МАРИЈАНА МАЦУКАТО И СРБИ – НЕМАМО МИ ЦИПЕЛЕ ЗА ТО
Маријану Мацукато је најбоље читати на плажи, или је то пак само моје искуство. Тада су тело и мозак одморни, сунце пече најјаче, и напокон постоји мало времена за осврт на идеје које су те фасцинирале у прошлости; али и да читаш нове идеје које ће те „возити“ када се вратиш на посао. Док се чита „Економија са мисијом“ лептирићи се јављају, а Мацукато тако лепо и читко пише да се човеку не улази у море. Страницу по страницу и у стању си као на првој или другој години студија економије и опредељивања ко је срцу ближи – Кејнз или Фридман. И онда слепа одбрана изабране идеолошке позиције.
„АКО ЖЕЛИШ ДА САГРАДИШ БРОД, НЕМОЈ ПОДСТИЦАТИ ЉУДЕ ДА САКУПЉАЈУ ДРВА И НЕМОЈ ИМ ДАВАТИ ЗАДАТКЕ И ПОСАО, ВЕЋ ИХ НАУЧИ ДА ЧЕЗНУ ЗА БЕСКРАЈНИМ ДАЉИНАМА МОРА.“
А како да се човек не осећа лепо док чита како Мацукато позива на мисију, на вишу сврху и на подизање амбиција. Како да те речи не дођу као мелем на рану док те мучи чињеница да је достигнуће привреде твоје економије да људи мотају каблове, или, да не будем превише циничан, прављење брисача који се по цени коштања продају матичној фирми из Немачке. Још када на то Маријана Мацукато напише мисли које се приписују Антоану де Сент Егзиперију „Ако желиш да саградиш брод, немој подстицати људе да сакупљају дрва и немој им давати задатке и посао, већ их научи да чезну за бескрајним даљинама мора”, обузетост њеним идејама је на врхунцу. Јавља се нада да ће неко поставити мисију да желимо нешто више од мотања каблова и брисача. Да ће неко сањати готов производ и велику додату вредност производа коју је наша индустрија способна сама да произведе. Није сврха економије, а ваљда и живота, да си стално компоненташ.
Након излива мотивисаности у главу, све као последица онога што пише Мацукато – онај вешт и заводљив податак о просечних 26 година у контролној соби мисије Аполо, ипак је дошло до враћања свести. Свест је дошла као последица тога да ми ипак не штима ту нешто код Мацукато. Одлично она мотивише и даје смернице, али не могу да нађем копчу како то може да се примени на парадигму у мојој земљи. Прође летовање, дођоше на ред реалполитика и реалекономија, а Мацукато паде у други план. Не лези враже, ето Ивана Радановића да кроз разговоре и колумне које су осврт на четири књиге Марије Мацукато отвори питања са претходног летовања.
ДА ЛИ JE МАРИЈАНА МАЦУКАТО САМО ДОБРА У ОНОМЕ ШТО И САМА КРИТИКУЈЕ – У ПРИЧАЊУ ПРИЧЕ (STORYTELLING), ИЛИ ИМА НЕЧЕГ ДУБЉЕГ У ЊЕНИМ ИДЕЈАМА.
Да ли ме ова економисткиња нервира?! Да ли је обожавам јер отвара очи и даје путоказ како би требало економске политике да се креирају?! Колумна за колумном, питање за питањем, али одговора нема. На све поменуто, још Радановић не пише о ономе што мене мучи – да ли ми је Мацуакто корисна и да ли могу да је уклопим и продрем дубље у проблеме економског (не)развоја у Србији. Сврстава је у левицу, кокетира са тим да је антикапиталистички оријентисана, још када утврди да је очигледна кејнзијанка (са чим се у потпуности не слажем) помишљам да у потпуности дигнем руке од идеја Маријане Мацукато. Наставило је да ме мучи питање да ли je Маријана Мацукато само добра у ономе што и сама критикује – у причању приче (storytelling), или има нечег дубљег у њеним идејама.
ОТКРОВЕЊЕ И СПАС ОД „ПАРАЛИЗЕ ОД АНАЛИЗЕ“.
Одлазак код пријатеља у ауто-сервис ми је показао да су одговори често једноставни, само се нама чини да морају да буду компликовани да бисмо их прихватили и завредили наше поштовање. Поготову у друштвеним наукама каква је економија. Иначе, често од овог пријатеља који се бави механиком научим много, увек човек понуди једноставан одговор и за трен ока нестане професионална деформација „парализа од анализе“. Клијент му је оставио на редован сервис кола чија цена прелази неколико десетина хиљада евра. И док смо се мували ту по сервису питао сам га да само седнем у ову лимузину да видим какав је осећај. Лаконски ми рече да није добрa идеја јер „немам ја ципеле за такву лимузину”. Слатко смо се исмејали, а ову мајсторску доскочицу сам радо преносио, па је и сада помињем јер ми је помогла да разумем да треба имати меру и препознати своју лигу. Не треба пошто-пото хтети нешто што ти не пристаје, па тако је и са идејама Маријане Мацукато. Просто, немам ципеле да укопчам Маријану Мацукато и српску економију.
Маријана Мацукато пише о идејама које су применљиве у случају развијених капиталистичких привреда, оних привреда којима је потребна надградња и „поправка” капиталистичког система. Мацукато говори о привредама у којима постоје националне агенције чије се технократе брину о безбедности земље за наредних 50 година. Земљама где постоји DARPA која финансира истраживања која имају ефекат преливања на приватни сектор, и тек онда поставља питање друштвено праведне поделе профита. Не може у привредама о којима она пише, и којима је потребна надградња, свака шуша да стави на дрон шта му се ћефне и то продаје држави. Нису те привреде доживеле да исти професори у летњем семестру предају Политичку економију, а у зимском Основе економије, и да та транзиција прође као дланом о длан.
Ово су неки од разлога зашто верујем да кроз призму идеја Маријане Мацукато не можемо да тумачимо српску економију. Ипак, њене идеје и идеје водећих економиста је преко потребно пратити и анализирати, без обзира да ли се могу уклопити у наш периферијски контекст. Све како би покушали да смањимо заостатак за лидерима у креирању економских парадигми. Ипак, када прораде лептирићи док се чита Маријана Мацукато, не трчимо да калемимо њене идеје на Србију и кроз њих тражимо лек за тренутно стање српске економије. Опасно је.
Једноставно, немамо ми ципеле за то!
Аутор: Ненад Јевтовић, дипломирани економиста, Институт за развој и иновације
Слика: Приватна архива аутора