Регенеративна пољопривреда: Тренд или нужност?

Још од доба Зелене револуције у пољопривреди, пољопривредни сектор расте кроз различите иновације, пре свега у области синтетичких ђубрива и пестицида. Њени пионири, попут Нормана Борлога (енг. Norman Borlaug), спасили су милионе људских живота широм света. Деценијама касније, наше плодно земљиште наставило је да подржава развој интензивне пољопривреде што је такође омогућило и унапређење квалитета живота у руралним срединама. Ипак, током година занемарили смо различите елементе који су кључни са аспекта одрживости, а фокус са искорењивања глади прешао је на краткорочни, профитно оријентисан лов за растом продуктивности. 

Данас не само да немамо глобалну несташицу хране, већ производимо више калорија по особи него што је потребно (око 22% више калорија по особи дневно) и не искористимо више од 40% глобалних годишњих приноса. Проблеми попут глади и неухрањености нису повезани са приносима, већ са начином на који су постављени глобални економски односи и друштвене структуре. 

У Србији, деценије интензивних и неодрживих пољопривредних пракси, попут спаљивања биљних остатака и уништавања ветрозаштитних појасева, у комбинацији са климатским променама и лошим управљањем земљиштем, покренуле су одређене процесе деградације земљишта и повећале угроженост наших руралних заједница. Дошли смо до тачке где, на пример, половина пољопривредног земљишта у Војводини, која је некада сматрана висококвалитетном, сада се сматра земљиштем са сиромашним нивоом хумуса, док другу половину карактерише средњи ниво хумуса. Губитак од приближно 0,9 тона земљишта по хектару годишње приписује се само еолској ерозији. Ово земљиште се делом акумулира у нашим воденим системима повећавајући финансијске издатке након одређеног времена (нпр. трошкове измуљавања канала). Губитак биодиверзитета узрокован ширењем интензивне пољопривреде додатно погоршава деградацију земљишта (нпр. смањена биолошка контрола штеточина, губитак опрашивача итд), што доводи до нижих приноса и повећане зависности од скупих ђубрива, пестицида и система за наводњавање, чиме се повећавају производни трошкови за пољопривреднике. 

Еколошки и економски изазови системски су међусобно повезани и сваки редукционистички приступ односно узак фокус ће произвести читав низ (непредвиђених) последица које нас дугорочно скупо коштају. Данас сведочимо многим оваквим последица, јер се наше плодно земљиште суочава са озбиљним претњама.

У ОВОМ КРИТИЧНОМ ПЕРИОДУ, РЕГЕНЕРАТИВНА ПОЉОПРИВРЕДА СЕ НЕ ПОЈАВЉУЈЕ КАО ЈОШ ЈЕДАН МАРКЕТИНШКИ, ХИПСТЕРСКИ ИЛИ GREENWASHING ТРЕНД, ВЕЋ КАО ТРАНСФОРМАТИВНО РЕШЕЊЕ И СЕТ ПРИНЦИПА КОЈА ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ОБНОВЕ И ПОБОЉШАЈУ ЗДРАВЉЕ НАШЕГ ЗЕМЉИШТА, ПОВЕЋАЈУ ОТПОРНОСТ УСЕВА НА КЛИМАТСКЕ ЕКСТРЕМЕ И ВРАТЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ СИСТЕМЕ НА ОДРЖИВЕ ОСНОВЕ.

Регенеративна пољопривреда нуди решења за проблеме на које конвенционална пољопривреда једноставно нема одговор, јер се фокусира искључиво на максимизацију приноса и профита у кратком року узрокујући еколошку девастацију. Технички, овај приступ укључује праксе попут коришћења покровних усева, здружених усева/међуусева, плодоред, директна сетва, и контролисане испаше, оптимално подржане новим дигиталним технологијама у контексту праћења усева. Економски, ове праксе нуде пољопривредницима начине да снизе трошкове инпута смањујући зависност од скупих синтетичких ђубрива и горива. У средњем и дужем року, здравије земљиште и здравији екосистеми обезбеђују повећане и стабилне приносе, посебно у непредвидивом контексту климатских промена, стварајући бројне еколошке, а самим тим и друштвене користи. Регенеративне праксе и технике су такође моћни алати за ублажавање климатских промена, јер земљиште може да апсорбује значајне количине угљеника и утиче на смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште.

РЕГЕНЕРАТИВНА ПОЉОПРИВРЕДА НУДИ НАЧИНЕ ЗА ЗНАЧАЈАН ДОПРИНОС БОРБИ ПРОТИВ КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА КРОЗ ОБНОВУ ЗДРАВЉА ЗЕМЉИШТА И БИОДИВЕРЗИТЕТА, ДОК ИСТОВРЕМЕНО ДОНОСИ ЗНАЧАЈНА УНАПРЕЂЕЊА У ПОЉОПРИВРЕДНОЈ ПРАКСИ И ЕКОНОМСКЕ БЕНЕФИТЕ ЗА ПОЉОПРИВРЕДНИКЕ.

Колико смо далеко стигли у примени овог приступа у Србији и какви изазови нас очекују? Данас имамо одређен број својеврсних пионира који су током година имплементирали горепоменуте праксе у мањим системима, одређен број газдинстава која су у поступном процесу транзиције, као и примере успешне имплементације на већим површинама. Међутим, када говоримо о масовнијем усвајању, морамо да говоримо о одређеним друштвеним па чак и културним променама. Прво морамо повезати све релевантне актере и обезбедити циљно-оријентисан дијалог, што је једна од основних активности Савеза за регенеративну пољопривреду Србије, како бисмо се активно и квалитетно бавили бројним баријерама за широку примену регенеративних пракси. 

Једна од најочигледнијих се веома често манифестује у форми питања: „Колико би то коштало?“. Тренутно црпимо најкредибилније одговоре а ово питање из директног знање и искуства наших пионира регенеративне пољопривреде и међународне литературе. 

Институт за развој и иновације ће се, између осталог, бавити овим питањем кроз нови четворогодишњи Horizon Europe пројекат ClimaPannonia, који званично почиње у марту 2025. године. Институт за развој и иновације ће поставити почетне вредности и израчунати трошкове односно бенефите примене агроеколошких мера на одређеним локацијама, укључујући и обрачунавање ширих потенцијално редукованих, негативних еколошких и друштвених последица. Ови подаци и анализе су нам кључне како бисмо развили прагматичне моделе транзиције за пољопривреднике као и емпиријски подупрете препоруке за креаторе политика како би се развили оптимални облици подршке.

Тренутно, пољопривредници немају системску подршку и финансијске подстицаје од стране јавног сектора за примену регенеративних пракси. Такође, сам термин није формално дефинисан и признат од стране Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, иако се недавно могло чути из медија да се воде разговори на ову тему. IPARD III Мера 4 заиста се односи на неке агроеколошке праксе које су компатибилне са принципима регенеративне пољопривреде, али још увек је у процесу акредитације. Дефинитивно је потребан храбар и недвосмислен приступ од стране јавног сектора заједно са другим заинтересованим актерима и самим пољопривредницима у развоју политика и финансијских подстицаја који ће омогућити масовнију транзицију. Чврсто је доказано да су инструменти одређене политике ефикаснији ако њихов дизајн узима у обзир специфичности циљне групе и повезаност економских, еколошких и друштвених исхода. 

Ипак, важно је напоменути да иако су финансијски подстицаји и јасно образложени модели транзиције апсолутно кључни, они нису једини фактори који омогућавају ову врсту друштвене промене, а вероватно и неће бити довољни. Не можемо занемарити остале друштвене и културне факторе попут оних који су засновани на идентитетима које су појединци градили и преносили генерацијама. Ови идентитети често укључују тешку механизацију и нивое приноса као основне показатеље успеха и статусне симболе. Појединци који одступе од утврђених друштвених норми и вредности често бивају исмијавани и стигматизовани чак и од стране својих блиских пријатеља и чланова породице. У малим заједницама, ово може значити одређени ниво друштвеног остракизма и да ли ће особа одлучити да се носи са овим ће опет зависити од низа фактора. Ово такође значи да популарне „кампање подизања свести“ нису само недовољне у контексту масовније промене понашања, већ могу бити и контрапродуктивне јер се често тумаче као омаловажавајуће и доживљавају се као напад на претходно успостављени идентитет који је безброј пута потврђен и ојачан кроз деценије друштвених интеракција. Поприлично је доказано да обично не мењамо своје ставове када смо просто суочени са чињеницама, без обзира колико оне биле лако доказиве и/или очигледне. 

Овде, један од кључних елемената који мора да употпуни просто дељење информација је приступ који се заснива на откривању и мапирању искустава и успешних примера креираних од стране локалних практиканата. Савеза за регенеративну пољопривреду Србије направио је прве кораке успостављањем својеврсног „савета пољопривредника“ и мреже демо-фарм у склопу Савеза, уједињујући све заинтересоване практичаре и омогућавајући сврсисходну интеракцију попут организовања различитих демонстрација и дана отворених поља. 

Генерално, као припадници људске врсте, поседујемо когнитивну пристрасност према садашњости, што значи да смо склони да обрачунамо трошкове и користи у кратком року, занемарујући дугорочне последице сопствених одлука. Због тога је бављење било којим питањем везаним за одрживост прилично изазовно и мере подршке једноставно морају за почетак да се фокусирају на најочигледније бенефите. Али паралелно, морамо мењати друштвени контекст како у погледу јавних политика тако и у погледу друштвених норми, вредности и уверења, како бисмо омогућили и подстакли усвајање и ширење регенеративних пракси и омогућили системску транзицију ка одрживим моделима управљања земљиштем.

Аутор: Синиша Борота, социолог

Слика: The Association of Balkan Eco-Innovation