Незнање је моћ

Друштвена функција науке се огледа у повећавању разумевања стварности производњом знања. У јавном интересу је да се то знање, између осталог, искористи за умањивање незнања, или популарно, за „подизање друштвене свести”. Међутим, шта се дешава када се одређени друштвени актери који већ „поседују свест” и сами баве „подизањем свести”, само у складу са сопственим интересима, и када то не раде спонтано и исхитрено већ веома систематично и у дугом року. Они често знају исто оно што знају експерти о нпр. климатским променама, понекад и више, јер имају више ресурса од јавно финансираних научних институција. Међутим, уместо да доприносе консолидацији знања и научног консензуса у јавном дискурсу и посредно климатској акцији, они „подижу свест” о томе како су климатске промене природна појава, како нема доказа да су климатске промене узроковане од стране људи, итд.

Тако нам је и пре неки дан, председавајући Међународном конференцијом Уједињених нација о клими (COP28), Султан Ал-Џабер, пред светском јавношћу поручио да нема науке иза захтева о постепеном укидању фосилних горива како би се глобално загревање одржало на 1.5°. Да ли се радило о тренутном маневру током загрејане расправе? Или је у питању део стратешке и намерне производње незнања, неизвесности и сумње у научни консензус? Прво би била дезинформација а друго девијантнији друштвени феномен.

Узмимо пример из протеклог периода када је држава Калифорнија поднела тужбу против великих нафтних компанија тврдећи да су намерно и вишедеценијски обмањивале јавност о климатским променама и ризицима од фосилних горива упркос темејлном знању о деструктивним последицама. Тужби је претходило обелодањивање података који указују да је компанија Ексон мобајл (Exxon mobil) имала завидно знање о климатским променама од 1977. године, десетак година пре него што је то постало јавно питање. Упркос томе, Ексон је по наводима тужиоца деценијама одбијао да јавно призна постојање климатских промена и систематично улагао у продукцију дезинформација и замагљивање научног консензуса у јавности. Током 1970-их и 1980-их година су наводно ангажовали врхунске научнике и спроводили обимна истраживања у вези негативних утицаја угљен-диоксида притом израђујући ригорозне климатске моделе и улажући милионе долара. Компанија се активно и квалитетно бавила науком, само не у јавном интересу.

Случајеви попут овог заједно са трендом комерцијализације и приватизације науке довели су до појаве дисциплине која се бави искључиво овим друштвеним феноменом – агнотологије.

АГНОТОЛОГИЈА ПОКУШАВА ДА РАЗУМЕ КАКО РАЗЛИЧИТЕ ИНТЕРЕСНЕ ГРУПЕ КОРИСТЕЋИ НАУКУ МЕТОДИЧНО РАДЕ НА ПРОДУКОВАЊУ НЕЗНАЊА И СУМЊЕ У НАУЧНИ КОНСЕНЗУС.

Овде не говоримо о баналном репродуковању лажних вести услед некомпетенције и лењости приучених новинара, аматера и хобиста који се играју глувих телефона па од закључка истраживања које гласи: „На основу података на XY узорку показане су тенденције да кафа под XY условима може допринети развоју XY типа тумора код XY типа пацијената”, након неколико итерација добијемо: „Научници доказали да кафа узрокује рак”.

Овде говоримо о феномену где одређене интересне групе стратешки производе незнање финансирајући истраживања која доводе у сумњу научни консензус (опскурантизам), користе се селективним представљањем информација, вођењем дезинформацијских кампања, наглашавајући неизвесност и подстичући двосмисленост чиме стварају лажан простор за различита тумачења у јавности. Тако научна тврдња: „у 25 од 30 општина ваздух је прекомерно загађен”, постаје: „научници немају доказе да је у свим градовима ваздух прекомерно загађен”, што неосновано отвара простор за различита мишљења, ствара илузију неизвесности и наглашава елемент незнања у науци. Моћ се донекле црпи експлоатацијом недовољног разумевања улоге незнања у науци. Како? Тако што се у јавном мњењу, нажалост, легитиман простор незнања посматра као мањкавост науке, као негативне особине по себи, а само незнање као супротност науци или као лоша наука. Стога наглашавање одређеног нивоа незнања у науци (без обзира на његов обим) код јавног мњења лако изазива сумњу.

Међутим, наука почива на незнању. Улога науке јесте сазнајна али како отворимо ново поље знања у исто време откријемо читав универзум незнања. Ово називамо препознатим незнањем (оно што знамо да не знамо) а имамо и дубоко незнање (оно што не знамо да не знамо).

ПРИХВАТАЊЕ НЕЗНАЊА КАО СТАРТНЕ ПОЗИЦИЈЕ ОМОГУЋАВА ПРЕБАЦИВАЊЕ ДУБОКОГ НЕЗНАЊА У ПРЕПОЗНАТО НЕЗНАЊЕ И ТО ЈЕ ОНО ШТО НАУЦИ И КРИТИЧКОМ МИШЉЕЊУ ПРУЖА САЗНАЈНУ МОЋ.

Значајно је разумети када је незнање одговарајуц́и, легитимни део нашег искуства и научног процеса, и када се незнање злоупотребљава као и разлику између концепта незнања као погрешног знања и незнања као недостатка знања.

Као индивидуе поседујемо ограничено знање о појединачним темама и бесконачно незнање о свему осталом (слично је и на колективном нивоу). Такође волимо да знамо и лако се увредимо када нам неко укаже на да нешто не знамо. Ово нас доводи у пристрасну, поводљиву и сазнајно-импотентну позицију из које лакше усвајамо информације које се поклапају са нашим постојећим уверењима, ставовима и вредностима а много теже се трудимо да истински нешто сазнамо (енг. cherry picking). Леп је осећај када смо „у праву” а никада није било лакше „бити у праву” него данас, када уместо недостатка информација имамо преплављеност информацијама које је лако неселективно злоупотребити зарад легитимизације постојећих уверења, ставова и вредности. Међутим, прихватање незнања као стартне позиције је један од неопходних предуслова за непристрасније усвајање знања. То је „натприродна” моћ која захтева константну борбу са самим собом.

Кључно је да сви друштвени актери који се на било који начин баве комуникацијом науке значајније укључе у подизање критичке научне писмености како би се боље снашли у неизбежном свакодневном контакту са морем информација. Није довољно ширити садржаје научног знања јер нам онда остаје само да верујемо или да не верујемо ономе што се представља као такво. Оно што нам још више отежава посао у овом случају је и чињеница свака легитимна комуникација апсолутно мора да садржи нетачне делове што се жртвовује зарад поједностављења које је неопходно када се комуникација прилагођава одређеној форми и публици (енг. лиес-то-цхилдрен). Принцип поједностављења је методолошки користан и за експерте и често га срећемо у креирању модела и спровођењу експеримената у контролисаним условима када се намерно изоставља један део стварности (потенцијално знање) зарад квалитетнијег бављења одређеним делом стварности (ово називамо стратешким незнањем).

Заједно са изношењем актуелног научног садржаја потребно и комуницирати својеврсне основе научног процеса, научних пракси и научне културе односно прец́утног знања науке (критичка научна писменост).

ЗАЈЕДНО СА ПОВЕЋАЊЕМ ЗНАЊА ЈЕДНАКО ЈЕ ВАЖНО АКТИВНО РАДИТИ И НА ЈАВНОМ РАЗУМЕВАЊУ НЕЗНАЊА И ЊЕГОВЕ НУЖНЕ И ЛЕГИТИМНЕ УЛОГЕ У НАУЧНОМ ПРОЦЕСУ КАО ЈЕДНОМ ОД ЦЕНТРАЛНИХ АСПЕКТА НАУЧНЕ ПИСМЕНОСТИ, КРИТИЧКОГ МИШЉЕЊА И ЈАВНОГ РАЗУМЕВАЊА НАУКЕ.

Корак даље представља и практично укључивање грађана у процес креирања научног знања кроз методе грађанске науке који су и код нас недавно препознати у Стратегији научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2021. до 2025. године. У овом контексту грађани креирају знање заједно са научницима и имају прилику да усвоје, од стране научника често подразумевано знање о научном методу, које обитава у домену научне културе.

Иако је научно знање супериорно у сазнајном смислу оно није једино које постоји, а некад није ни најкорисније. И најцењенији доктор ботанике у амазонску прашуму иде у пратњи локалних становника који имају теренско знање и искуство у препознавању и коришћењу биљака које можда нису ни описане у науци. Како би остварила квалитетан друштвени утицај, наука у пракси мора бити допуњена другим типовима знања (нпр. знањем заинтересованих страна и локалног становништва). Сазнајна моћ је у постављању врхунског научника у контекст незнања како би се квалитетније упознао локални систем, усвојили други облици знања, претходно знање модификовало и на крају остварио друштвени допринос.

Исто важи у случајевима када желимо да користимо научно знање као подлогу за креирање јавних политика или било коју друштвено сврсисходну акцију. Уместо наметања некакве агенде/знања заинтересованим странама, требало би проучити постојеће системске односе, културу, друштвене норме као и њихово прикривено и пасивно знање. Када се институције, НВО или било који други играч који жели нешто да промени, стави у супериорну позицију знања, вероватно нам не гине мукотрпан процес са скромним резултатима. Квалитетније и друштвено одговорније је пребацити се са популарног „подизања свести” односно трансфера или преноса знања ка методима размене знања који су могући само ако прихватимо одређену дозу незнања при сваком кораку. Позиција стратешког незнања је дакле оно што нам даје моћ.

Наука почиње од незнања, од недостатка одговора на питања, она не функционише у друштвеном вакууму, она се репродукује од стране људи са сопственим пристрасностима и интересима, она је у константној интеракцији са другим друштвеним елементима (економским, политичким, итд), са окружењем као и са собом, она није савршена већ се мења и унапређује што је и даље чини најпотентнијим сазнајним оруђем у секуларном друштву које не бисмо смели да злоупотребљавамо.

Аутор: Синиша Борота, социолог