Коме требају државе у којима нико не жели да живи?

Одласци са Балкана су се убрзали

Чини се да тема одласка становништва са простора који називамо западни Балкан никада није била актуелнија него данас, иако околности нису толико тешке какве ови простори памте. Истини за вољу, одавде се увек одлазило. Некад из жеље, а некад из нужде. Када ратови и глад нису убрзавали миграције, онда су то чинила нова знања и пословни подухвати, а све оличено кроз фразу о потрази за бољим животом.

Балканци који тешко балансирају теретом бурне историје већ више од двадесет година живе дејтонско-кумановски мир. Стиче се утисак да осим што су зауставили ратове, поменути мировни процеси нису дали шансу за очекивани бољи живот, или можда је боље рећи суживот.

Број дозвола за боравак у Европској унији од годину дана и дуже за грађане земаља западног Балкана у 2013. износио око 56 хиљада, а у 2018. око 154 хиљаде.

Као доказ овој тези може се изнети податак да је број дозвола за боравак у Европској унији од годину дана и дуже за грађане земаља западног Балкана у 2013. износио око 56 хиљада, а у 2018. око 154 хиљаде. Ово су званични подаци Евростата, и показују да је готово три пута више дугорочних дозвола издато у 2018. години но само пет година раније.

Цена одлазака је велика, ако се уопште може измерити

Читаве генерације са западног Балкана, уморне од непроменљивог политичког системa кренуле су пут боље будућности за себе и своје потомке. Са њиховим одласком остају празнији градови, а села су ионако већ одавно опустела. Иако се процене из различитих извора крећу у широком распону, по мојим проценама Србију годишње напусти између 10 и 15 хиљада људи. Готово половина оних који су рођени у Босни и Херцеговини, живи ван граница своје земље. Северна Македонија је од почетка миленијума до данас изгубила готово трећину становништва, а за територију Косова и Метохије је тешко наћи било какве релевантне информације, сем свакодневних прилога о томе како људи аутобусима напуштају ову територију.

Према истраживањима које смо спровели у Институту за развој и иновације, трошкови образовања оних који одлазе у читавом региону износе 3 милијарде евра, уз то треба урачунати још 2,5 милијарде евра опортунитетних трошкова на рачун пропуштеног БДП-а, што у збиру износи 5,5 милијарди евра сваке године. Озбиљна цифра за наше услове. Да преведем на омиљено поређење, колико је то километара ауто-пута ако се узме да је изградња једног километра 10 милиона евра – 550 километара ауто-пута би се сваке године могло изградити са средствима која представљају трошак емиграције са западног Балкана.

Да не буде све овако сиво, морам напоменути и да милијарде ипак стижу у овај регион. У виду дознака. Проблем је у томе што највећи део овог новца оде у потрошњу. Поменуте дознаке немају развојну компоненту. Тек по неки проценат буде уложен у инвестиције.

Последице – кретања на тржишту рада ће пресудно кројити судбину региона

Региону већ недостаје квалификоване радне снаге, а чињеница је да становништво западног Балкана одлази. Али још значајније је да ће то утицати на промену етничке структуре западног Балкана, а са њом може доћи и до отварања неких старих питања. Такође, људи у региону су убрзавањем миграција одговорили да можда сан о ЕУ будућности региона који је био у полету 2000-их, полако замире. Могуће је да ће бити и позитивних последица, а то је да  земље региона, поучене сопственим, али и искуством суседних држава, схвате да ће за бољу будућност својих грађана морати саме да засучу рукаве. Једна од таквих последица може бити и самоорганизовање балканских држава, што видимо и на примеру ,,Малог Шенгена“.

Основни правци миграција у овој деценији ће бити из земаља западног Балкана ка Европској унији, пре свега ка њеним најразвијенијим чланицама на челу са Немачком, и у томе ће у релативном броју одлазака предњачити Албанија и емиграција са територије Косова и Метохије. Такође, доћи ће и до интерних миграција у региону, а најзначајније ће бити оне из Републике Српске ка Србији, као и из свих делова региона ка Београду као економском и културном средишту региона. Позиција и потези Београда ће имати пресудну улогу у развоју ситуације, а пред њим ће се јављати и изазови који се посебно огледају у интерним миграционим кретањима.

Основни правци миграција у овој деценији ће бити из земаља западног Балкана ка Европској унији, пре свега ка њеним најразвијенијим чланицама на челу са Немачком.

Верујем да ће кретања на тржишту рада пресудно утицати на политичку ситуацију у региону у деценији која је пред намa, јер су она збир свих осталих фактора, од међународних кретања, потеза политичара до идентитетских питања. Посебно значајан утицај ће имати одлазак високо-образованих, што уз све друге факторе даје плодно тло за сваки вид популизма. Имајући у виду политичку климу чије кокетирање са националним и идентитетским питањима је неизбежно, биће 2020-те политички занимљива деценија, поготову као одговор на реакцију тржишта рада на западном Балкану.

Аутор: Ненад Јевтовић, дипломирани економиста