Regenerativna poljoprivreda: Trend ili nužnost?
Još od doba Zelene revolucije u poljoprivredi, poljoprivredni sektor raste kroz različite inovacije, pre svega u oblasti sintetičkih đubriva i pesticida. Njeni pioniri, poput Normana Borloga (eng. Norman Borlaug), spasili su milione ljudskih života širom sveta. Decenijama kasnije, naše plodno zemljište nastavilo je da podržava razvoj intenzivne poljoprivrede što je takođe omogućilo i unapređenje kvaliteta života u ruralnim sredinama. Ipak, tokom godina zanemarili smo različite elemente koji su ključni sa aspekta održivosti, a fokus sa iskorenjivanja gladi prešao je na kratkoročni, profitno orijentisan lov za rastom produktivnosti.
Danas ne samo da nemamo globalnu nestašicu hrane, već proizvodimo više kalorija po osobi nego što je potrebno (oko 22% više kalorija po osobi dnevno) i ne iskoristimo više od 40% globalnih godišnjih prinosa. Problemi poput gladi i neuhranjenosti nisu povezani sa prinosima, već sa načinom na koji su postavljeni globalni ekonomski odnosi i društvene strukture.
U Srbiji, decenije intenzivnih i neodrživih poljoprivrednih praksi, poput spaljivanja biljnih ostataka i uništavanja vetrozaštitnih pojaseva, u kombinaciji sa klimatskim promenama i lošim upravljanjem zemljištem, pokrenule su određene procese degradacije zemljišta i povećale ugroženost naših ruralnih zajednica. Došli smo do tačke gde, na primer, polovina poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, koja je nekada smatrana visokokvalitetnom, sada se smatra zemljištem sa siromašnim nivoom humusa, dok drugu polovinu karakteriše srednji nivo humusa. Gubitak od približno 0,9 tona zemljišta po hektaru godišnje pripisuje se samo eolskoj eroziji. Ovo zemljište se delom akumulira u našim vodenim sistemima povećavajući finansijske izdatke nakon određenog vremena (npr. troškove izmuljavanja kanala). Gubitak biodiverziteta uzrokovan širenjem intenzivne poljoprivrede dodatno pogoršava degradaciju zemljišta (npr. smanjena biološka kontrola štetočina, gubitak oprašivača itd), što dovodi do nižih prinosa i povećane zavisnosti od skupih đubriva, pesticida i sistema za navodnjavanje, čime se povećavaju proizvodni troškovi za poljoprivrednike.
Ekološki i ekonomski izazovi sistemski su međusobno povezani i svaki redukcionistički pristup odnosno uzak fokus će proizvesti čitav niz (nepredviđenih) posledica koje nas dugoročno skupo koštaju. Danas svedočimo mnogim ovakvim posledica, jer se naše plodno zemljište suočava sa ozbiljnim pretnjama.
U OVOM KRITIČNOM PERIODU, REGENERATIVNA POLJOPRIVREDA SE NE POJAVLJUJE KAO JOŠ JEDAN MARKETINŠKI, HIPSTERSKI ILI GREENWASHING TREND, VEĆ KAO TRANSFORMATIVNO REŠENJE I SET PRINCIPA KOJA IMAJU POTENCIJAL DA OBNOVE I POBOLJŠAJU ZDRAVLJE NAŠEG ZEMLJIŠTA, POVEĆAJU OTPORNOST USEVA NA KLIMATSKE EKSTREME I VRATE POLJOPRIVREDNE SISTEME NA ODRŽIVE OSNOVE.
Regenerativna poljoprivreda nudi rešenja za probleme na koje konvencionalna poljoprivreda jednostavno nema odgovor, jer se fokusira isključivo na maksimizaciju prinosa i profita u kratkom roku uzrokujući ekološku devastaciju. Tehnički, ovaj pristup uključuje prakse poput korišćenja pokrovnih useva, združenih useva/međuuseva, plodored, direktna setva, i kontrolisane ispaše, optimalno podržane novim digitalnim tehnologijama u kontekstu praćenja useva. Ekonomski, ove prakse nude poljoprivrednicima načine da snize troškove inputa smanjujući zavisnost od skupih sintetičkih đubriva i goriva. U srednjem i dužem roku, zdravije zemljište i zdraviji ekosistemi obezbeđuju povećane i stabilne prinose, posebno u nepredvidivom kontekstu klimatskih promena, stvarajući brojne ekološke, a samim tim i društvene koristi. Regenerativne prakse i tehnike su takođe moćni alati za ublažavanje klimatskih promena, jer zemljište može da apsorbuje značajne količine ugljenika i utiče na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte.
REGENERATIVNA POLJOPRIVREDA NUDI NAČINE ZA ZNAČAJAN DOPRINOS BORBI PROTIV KLIMATSKIH PROMENA KROZ OBNOVU ZDRAVLJA ZEMLJIŠTA I BIODIVERZITETA, DOK ISTOVREMENO DONOSI ZNAČAJNA UNAPREĐENJA U POLJOPRIVREDNOJ PRAKSI I EKONOMSKE BENEFITE ZA POLJOPRIVREDNIKE.
Koliko smo daleko stigli u primeni ovog pristupa u Srbiji i kakvi izazovi nas očekuju? Danas imamo određen broj svojevrsnih pionira koji su tokom godina implementirali gorepomenute prakse u manjim sistemima, određen broj gazdinstava koja su u postupnom procesu tranzicije, kao i primere uspešne implementacije na većim površinama. Međutim, kada govorimo o masovnijem usvajanju, moramo da govorimo o određenim društvenim pa čak i kulturnim promenama. Prvo moramo povezati sve relevantne aktere i obezbediti ciljno-orijentisan dijalog, što je jedna od osnovnih aktivnosti Saveza za regenerativnu poljoprivredu Srbije, kako bismo se aktivno i kvalitetno bavili brojnim barijerama za široku primenu regenerativnih praksi.
Jedna od najočiglednijih se veoma često manifestuje u formi pitanja: „Koliko bi to koštalo?“. Trenutno crpimo najkredibilnije odgovore a ovo pitanje iz direktnog znanje i iskustva naših pionira regenerativne poljoprivrede i međunarodne literature.
Institut za razvoj i inovacije će se, između ostalog, baviti ovim pitanjem kroz novi četvorogodišnji Horizon Europe projekat ClimaPannonia, koji zvanično počinje u martu 2025. godine. Institut za razvoj i inovacije će postaviti početne vrednosti i izračunati troškove odnosno benefite primene agroekoloških mera na određenim lokacijama, uključujući i obračunavanje širih potencijalno redukovanih, negativnih ekoloških i društvenih posledica. Ovi podaci i analize su nam ključne kako bismo razvili pragmatične modele tranzicije za poljoprivrednike kao i empirijski poduprete preporuke za kreatore politika kako bi se razvili optimalni oblici podrške.
Trenutno, poljoprivrednici nemaju sistemsku podršku i finansijske podsticaje od strane javnog sektora za primenu regenerativnih praksi. Takođe, sam termin nije formalno definisan i priznat od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, iako se nedavno moglo čuti iz medija da se vode razgovori na ovu temu. IPARD III Mera 4 zaista se odnosi na neke agroekološke prakse koje su kompatibilne sa principima regenerativne poljoprivrede, ali još uvek je u procesu akreditacije. Definitivno je potreban hrabar i nedvosmislen pristup od strane javnog sektora zajedno sa drugim zainteresovanim akterima i samim poljoprivrednicima u razvoju politika i finansijskih podsticaja koji će omogućiti masovniju tranziciju. Čvrsto je dokazano da su instrumenti određene politike efikasniji ako njihov dizajn uzima u obzir specifičnosti ciljne grupe i povezanost ekonomskih, ekoloških i društvenih ishoda.
Ipak, važno je napomenuti da iako su finansijski podsticaji i jasno obrazloženi modeli tranzicije apsolutno ključni, oni nisu jedini faktori koji omogućavaju ovu vrstu društvene promene, a verovatno i neće biti dovoljni. Ne možemo zanemariti ostale društvene i kulturne faktore poput onih koji su zasnovani na identitetima koje su pojedinci gradili i prenosili generacijama. Ovi identiteti često uključuju tešku mehanizaciju i nivoe prinosa kao osnovne pokazatelje uspeha i statusne simbole. Pojedinci koji odstupe od utvrđenih društvenih normi i vrednosti često bivaju ismijavani i stigmatizovani čak i od strane svojih bliskih prijatelja i članova porodice. U malim zajednicama, ovo može značiti određeni nivo društvenog ostrakizma i da li će osoba odlučiti da se nosi sa ovim će opet zavisiti od niza faktora. Ovo takođe znači da popularne „kampanje podizanja svesti“ nisu samo nedovoljne u kontekstu masovnije promene ponašanja, već mogu biti i kontraproduktivne jer se često tumače kao omalovažavajuće i doživljavaju se kao napad na prethodno uspostavljeni identitet koji je bezbroj puta potvrđen i ojačan kroz decenije društvenih interakcija. Poprilično je dokazano da obično ne menjamo svoje stavove kada smo prosto suočeni sa činjenicama, bez obzira koliko one bile lako dokazive i/ili očigledne.
Ovde, jedan od ključnih elemenata koji mora da upotpuni prosto deljenje informacija je pristup koji se zasniva na otkrivanju i mapiranju iskustava i uspešnih primera kreiranih od strane lokalnih praktikanata. Saveza za regenerativnu poljoprivredu Srbije napravio je prve korake uspostavljanjem svojevrsnog „saveta poljoprivrednika“ i mreže demo-farm u sklopu Saveza, ujedinjujući sve zainteresovane praktičare i omogućavajući svrsishodnu interakciju poput organizovanja različitih demonstracija i dana otvorenih polja.
Generalno, kao pripadnici ljudske vrste, posedujemo kognitivnu pristrasnost prema sadašnjosti, što znači da smo skloni da obračunamo troškove i koristi u kratkom roku, zanemarujući dugoročne posledice sopstvenih odluka. Zbog toga je bavljenje bilo kojim pitanjem vezanim za održivost prilično izazovno i mere podrške jednostavno moraju za početak da se fokusiraju na najočiglednije benefite. Ali paralelno, moramo menjati društveni kontekst kako u pogledu javnih politika tako i u pogledu društvenih normi, vrednosti i uverenja, kako bismo omogućili i podstakli usvajanje i širenje regenerativnih praksi i omogućili sistemsku tranziciju ka održivim modelima upravljanja zemljištem.
Autor: Siniša Borota, sociolog
Slika: The Association of Balkan Eco-Innovation