Док се приводила крају анализа конвергенције земаља западног Балкана ка нивоу животног стандарда у ЕУ, троје неименованих дипломата и један званичник ЕУ говорили су за Politico о раној фази разматрање предлога новог модела приступања ЕУ, који подразумева чланство без пуног права одлучивања.
Тако је дошло случајно до поклапања једног економског истраживања и велике потенцијалне промене у приступању ЕУ, што истраживању даје вишеструко на значају и корисности. Да ли из ове случајности извући поуку да труд увек бива награђен или је пак схватити као непредвидив исход бројних околности, остаје нејасно. Пред истом дилемом су и неке државе западног Балкана.
Има ли сврхе писати анализе засноване на чињеницама и ризиковати осуде због превише поједностављења? Све због намере да се сазна да ли се Србија и комшилук приближавају нивоу животног стандарда ЕУ или су све даље од њега. Има ли поенте да земља испуњава агенду о придруживању која се од ње тражи? И да онда чека да Politico објави оно што је ископао по бриселским канцеларијама. Чист истраживачки и политички руски рулет! Све је толико непредвидиво и код појединца и код државе да није јасно шта је боље – бити цврчак и не радити ништа, или бити марљиви мрав и да се опет деси нешто ван твоје моћи.
Постоје земље које су урадиле готово све са агенде о придруживању и то да су промениле име, па морају да чекају да се деси велика несрећа далеко од њих да би им Politico јавио да има наде за њихово приступање ЕУ. Политички аспект приступања ЕУ је сувише компликован и боље га је препустити политиколозима и психијатрима.
Што се тиче конвергенције – једноставније је, или се приближаваш Европској унији, или си све даљи од стандарда живота који је ЕУ достигла. Напорнији део те приче је израдити сценарије који могу да се десе током приближавања ЕУ, али то је посао мрава.
Мравља методологија пре закључка
Да би се проценило како различите опције европских интеграција могу да утичу на развој земаља западног Балкана, потребно је моделовати што више сценарија. Све у циљу да се утврди у којој мери различити облици приближавања Европској унији могу убрзати процес конвергенције животног стандарда ономе који постоји у земљама чланицама.
У оквиру истраживања које је готово годину дана претходило чланку из Politico-a, а које су предводиле колеге са Бечког института за међународне економске студије (wiiw) размотрена су четири сценарија интеграције. Први је пуно чланство у Европској унији, други је приступ фондовима ЕУ без формалног чланства, трећи сценарио је приступ јединственом тржишту без осталих елемената чланства и, најзад, један апсурдан за постојеће стање на западном Балкану – спровођење институционалних реформи без приступа фондовима и без формалног уласка у ЕУ.
Колико година је потребно Србији и западном Балкану да достигну ниво животног стандарда у Европској унији?
Ово је омогућило поређење различитих нивоа интеграције и њихов потенцијални утицај на економски и друштвени развој. Као оријентир узета су искуства Бугарске, Румуније и Хрватске – земаља које су у последњих двадесет година приступиле Европској унији и које су по институционалним и економским карактеристикама најсличније земљама западног Балкана. Њихов пут након приступања омогућио је боље разумевање начина на који европске интеграције утичу на раст, реформе и друштвене промене.
У анализи је коришћен Structural Equation Modelling (SEM), који омогућава раздвајање различитих утицаја кроз које европске интеграције делују на економске и друштвене исходе. Посебна пажња је стављена на три главна механизмима – буџетске трансфере из ЕУ, раст извоза ка земљама ЕУ и институционална побољшања, пре свега у области владавине права и контроле корупције.
Било је потребно обухватити податке од краја деведесетих до 2023. године. За сваку земљу праћен је по један показатељ из осам области конвергенције – економије, друштвеног развоја, здравства, образовања, институција, животне средине, дигитализације и инфраструктуре.
Након великог посла за мраве, и на основу израђених сценарија, чини се да за приближавање нивоу животног стандарда ЕУ неће бити кључно да ли је земља у пуноправном чланству или у „предсобљу“, већ да ли има приступ већим финансијским трансферима и расту извоза ка ЕУ. А тек после долази институционално унапређење.
Све указује да је оно најбитније за конвергенцију и смањење јаза да земља није остала празних шака у погледу односа са ЕУ – чланство или „предсобље“, није нека разлика, само је битно да сте ту.
Аутор: Ненад Јевтовић, дипломирани економиста, Институт за развој и иновације
