ПОГЛЕД НА ЗАПАДНИ БАЛКАН ИЗ 2089. ГОДИНЕ – ТРЖИШТЕ РАДА НИКАДА НЕ ГРЕШИ

У мају 2089. године, у оквиру филмског фестивала на Азурној обали, награду у конкуренцији за најбољи документарни филм добила је млада ауторка Фатма Кадиа. Студирала је режију на престижној школи La Fémis у Паризу и ово је прва велика награда за њу. Вест је посебно пропраћена у земљама које су се до 2040. године називале западни Балкан, јер је тема њеног документарца феномен који се ту десио. 

Филм говори о друштвеним и економским последицама исељавања аутохтоног становништва у претходних 100 година, а да притом није било значајног досељавања других народа на овај простор. Тако је западни Балкан данас веома слабо насељен упркос томе да светска популација и даље минимално расте. Једину оазу у овој популационој пустињи представља Београд, који је космополитски град од 3 милиона људи, и у коме је ауторка Фатма Кадиа окупила саговорнике приликом снимања кадрова за филм.

РЕЖИСЕРКА ЈЕ ИМАЛА ИДЕЈУ ДА ГОВОРЕ НА СРПСКОМ ИЛИ АЛБАНСКОМ, АЛИ ТО НИЈЕ БИЛО МОГУЋЕ ЈЕР УОПШТЕ НЕ ГОВОРЕ ЈЕЗИК СВОЈИХ ПРЕДАКА ПА ЈЕ ЦЕО ФИЛМ ТИТЛОВАН.

Саговорници у документарцу су били друга и трећа генерација емиграната са западног Балкана и говорили су на немачком, италијанском и енглеском језику. Режисерка је имала идеју да говоре на српском или албанском, али то није било могуће јер уопште не говоре језик својих предака па је цео филм титлован. Говорили су да на овај део Европе, који никада није постао део Европске уније, гледају са посебним симпатијама, али да су само једном или два пута били овде. Већини њих су и последњи рођаци преминули, док им долазак представља велики логистички подухват јер је само Београд повезан летовима са земљама чији су држављани.

На питања о томе шта знају о историји ових простора у протеклих 100 година одговарали су да нису детаљно упућени, али да су чули о ратовима који су се десили 1990-их и да им изгледа сулудо ратовати за неку територију коју ћеш касније напустити. Такође, свесни су били изневерених очекивања о приступању Европској унији која су њихове деде и бабе гајиле све до 2040. године, када су преговори званично прекинути. Знају да ово није било изненађење, јер деценијама пре званичног прекида преговори о приступању Европској унији су били мртво слово на папиру.

СТУДИЈА ЈЕ УПОЗОРАВАЛА ДА ДОЛАЗИ ДО ЈАСНЕ ПОДЕЛЕ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА НА КОЈУ НЕЋЕ УТИЦАТИ МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАТЕ ГРАНИЦЕ, КОЈИМА УЗГРЕД НИЈЕДАН НАРОД НИЈЕ БИО ЗАДОВОЉАН.

Ауторка је у филму приказала и једну економску студију из давне 2024. године која је указивала на оно шта се може десити на овим просторима. На почетку студије је наведен податак да у региону живи око 17 милиона људи, а да око 5 милиона људи из овог региона живи у иностранству. Да број оних који живе у иностранству расте и да ће се ове две бројке све више приближавати услед емиграције и депопулације у самом региону.

Студија је упозоравала да долази до јасне поделе западног Балкана на коју неће утицати међународно признате границе, којима узгред ниједан народ није био задовољан. Подела, која је већ 2020-их била јасно уочљива, ићи ће по линији тржишта рада и западни Балкан раздвајати на део у ком се говори албански језик и где се мигрира у правцу Италије, и део где се говори српски језик и одлази у правцу германских земаља. С тим да је карактеристика српског говорног подручја да ће доћи до још већих емиграција ка Београду. Студија је тврдила да између држава и политичких елита на западном Балкану не постоји разумевање о убрзању миграција услед слабог животног стандарда и близине Италије и Немачке у које људи лако емигрирају и којима је била потребна радна снага.

ТАКО ЈЕ 2022. ГОДИНЕ ДОШЛО ДО КОНСЕНЗУСА МЕЂУ ЗАПАДНИМ СТРАТЕЗИМА ДА СЕ СА СТРАТЕГИЈЕ РЕШАВАЊА ПРОБЛЕМА НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ ПРЕЂЕ НА СТРАТЕГИЈУ АНЕСТЕЗИРАЊА РЕГИОНА КРОЗ РАДНЕ МИГРАЦИЈЕ.

Помиње се у филму да је постојало и неколико иницијатива које су тежиле да економије и народе држава западног Балкана повежу и оснаже, а све како би изградили бољи животни стандард. Међутим све су биле неуспешне. Иницијативе предложене од стране Европске уније су формално спровођене, али никада искрено прихваћене, док оне које су долазиле из договора самих држава западног Балкана биле су миниране од појединих земаља Европске уније јер нису биле у складу са њиховим геополитичким циљевима. Истиче се иницијатива Отворени Балкан, али су подаци о њој ограничени јер је кратко трајала.

У другом делу овог документарца, ауторке чији су баба и деда емигрирали из Туниса у Француску још 2030-их, говоре и двојица дипломата из Сједињених Америчких Држава и Немачке. Иако у позним годинама, добро се сећају почетка каријере када су се бавили западним Балканом. Присећају се да је код политичких елита у њиховим земљама дошло до неке врсте засићења бављења нестабилностима на западном Балкану. Као и да се тада отворило Источно питање, па су готово сви дипломатски ресурси били окренути ка томе.

Тако је по њиховим речима 2022. године дошло до консензуса међу западним стратезима да се са стратегије решавања проблема на западном Балкану пређе на, како један од ових дипломата наводи, стратегију анестезирања региона кроз радне миграције. У њиховим разговорима се тада говорило да ако нема људи који могу започети нови конфликт, нема ни конфликта. Уз то је ишла гратис радна снага са западног Балкана која је била квалитетна и лако се интегрисала у економију и западна друштва.

Награђени документарац се завршава закључком да политичари, али и сами народи на западном Балкану нису препознали да се борба за национална питања не може остварити без унапређења животног стандарда и ослушкивања тржишта рада које у дугом року никада не греши. За своју кратковидост су платили демографском импотентношћу која их је задесила, па су сада и национална питања ствар прошлости док једва 5 милиона становника живи у делу Европе у који нико не жели да емигрира.

Аутор: Ненад Јевтовић, дипломирани економиста, Институт за развој и иновације (ауторски текст објављен у Forbs Srbija 21. јуна 2024. године)

Слика: Приватна архива аутора