Мисли једне предузетнице

Нови радни дан. Од 9 сати ми креће састанак, морам да пожурим. Синоћ сам до касно спремала презентацију. Важно ми је да покажем да сам поуздани партнер новим клијентима.

Него, да ли сам спаковала ранчић детету за вртић?

Стиже полако и почетак месеца. Паушал се мора платити. Поново на четири одвојене уплатнице. Као да већ немам довољно посла, па морам и четири одвојене уплатнице да попуњавам и плаћам провизију за сваку. 

Шта ћемо данас за ручак?

И плате запослених морам исплатити. Требало би рачуновођи да доставим све податке о годишњим одморима мојих запослених. Тај обрачун зарада ми уопште није јасан. И овог месеца сам морала да се задужим због пореза и доприноса иако ми је тек прва година пословања, а посао тек треба разрадити. Само се надам да ћу данас уговорити новог клијента па да вратим Ненаду – увек ми се нашао када банка није хтела да одобри кредит.

Да ли је бака боље данас? Мораћу до лекара да је одведем.

Ма шта ми је требало да покрећем своје пословање? Можда је ипак требало да останем у старој фирми. Али је и ту питање да ли би ме газда Милан задржао након породиљског одсуства. Што би ми плаћао онолики порез, а да му годину дана нисам радила?!

И тако у круг… Посао, породица, посао, породица… Жена предузетница поред свог пословања увек управља и својим домаћинством, а мисли једне предузетнице преплетане су пословним и приватним обавезама. Стога се поставља оправдано питање: да ли је породица та која онемогућава веће успехе жена на тржишту рада?

У времену када су стопе фертилитета у Србији испод неопходних за просту репродукцију становништва, важно је поставити питање шта је могуће урадити да се ова ситуација промени. Да ли су решења у демографским политикама и континуираном повећању једнократних накнада за прво дете, или решење лежи у неким другим сферама живота жене?

Бити предузетница или менаџерка у Србији није лако. Свега око трећине регистрованих предузетничких радњи имају женског оснивача, а још мање жена заузима менаџерске позиције (директора, законских заступника и слично) у корпорацијама. Са друге стране, жене су у Србији у просеку образованије од мушкараца. Удео жена које су стекле више или високо образовање у укупном броју жена старости од 15 и више година је 24% насупрот 20% код мушкараца (2022. година). Међу уписаним студентима је 59% жена, а међу дипломираним чак и више (61%). Мушкарци пак примат имају у подручјима информационо-комуникационих технологија и инжењерства – односно оних занимања која су и високо-тражена и високо-плаћена у садашњости. Занимљиво је погледати да се и у академском свету мишљења жена слабо чују, иако жене чине већину дипломираних студената и доктора наука. Свега 10% чланова САНУ су жене.

Где настаје проблем? Подаци показују да је НЕЕТ индикатор нижи код жена у односу на мушкарце. Односно, удео жена узраста од 15 до 24 (а код неких индикатора до 29) година које нити раде, нити се школују или су на неким неформалним обукама, нижи је за готово један процентни поен од удела мушкараца. Дакле, у првим „радно способним“ годинама жене су ипак активније на тржишту рада. Како онда да су већ у наредној кохорти удели незапослених или неактивних жена значајно већи од удела мушкараца? 

Чак три четвртине закључених бракова дешава се у периоду од 24 до 34 године старости жена, а просечна старост жене при добијању првог детета је 29 година. Трећина запослених жена пак ради краће од пуног радног времена, а као главни разлог се наводи брига о породици или брига о неспособним одраслим лицима. Да ли у том грму лежи зец?

Усклађивање породице и повратка на посао или започињања сопственог пословања за жену у Србији је врло компликовано. Од неусклађености различитих политика рада вртића и истека боловања за бригу о детету, преко готово потпуне неуређености рада приватних бебиситерки у Србији, непостојања никаквих стимулација за послодавце да продуже уговор „новопеченим“ мајкама, до простих административних проблема које новог родитеља шетају од шалтера до шалтера… Све ово доприноси општем неповерењу родитеља да ће их институције подржати у тим првим, критичним, годинама уходавања у нови живот. Јер није све у једнократним накнадама, има нешто и у континуираном, добро организованом, систему подршке институција.

А ви, драги читаоци, се запитајте да ли су мисли једног мушкарца предузетника исте као ове горе наведене?

До тада вас поздрављам. Морам дете да покупим из вртића.

Аутор: Милица Анђелковић Ђоковић, истраживачица, Институт за развој и иновације

Слика: Преузето са сајта Freepick