
ОБНОВИМО ЈАВНИ ИНТЕРЕС: ПРИКАЗ КЊИГЕ „ЕКОНОМИЈА СА МИСИЈОМ“ (2022)
Глобално загревање, уништење биодиверзитета, неиздрживи раст неједнакости и друштвених тензија последице су структурних фалинки капитализма. Једна од њих је истрајна митологија о државама као крутим бирократијама неспособним да иновирају и нужно иновативнијим приватним компанијама као моторима економског раста, којима штети регулација. Захваљујући тој слици, искривљена је структура подстицаја на тржишту и первертиран однос присвојених награда и уложеног ризика. Другим речима, дошло се до стања где корист од иновативног рада у друштву несразмерно присвајају приватне компаније које, истовремено, не преузимају одговарајући ризик већ се ослањају на вишеструку помоћ државе. Најчешћи резултат такве праксе управо је неједнакост, која може донети дугорочну нестабилност и, последично, економско успоравање. Ову идејну осовину ауторка прелама и афирмише идеју проактивне државе – која није само коректор него и креатор тржишта – и равноправног партнерства са приватним и цивилним сектором.
Друга, много дубља фалинка, крије се у теоријској основи савремене економије. Једном пречишћена, сведена на математизовану дисциплину чије је тржиште једини вредносни семафор, престала је да разликује два кључна процеса у економији – стварање вредности и њено исисавање. То је последица нестанка дебате о извору економске вредности, која је постојала у политичкој економији осамнаестог и деветнаестог века. У економици двадесетог и двадесет првог века, постала је неупитна претпоставка да је вредност производа оно што јој субјективно припише купац. Ово је опасно јер се неким категоријама, као што су заједничка добра, послови неге или администрација, вредност може одрећи – а другим, попут консалтинга, оглашавања или финансијских деривата приписати – само јер је у интересу онога ко ће то (елоквентно) да оправда.
Последице су и слепом видљиве: пренапумпани, подрегулисани сектори финансија, банкарства, консалтинга и некретнина, чији профити одлазе на откуп сопствених акција и максимизирање краткорочних приноса. Од тиме подстакнутих шпекулација профитирају већ богати што је, уз сталну социјализацију губитака, основни механизам пораста неједнакости. Са тим је повезана и доминација фосилних горива будући да Европска унија и САД још увек пласирају милијарде долара помоћи и олакшица енергетским компанијама чији „зелени“ пројекти представљају тек декор пословног портфолија. Један од великих доприноса Маријане Мацукато јесте и откривање улоге консталтинг индустрије у овој корозивној пракси, која постаје својеврсна рак-рана економије и друштва. Зато се на еколошкој кризи, изумирању биљног и животињског света, још мање истински ради. На ове и остале проблеме попут задужености, штедње или стагнације зарада капитализам није имао одговоре пре пандемије, а нема ни сада, због недостатка воље а вероватно и визије. Како препознати и заштитити јавни интерес?
ПРИСТУП ЗАСНОВАН НА МИСИЈИ
Управо последње питање је надахнуло Маријану Мацукато да напише књигу „Економија са мисијом“(Mission Economy), коју је на српском објавила Академска књига по преводу Љиљане Лучић. Њена основна теза је да се ниједан од највећих проблема данашњица неће решити без осећаја за сврху. Зато је кључ у враћању јавног интереса у средиште колективног стварања вредности. Према ауторки, владе се морају променити изнутра да би постигле амбициозне резултате. Такође, морају променити начин интеракције са осталим друштвеним снагама, као што су приватно друштво и цивилни сектор. Ако је главна поука „Предузетничке државе“ била да није важан обим, већ врста јавне потрошње – поука ове књиге је да није важна величина, већ врста владе – шта ради и како ради то што ради.
За Маријану Мацукато, јавни интерес је у успостављању равноправнијег и инклузивнијег друштва, које ће очувати природну средину и зауставити глобално загревање. Како се јавни интерес остварује? Решавањем мисија. Према њој, савршено полазиште за мисије су званични циљеви одрживог развоја УН којих има 17 и тичу се искорењивања сиромаштва, родне неједнакости, прекарних послова итд. Обухватају 169 конкретних циљева и уклапају се у приступ оријентисан на мисију (mission-oriented approach) који чине различити пројекти којима се решава проблем. Мисије морају да буду амбициозне, оствариве и да укључе велики број учесника.
Ако УН већ има своје циљеве, шта ново доноси ауторкина идеја о мисији? Размишљање на начин оријентисан на мисију преиспитује улогу владе у привреди, ставља сврху на прво место и решава важне проблеме. То трансформише идеју о држави која не кочи, него иницира иновације и ту се надовезује идеја њене „Предузетничке државе“: државе треба да врше фундаментална истраживања и финансирају иновације у раној, најризичнијој фази. Али, када приватне компаније комерцијализују нове технологије добици се морају поделити и то је основни начин смањења неједнакости. Кључна је истинска подела и ризика и добитака: државе могу да задрже део акција приватних компанија које користе државне субвенције или би ове саме део профита реинвестирале у области корисне за друштво.
ХЈУСТОНЕ, ИМАМО РЕШЕЊЕ
Ако се илустрација оригиналног британског издања књиге може свести на изреку, гласила би „преко трња до звезда“. Главно ауторкино надахнуће у писању ове књиге је амерички пројекат слетања на месец – примером шта се може кад су амбиције конкретне и инспиративне. Људи су, како наводи, полагали наду, створили везу и осећај ангажмана што је далеко надилазило сам пројекат. Можда кључна последица Аполо програма су преко двадесет иновација проистеклих из експериментисања у области електронике, рачунарства, ваздухопловства али и исхране, медицине итд. Паметни телефони, лаптопови и други уређаји не би (или би много касније) настали без свемирског путовања, што је генерисало многе очекиване и неочекиване користи за живот и рад. На врхунцу, на пројекту је радило преко 300.000 људи из 20 хиљада организација, коопераната и добављача и чак 200 универзитета из 80 земаља. Иако је све подстакнуто такмичењем са СССР-ом подвиг је у визији владе која је преузела ризик, успоставила сарадњу са различитим организацијама и уложила новац. Укупни трошкови Аполо програма процењени су на 28 милијарди долара, односно 283 милијарди у доларима из 2020. године. Несумњиво огроман новац али, према Мацукато, мисијама треба судити по резултату а не данашњим рачуноводственим техникама јер „да се гледало кроз принос на улагање, Армстронг никад не би крочио на Месец“. Ово не значи да се и данас не улаже много, јако много: према истраживању универзиета „Браун“ са Роуд Ајленда, укупни буџетски трошкови рата против тероризма који су САД повеле 2001. године, износе осам хиљада милијарди долара. Поново: врста, а не величина потрошње и врста, а не величина владе.
Државна агенција НАСА, агенција за одбрамбену технологију ДАРПА којој можемо захвалити за интернет и друге резултат су улагања у Хладни рат. Ако се такав, мисијом вођен динамизам остварује за време рата – хладног или светског, свеједно – зашто не би могао у миру? Нема ничег неизбежног у начину на који тржишта и државе данас функционишу.
ЛАХОР ОПТИМИЗМА
Политикама оријентисаним на мисију потребна је нова теоријска основа. То је за ауторку „нова врста политичке економије“ чији принципи провејавају књигом. Један од њих је нов начин стварања вредности од стране државе, приватних компанија и цивилног друштва: више кооперативан, а мање паразитски – економија није игра нулте суме. Зато треба одбацити устаљено гледиште на државу само као коректора тржишта и реафирмисати његово свесно, заједничко обликовање од стране владе и приватног сектора. Ово само по себи није лако, јер је од самог почетка (редуковане) економије држава виђена као непродуктивни ентитет, који треба да се макне оном продуктивном, а то су приватне компаније и предузетници.
Тражењем најбоље технологије при решавању проблема помера се технолошка граница и такав се динамизам, где влада учи, експериментише и ризикује не слаже са статичким мерама као што је принос на улагање. Мацукато предлаже луцидно једноставну меру успеха: да ли је мисија остварена? Истина, мисије су скупе. Међутим, и Аполо је коштао много више од планираних осам милијарди долара али су очекивања и притисак да се престигне Совјетски Савез помогли да се средства обезбеде. Стога ауторка закључује да нема разлога да се делање по систему „шта год је потребно“ не користи за данашње друштвене проблеме.
Смернице из ове књиге увелико су препознате – ауторка је саветница великог броја страних влада и међународних тела укључујући Италију, Јужну Африку и Светски економски форум, док је идеја о приступу оријентисаном на мисију уграђена у иновационе и индустријске политике ЕУ и Велике Британије. Леп пример представља Шкотска национална инвестициона банка, основана 2020. која је директно надахнута њеним приступом и своје циљеве дословно назива мисијама.
Савремени капитализам лако је критиковати – изнутра, са позиције кејнзијанизма али и споља, са позиција отвореног антикапитализма и оба почивају на уверењу да је лош за човечанство. Иако је, према идеји приписаној Фредрику Џејмсону да је теже замислити смак света него његов нестанак капитализма, за Мацукато, очигледну кејнзијанку, нема дилеме да се систем може и мора оправити. За то нам пружа једноставан рецепт: ставити живот у центар привреде, а не привреду у центар живота.
Аутор: Иван Радановић, колумниста Института за развој и иновације
Слика: Преузета са званичног сајта https://marianamazzucato.com/, Pictures © Mariana Mazzucato