање „заједничког тржишта рада“ у земљама западног Балкана велики, у пракси до радних миграција не долази. Највећи део миграција из земаља западног Балкана ипак је усмерен ка земљама Европске уније. Док становници Албаније углавном емигрирају ка Италији, становници Северне Македоније поред осталог и ка Грчкој, остатак земаља западног Балкана углавном емигрира ка Немачкој, Швајцарској или Аустрији.
Међутим, резултати консултативног процеса показују да постоји велики потенцијал за повећање мобилности радника пре свега у домену сезонске радне снаге на западном Балкану. С тим у вези, иако не постоје званични подаци, у пракси се примећује да су становници Албаније усмерени ка Црној Гори и Северној Македонији, становници Северне Македоније ка Србији, док се радна снага из Србије усмерава ка Црној Гори током туристичке сезоне. Док је Србија своје процедуре ангажовања радника, а пре свега сезонских радника, у последњим годинама дигитализовала и упростила, то се не може рећи за друге земље западног Балкана.
Додатно, искуства са терена показују да је потребно радити на изградњи боље инфраструктуре поготово у пограничним деловима, који би омогућили лакшу мобилност радника. Анализа показује да се једино Србија стратешки бави економским миграцијама, али се ни она не бави радним миграцијама на нивоу локалних самоуправа где би локална тржишта могла да користе потенцијале мигрантске радне снаге.