Neznanje je moć
Društvena funkcija nauke se ogleda u povećavanju razumevanja stvarnosti proizvodnjom znanja. U javnom interesu je da se to znanje, između ostalog, iskoristi za umanjivanje neznanja, ili popularno, za „podizanje društvene svesti”. Međutim, šta se dešava kada se određeni društveni akteri koji već „poseduju svest” i sami bave „podizanjem svesti”, samo u skladu sa sopstvenim interesima, i kada to ne rade spontano i ishitreno već veoma sistematično i u dugom roku. Oni često znaju isto ono što znaju eksperti o npr. klimatskim promenama, ponekad i više, jer imaju više resursa od javno finansiranih naučnih institucija. Međutim, umesto da doprinose konsolidaciji znanja i naučnog konsenzusa u javnom diskursu i posredno klimatskoj akciji, oni „podižu svest” o tome kako su klimatske promene prirodna pojava, kako nema dokaza da su klimatske promene uzrokovane od strane ljudi, itd.
Tako nam je i pre neki dan, predsedavajući Međunarodnom konferencijom Ujedinjenih nacija o klimi (COP28), Sultan Al-Džaber, pred svetskom javnošću poručio da nema nauke iza zahteva o postepenom ukidanju fosilnih goriva kako bi se globalno zagrevanje održalo na 1.5°. Da li se radilo o trenutnom manevru tokom zagrejane rasprave? Ili je u pitanju deo strateške i namerne proizvodnje neznanja, neizvesnosti i sumnje u naučni konsenzus? Prvo bi bila dezinformacija a drugo devijantniji društveni fenomen.
Uzmimo primer iz proteklog perioda kada je država Kalifornija podnela tužbu protiv velikih naftnih kompanija tvrdeći da su namerno i višedecenijski obmanjivale javnost o klimatskim promenama i rizicima od fosilnih goriva uprkos temejlnom znanju o destruktivnim posledicama. Tužbi je prethodilo obelodanjivanje podataka koji ukazuju da je kompanija Ekson mobajl (Exxon mobil) imala zavidno znanje o klimatskim promenama od 1977. godine, desetak godina pre nego što je to postalo javno pitanje. Uprkos tome, Ekson je po navodima tužioca decenijama odbijao da javno prizna postojanje klimatskih promena i sistematično ulagao u produkciju dezinformacija i zamagljivanje naučnog konsenzusa u javnosti. Tokom 1970-ih i 1980-ih godina su navodno angažovali vrhunske naučnike i sprovodili obimna istraživanja u vezi negativnih uticaja ugljen-dioksida pritom izrađujući rigorozne klimatske modele i ulažući milione dolara. Kompanija se aktivno i kvalitetno bavila naukom, samo ne u javnom interesu.
Slučajevi poput ovog zajedno sa trendom komercijalizacije i privatizacije nauke doveli su do pojave discipline koja se bavi isključivo ovim društvenim fenomenom – agnotologije.
AGNOTOLOGIJA POKUŠAVA DA RAZUME KAKO RAZLIČITE INTERESNE GRUPE KORISTEĆI NAUKU METODIČNO RADE NA PRODUKOVANJU NEZNANJA I SUMNJE U NAUČNI KONSENZUS.
Ovde ne govorimo o banalnom reprodukovanju lažnih vesti usled nekompetencije i lenjosti priučenih novinara, amatera i hobista koji se igraju gluvih telefona pa od zaključka istraživanja koje glasi: „Na osnovu podataka na XY uzorku pokazane su tendencije da kafa pod XY uslovima može doprineti razvoju XY tipa tumora kod XY tipa pacijenata”, nakon nekoliko iteracija dobijemo: „Naučnici dokazali da kafa uzrokuje rak”.
Ovde govorimo o fenomenu gde određene interesne grupe strateški proizvode neznanje finansirajući istraživanja koja dovode u sumnju naučni konsenzus (opskurantizam), koriste se selektivnim predstavljanjem informacija, vođenjem dezinformacijskih kampanja, naglašavajući neizvesnost i podstičući dvosmislenost čime stvaraju lažan prostor za različita tumačenja u javnosti. Tako naučna tvrdnja: „u 25 od 30 opština vazduh je prekomerno zagađen”, postaje: „naučnici nemaju dokaze da je u svim gradovima vazduh prekomerno zagađen”, što neosnovano otvara prostor za različita mišljenja, stvara iluziju neizvesnosti i naglašava element neznanja u nauci. Moć se donekle crpi eksploatacijom nedovoljnog razumevanja uloge neznanja u nauci. Kako? Tako što se u javnom mnjenju, nažalost, legitiman prostor neznanja posmatra kao manjkavost nauke, kao negativne osobine po sebi, a samo neznanje kao suprotnost nauci ili kao loša nauka. Stoga naglašavanje određenog nivoa neznanja u nauci (bez obzira na njegov obim) kod javnog mnjenja lako izaziva sumnju.
Međutim, nauka počiva na neznanju. Uloga nauke jeste saznajna ali kako otvorimo novo polje znanja u isto vreme otkrijemo čitav univerzum neznanja. Ovo nazivamo prepoznatim neznanjem (ono što znamo da ne znamo) a imamo i duboko neznanje (ono što ne znamo da ne znamo).
PRIHVATANJE NEZNANJA KAO STARTNE POZICIJE OMOGUĆAVA PREBACIVANJE DUBOKOG NEZNANJA U PREPOZNATO NEZNANJE I TO JE ONO ŠTO NAUCI I KRITIČKOM MIŠLJENJU PRUŽA SAZNAJNU MOĆ.
Značajno je razumeti kada je neznanje odgovarajući, legitimni deo našeg iskustva i naučnog procesa, i kada se neznanje zloupotrebljava kao i razliku između koncepta neznanja kao pogrešnog znanja i neznanja kao nedostatka znanja.
Kao individue posedujemo ograničeno znanje o pojedinačnim temama i beskonačno neznanje o svemu ostalom (slično je i na kolektivnom nivou). Takođe volimo da znamo i lako se uvredimo kada nam neko ukaže na da nešto ne znamo. Ovo nas dovodi u pristrasnu, povodljivu i saznajno-impotentnu poziciju iz koje lakše usvajamo informacije koje se poklapaju sa našim postojećim uverenjima, stavovima i vrednostima a mnogo teže se trudimo da istinski nešto saznamo (eng. cherry picking). Lep je osećaj kada smo „u pravu” a nikada nije bilo lakše „biti u pravu” nego danas, kada umesto nedostatka informacija imamo preplavljenost informacijama koje je lako neselektivno zloupotrebiti zarad legitimizacije postojećih uverenja, stavova i vrednosti. Međutim, prihvatanje neznanja kao startne pozicije je jedan od neophodnih preduslova za nepristrasnije usvajanje znanja. To je „natprirodna” moć koja zahteva konstantnu borbu sa samim sobom.
Ključno je da svi društveni akteri koji se na bilo koji način bave komunikacijom nauke značajnije uključe u podizanje kritičke naučne pismenosti kako bi se bolje snašli u neizbežnom svakodnevnom kontaktu sa morem informacija. Nije dovoljno širiti sadržaje naučnog znanja jer nam onda ostaje samo da verujemo ili da ne verujemo onome što se predstavlja kao takvo. Ono što nam još više otežava posao u ovom slučaju je i činjenica svaka legitimna komunikacija apsolutno mora da sadrži netačne delove što se žrtvovuje zarad pojednostavljenja koje je neophodno kada se komunikacija prilagođava određenoj formi i publici (eng. lies-to-children). Princip pojednostavljenja je metodološki koristan i za eksperte i često ga srećemo u kreiranju modela i sprovođenju eksperimenata u kontrolisanim uslovima kada se namerno izostavlja jedan deo stvarnosti (potencijalno znanje) zarad kvalitetnijeg bavljenja određenim delom stvarnosti (ovo nazivamo strateškim neznanjem).
Zajedno sa iznošenjem aktuelnog naučnog sadržaja potrebno i komunicirati svojevrsne osnove naučnog procesa, naučnih praksi i naučne kulture odnosno prećutnog znanja nauke (kritička naučna pismenost).
ZAJEDNO SA POVEĆANJEM ZNANJA JEDNAKO JE VAŽNO AKTIVNO RADITI I NA JAVNOM RAZUMEVANJU NEZNANJA I NJEGOVE NUŽNE I LEGITIMNE ULOGE U NAUČNOM PROCESU KAO JEDNOM OD CENTRALNIH ASPEKTA NAUČNE PISMENOSTI, KRITIČKOG MIŠLJENJA I JAVNOG RAZUMEVANJA NAUKE.
Korak dalje predstavlja i praktično uključivanje građana u proces kreiranja naučnog znanja kroz metode građanske nauke koji su i kod nas nedavno prepoznati u Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2021. do 2025. godine. U ovom kontekstu građani kreiraju znanje zajedno sa naučnicima i imaju priliku da usvoje, od strane naučnika često podrazumevano znanje o naučnom metodu, koje obitava u domenu naučne kulture.
Iako je naučno znanje superiorno u saznajnom smislu ono nije jedino koje postoji, a nekad nije ni najkorisnije. I najcenjeniji doktor botanike u amazonsku prašumu ide u pratnji lokalnih stanovnika koji imaju terensko znanje i iskustvo u prepoznavanju i korišćenju biljaka koje možda nisu ni opisane u nauci. Kako bi ostvarila kvalitetan društveni uticaj, nauka u praksi mora biti dopunjena drugim tipovima znanja (npr. znanjem zainteresovanih strana i lokalnog stanovništva). Saznajna moć je u postavljanju vrhunskog naučnika u kontekst neznanja kako bi se kvalitetnije upoznao lokalni sistem, usvojili drugi oblici znanja, prethodno znanje modifikovalo i na kraju ostvario društveni doprinos.
Isto važi u slučajevima kada želimo da koristimo naučno znanje kao podlogu za kreiranje javnih politika ili bilo koju društveno svrsishodnu akciju. Umesto nametanja nekakve agende/znanja zainteresovanim stranama, trebalo bi proučiti postojeće sistemske odnose, kulturu, društvene norme kao i njihovo prikriveno i pasivno znanje. Kada se institucije, NVO ili bilo koji drugi igrač koji želi nešto da promeni, stavi u superiornu poziciju znanja, verovatno nam ne gine mukotrpan proces sa skromnim rezultatima. Kvalitetnije i društveno odgovornije je prebaciti se sa popularnog „podizanja svesti” odnosno transfera ili prenosa znanja ka metodima razmene znanja koji su mogući samo ako prihvatimo određenu dozu neznanja pri svakom koraku. Pozicija strateškog neznanja je dakle ono što nam daje moć.
Nauka počinje od neznanja, od nedostatka odgovora na pitanja, ona ne funkcioniše u društvenom vakuumu, ona se reprodukuje od strane ljudi sa sopstvenim pristrasnostima i interesima, ona je u konstantnoj interakciji sa drugim društvenim elementima (ekonomskim, političkim, itd), sa okruženjem kao i sa sobom, ona nije savršena već se menja i unapređuje što je i dalje čini najpotentnijim saznajnim oruđem u sekularnom društvu koje ne bismo smeli da zloupotrebljavamo.
Autor: Siniša Borota, sociolog