OBNOVIMO JAVNI INTERES: PRIKAZ KNJIGE „EKONOMIJA SA MISIJOM“ (2022)

Globalno zagrevanje, uništenje biodiverziteta, neizdrživi rast nejednakosti i društvenih tenzija posledice su strukturnih falinki kapitalizma. Jedna od njih je istrajna mitologija o državama kao krutim birokratijama nesposobnim da inoviraju i nužno inovativnijim privatnim kompanijama kao motorima ekonomskog rasta, kojima šteti regulacija. Zahvaljujući toj slici, iskrivljena je struktura podsticaja na tržištu i pervertiran odnos prisvojenih nagrada i uloženog rizika. Drugim rečima, došlo se do stanja gde korist od inovativnog rada u društvu nesrazmerno prisvajaju privatne kompanije koje, istovremeno, ne preuzimaju odgovarajući rizik već se oslanjaju na višestruku pomoć države. Najčešći rezultat takve prakse upravo je nejednakost, koja može doneti dugoročnu nestabilnost i, posledično, ekonomsko usporavanje. Ovu idejnu osovinu autorka prelama i afirmiše ideju proaktivne države – koja nije samo korektor nego i kreator tržišta – i ravnopravnog partnerstva sa privatnim i civilnim sektorom.

Druga, mnogo dublja falinka, krije se u teorijskoj osnovi savremene ekonomije. Jednom prečišćena, svedena na matematizovanu disciplinu čije je tržište jedini vrednosni semafor, prestala je da razlikuje dva ključna procesa u ekonomiji – stvaranje vrednosti i njeno isisavanje. To je posledica nestanka debate o izvoru ekonomske vrednosti, koja je postojala u političkoj ekonomiji osamnaestog i devetnaestog veka. U ekonomici dvadesetog i dvadeset prvog veka, postala je neupitna pretpostavka da je vrednost proizvoda ono što joj subjektivno pripiše kupac. Ovo je opasno jer se nekim kategorijama, kao što su zajednička dobra, poslovi nege ili administracija, vrednost može odreći – a drugim, poput konsaltinga, oglašavanja ili finansijskih derivata pripisati – samo jer je u interesu onoga ko će to (elokventno) da opravda.

Posledice su i slepom vidljive: prenapumpani, podregulisani sektori finansija, bankarstva, konsaltinga i nekretnina, čiji profiti odlaze na otkup sopstvenih akcija i maksimiziranje kratkoročnih prinosa. Od time podstaknutih špekulacija profitiraju već bogati što je, uz stalnu socijalizaciju gubitaka, osnovni mehanizam porasta nejednakosti. Sa tim je povezana i dominacija fosilnih goriva budući da Evropska unija i SAD još uvek plasiraju milijarde dolara pomoći i olakšica energetskim kompanijama čiji „zeleni“ projekti predstavljaju tek dekor poslovnog portfolija. Jedan od velikih doprinosa Marijane Macukato jeste i otkrivanje uloge konstalting industrijeu ovoj korozivnoj praksi, koja postaje svojevrsna rak-rana ekonomije i društva. Zato se na ekološkoj krizi, izumiranju biljnog i životinjskog sveta, još manje istinski radi. Na ove i ostale probleme poput zaduženosti, štednje ili stagnacije zarada kapitalizam nije imao odgovore pre pandemije, a nema ni sada, zbog nedostatka volje a verovatno i vizije. Kako prepoznati i zaštititi javni interes?

PRISTUP ZASNOVAN NA MISIJI

Upravo poslednje pitanje je nadahnulo Marijanu Macukato da napiše knjigu „Ekonomija sa misijom“(Mission Economy), koju je na srpskom objavila Akademska knjiga po prevodu Ljiljane Lučić. Njena osnovna teza je da se nijedan od najvećih problema današnjica neće rešiti bez osećaja za svrhu. Zato je ključ u vraćanju javnog interesa u središte kolektivnog stvaranja vrednosti. Prema autorki, vlade se moraju promeniti iznutra da bi postigle ambiciozne rezultate. Takođe, moraju promeniti način interakcije sa ostalim društvenim snagama, kao što su privatno društvo i civilni sektor. Ako je glavna pouka „Preduzetničke države“ bila da nije važan obim, već vrsta javne potrošnje – pouka ove knjige je da nije važna veličina, već vrsta vlade – šta radi i kako radi to što radi.

Za Marijanu Macukato, javni interes je u uspostavljanju ravnopravnijeg i inkluzivnijeg društva, koje će očuvati prirodnu sredinu i zaustaviti globalno zagrevanje. Kako se javni interes ostvaruje? Rešavanjem misija. Prema njoj, savršeno polazište za misije su zvanični ciljevi održivog razvoja UN kojih ima 17 i tiču se iskorenjivanja siromaštva, rodne nejednakosti, prekarnih poslova itd. Obuhvataju 169 konkretnih ciljeva i uklapaju se u pristup orijentisan na misiju (mission-oriented approach) koji čine različiti projekti kojima se rešava problem. Misije moraju da budu ambiciozne, ostvarive i da uključe veliki broj učesnika.

Ako UN već ima svoje ciljeve, šta novo donosi autorkina ideja o misiji? Razmišljanje na način orijentisan na misiju preispituje ulogu vlade u privredi, stavlja svrhu na prvo mesto i rešava važne probleme. To transformiše ideju o državi koja ne koči, nego inicira inovacije i tu se nadovezuje ideja njene „Preduzetničke države“: države treba da vrše fundamentalna istraživanja i finansiraju inovacije u ranoj, najrizičnijoj fazi. Ali, kada privatne kompanije komercijalizuju nove tehnologije dobici se moraju podeliti i to je osnovni način smanjenja nejednakosti. Ključna je istinska podela i rizika i dobitaka: države mogu da zadrže deo akcija privatnih kompanija koje koriste državne subvencije ili bi ove same deo profita reinvestirale u oblasti korisne za društvo.

HJUSTONE, IMAMO REŠENJE

Ako se ilustracija originalnog britanskog izdanja knjige može svesti na izreku, glasila bi „preko trnja do zvezda“. Glavno autorkino nadahnuće u pisanju ove knjige je američki projekat sletanja na mesec – primerom šta se može kad su ambicije konkretne i inspirativne. Ljudi su, kako navodi, polagali nadu, stvorili vezu i osećaj angažmana što je daleko nadilazilo sam projekat. Možda ključna posledica Apolo programa su preko dvadeset inovacija proisteklih iz eksperimentisanja u oblasti elektronike, računarstva, vazduhoplovstva ali i ishrane, medicine itd. Pametni telefoni, laptopovi i drugi uređaji ne bi (ili bi mnogo kasnije) nastali bez svemirskog putovanja, što je generisalo mnoge očekivane i neočekivane koristi za život i rad. Na vrhuncu, na projektu je radilo preko 300.000 ljudi iz 20 hiljada organizacija, kooperanata i dobavljača i čak 200 univerziteta iz 80 zemalja. Iako je sve podstaknuto takmičenjem sa SSSR-om podvig je u viziji vlade koja je preuzela rizik, uspostavila saradnju sa različitim organizacijama i uložila novac. Ukupni troškovi Apolo programa procenjeni su na 28 milijardi dolara, odnosno 283 milijardi u dolarima iz 2020. godine. Nesumnjivo ogroman novac ali, prema Macukato, misijama treba suditi po rezultatu a ne današnjim računovodstvenim tehnikama jer „da se gledalo kroz prinos na ulaganje, Armstrong nikad ne bi kročio na Mesec“. Ovo ne znači da se i danas ne ulaže mnogo, jako mnogo: prema istraživanju univerzieta „Braun“ sa Roud Ajlenda, ukupni budžetski troškovi rata protiv terorizma koji su SAD povele 2001. godine, iznose osam hiljada milijardi dolara. Ponovo: vrsta, a ne veličina potrošnje i vrsta, a ne veličina vlade.

Državna agencija NASA, agencija za odbrambenu tehnologiju DARPA kojoj možemo zahvaliti za internet i druge rezultat su ulaganja u Hladni rat. Ako se takav, misijom vođen dinamizam ostvaruje za vreme rata – hladnog ili svetskog, svejedno – zašto ne bi mogao u miru? Nema ničeg neizbežnog u načinu na koji tržišta i države danas funkcionišu.

LAHOR OPTIMIZMA

Politikama orijentisanim na misiju potrebna je nova teorijska osnova. To je za autorku „nova vrsta političke ekonomije“ čiji principi provejavaju knjigom. Jedan od njih je nov način stvaranja vrednosti od strane države, privatnih kompanija i civilnog društva: više kooperativan, a manje parazitski – ekonomija nije igra nulte sume. Zato treba odbaciti ustaljeno gledište na državu samo kao korektora tržišta i reafirmisati njegovo svesno, zajedničko oblikovanje od strane vlade i privatnog sektora. Ovo samo po sebi nije lako, jer je od samog početka (redukovane) ekonomije država viđena kao neproduktivni entitet, koji treba da se makne onom produktivnom, a to su privatne kompanije i preduzetnici.

Traženjem najbolje tehnologije pri rešavanju problema pomera se tehnološka granica i takav se dinamizam, gde vlada uči, eksperimentiše i rizikuje ne slaže sa statičkim merama kao što je prinos na ulaganje. Macukato predlaže lucidno jednostavnu meru uspeha: da li je misija ostvarena? Istina, misije su skupe. Međutim, i Apolo je koštao mnogo više od planiranih osam milijardi dolara ali su očekivanja i pritisak da se prestigne Sovjetski Savez pomogli da se sredstva obezbede. Stoga autorka zaključuje da nema razloga da se delanje po sistemu „šta god je potrebno“ ne koristi za današnje društvene probleme.

Smernice iz ove knjige uveliko su prepoznate – autorka je savetnica velikog broja stranih vlada i međunarodnih tela uključujući Italiju, Južnu Afriku i Svetski ekonomski forum, dok je ideja o pristupu orijentisanom na misiju ugrađena u inovacione i industrijske politike EU i Velike Britanije. Lep primer predstavlja Škotska nacionalna investiciona banka, osnovana 2020. koja je direktno nadahnuta njenim pristupom i svoje ciljeve doslovno naziva misijama.

Savremeni kapitalizam lako je kritikovati – iznutra, sa pozicije kejnzijanizma ali i spolja, sa pozicija otvorenog antikapitalizma i oba počivaju na uverenju da je loš za čovečanstvo. Iako je, prema ideji pripisanoj Fredriku Džejmsonu da je teže zamisliti smak sveta nego njegov nestanak kapitalizma, za Macukato, očiglednu kejnzijanku, nema dileme da se sistem može i mora opraviti. Za to nam pruža jednostavan recept: staviti život u centar privrede, a ne privredu u centar života.

Autor: Ivan Radanović, kolumnista Instituta za razvoj i inovacije

Slika: Preuzeta sa zvaničnog sajta https://marianamazzucato.com/, Pictures © Mariana Mazzucato