Шта је капитал?

Иако се појам капитала јавља у готово свим важним економским дебатама, уџбеницима и дневнополитичким питањима, чини се да је схватање капитала потпуно произвољно. Новац, машине, алати, имовина, богатство и финансијски деривати – избор је на читаоцу! Да ли је заправо тако једноставно?

Анализа комплексних економских феномена као што је капитал представља озбиљан подухват из више разлога. Неопходно је издвојити економски феномен, разумети кључне детерминанте и пронаћи прихватљиво објашњење за његово деловање. Посебан проблем може представљати граница између економских и неекономских чињеница које се у јавној дебати често преплићу. На који начин можемо поставити јасну линију између економског и неекономског истраживања, питање је које је пре више од једног века проблематизовао економиста Јозеф Шумпетер. Према Шумпетеру, одговор је прилично једноставан – економско истраживање се завршава када се узрочна веза између две појаве може окарактерисати као неекономска. Шумпетер пише: „Тада смо постигли оно што смо, као економисти способни у датом случају, и морамо уступити место другим дисциплинама. Уколико је, са друге стране, сам узрочни фактор економски по природи, морамо да наставимо са објашњењем све док не дођемо до економске суштине.“

Не би било погрешно рећи да постоји неограничен број економских феномена који задиру у готово сваку пору друштвеног живота. Међу фундаменталним економским феноменима посебно место припада феномену капитала, и последично, теорији која га изучава. Интегративност појма капитала, као и значај његовог разумевања за развој економске науке, привлачио је пажњу јавности од самог установљења ове дисциплине.

Феномени вредности, производње, продуктивности, импутације, технологије, кредита, камате и профита, као и многи други, деле заједничке логичке основе са теоријом капитала и у концептуалном смислу их је веома тешко раздвојити. Вишезначност појма капитала, ако бисмо се послужили терминологијом Фридриха Хајека, чини ову тему више него релевантном за константну реинтерпретацију. Ако желимо да остваримо минималан увид у комплексност феномена капитала, неопходно је да се осврнемо на рад одређених теоретичара који су у овој области остварили признате резултате.

Група аутора који припадају, у данашњем дискурсу доминантној, Неокласичној парадигми све производне факторе који учествују у процесу производње посматра независно. Производња се одвија трансформацијом производних фактора, и сви употребљени фактори, укључујући и капитал, имају исти значај. Прецизније, капитал и рад се у производном процесу трансформишу у аутпут, док временска димензија није наглашена. Капитал се дефинише као сума физичких (опрема, зграде, машине) и финансијских (готовина, хартије од вредности) фактора који се користе у процесу производње.

Наведено објашњење је важно са становишта функције капитала, али нам не даје довољно информација о дубљој, филозофској димензији овог појма. Да бисмо разумели ниво комплексности капитала, потребно је да се осврнемо на рад теоретичара који су покушали да проникну у суштину питања: како капитал настаје?

Основе теорије капитала су изложене од стране Карла Менгера, пионира аустријске економске школе. Према Менгеру, сва добра се могу груписати у односу на удаљеност од потрошних добара – добара првог реда. Добро које је удаљеније од финалне потрошње припада вишој категорији добара и постаје мање специјализовано, чиме се отвара већа могућност његове употребе у различитим наменама. Вредност добара вишег реда (производна добра) се импутира на основу вредности добара нижег реда у чијој производњи претходна учествују. Прецизније, вредност добара вишег реда зависи од очекиване вредности добара нижег реда (Менгеров закон). У предоченом систему, капитал представља све инпуте који могу бити употребљени у производњи добара првог реда, било директно било индиректно. [1]

Још један мислилац који се везује за теоријски прогрес теорије капитала, а чија су кључна дела настала у последњим деценијама 19. века је Еуген фон Бем Баверк. Према Бем Баверку, да бисмо разумели феномен капитала, неопходно је да уведемо концепт изворних производних фактора. Изворни производни фактори се не могу свести на јединице нижег типа и чине их земља и рад. Са друге стране, капитал спада у произведени производни фактор, односно капитална добра се добијају комбинацијом изворних производних фактора и времена. Капитална добра се према томе, могу поделити на основу времена неопходног за њихову производњу, а целокупан процес производње се посматра из оквира заобилазног процеса (процес који захтева одређено време трајања). У анализи Бем Баверка, капитал се дефинише као сума свих међупроизвода који се појављују у свим стањима заобилазног процеса производње. Сва средства за производњу потрошачких добара се последично категоришу као капитал.[2]

Лудвиг фон Мизес, творац мисаоног правца праксеологија, посматра капитал као независан фактор који не постоји ван конкретних капиталних добара. Примарни капитал настаје из првобитно расположивих производних фактора – рада и природних ресурса. Капитална добра су нераскидиво повезана са феноменом штедње, чијим посредством настају. Штедња постоји, осим у посебним случајевима, када се производи више него што се троши. Према томе, капитална добра су прелазна стања која постоје у интервалу од иницијације процеса производње до реализације потрошачког добра. Последично, капитал је садржан (инкорпориран) у капиталним (производним) добрима и везан је за њихову употребу. Феномен покретљивости капитала, добија посебан значај у анализи Лудвига фон Мизеса.[3] Покретљивост капитала је у суштини способност прилагођавања алтернативној производној употреби а не дословна физичка покретљивост. Ако је капитално добро специфично по својој структури, покретљивост се нужно смањује и предузетник ће се суочити са већим ризиком пословног неуспеха ако изабере неадекватну производну структуру (састав капиталних добара).

У првој половини 20. века, фундаменталан допринос теорији капитала је дао нобеловац, Фридрих Август фон Хајек. У теоријским студијама „Цене и производња“ (1936) и „Чиста теорија капитала“ (1941), Хајек излаже своју визију феномена капитала. Незадовољан неокласичним третманом капитала као ванвременског фактора, Хајек посебну пажњу посвећује структури производње и елементу временског процеса. Процес производње се дефинише као сви процеси неопходни да би се производи реализовали на тржишту (прешли у руке потрошача).[4] Фактори производње се могу поделити на оригиналне факторе производње (земља и рад) и капитал. У процесу производње потрошачких добара се директно или индиректно користе капитална добра која Хајек категорише као произвођачка добра. Произвођачка добра која нису оригинална средства за производњу, већ се налазе између изворних средстава и коначних потрошачких добара, Хајек назива међупроизводима. Ослањајући се на анализу Фридриха фон Визера, Хајек дефинише капитал као факторе производње који се могу употребити само у циљу обезбеђивања одржања дохотка на неком конкретном нивоу.

Прву половину 20. века је окарактерисао интелектуални продор у економској анализи који је остварио Јозеф Шумпетер. Према Шумпетеру, капиталистичка привреда је облик привредне организације у којој  се добра неопходна за производњу повлаче са својих ранијих употреба и устаљеног места у економском систему, на основу деловања новостворене куповне моћи. Некапиталистичка (централно планирана) производња подразумева супротан привредни образац, у коме се економска алокација одвија путем система директних команди или споразума заинтересованих страна.

Економски субјекти (предузетници) повлаче производне снаге у алтернативне употребе вођени новим производним комбинација, шта заправо представља суштину феномена капитала: „Капитал је ништа друго до полуга којом предузетник потчињава својој контроли конкретна добра која су му потребна, ништа друго до средство преусмеравања фактора производње на нове употребе, или диктирање новог правца производње.“[5] 

На основу претходе дефиниције, можемо установити да Шумпетер феномен капитала не везује ни за једну појединачну категорију добара. Сва добра која предузетник користи у процесу производње налазе се на истом нивоу. Услуге рада, машина, материјала, производног простора и друге опреме су неопходне за производни процес, и предузеник их категорише на исти начин. Може се приметити да постоје објективне разлике између производних фактора које предузетник користи, нпр. постоје физичке и функционалне разлике између услуга радника у млекари и машине за затварање стаклених боца али су ове разлике, према виђењу Шумпетера, у другом плану приликом објашњавања сржи капитала.

На основу свих наведених дефиниција, могуће је формирати нову (комплексну) интегралну дефиницију капитала, која обједињује философску интерпретацију и потребу за практично јасним својства капитала:

Феномен капитала представља бит процеса развоја, показатељ привредних кретања која се на основу предузетничке иницијативе мењају ван устаљених економских образаца. Капитал се исказује као материјална репрезентација нових развојних кругова, као средство слободне тенденције ка неистраженим производним комбинацијама. Капитал настаје у мислима економског субјекта који незадовољан достигнутим стањем тежи промени, а конкретизује се кроз недиригована тржишна деловања. На основу тражње за алтернативним употребама производних средстава, економски систем обликује полугу сопствене промене, коју нико индивидуалним напором не би могао да обезбеди. Управо због чињенице да економски субјекти имају за циљ унапређење сопственог стања, капитал се јавља као нужна полуга у процесу материјализације њихових тежњи. Он повезује привредне могућности са алтернативним циљевима и јавља се као спона која има сврсисходност једино у оквиру тржишне привреде.

Из претходне анализе се може извести једна важна импликација: Тржишна привреда је једини контекст у коме појам капитала добија на значају. Када постоји тржишна привреда – постоји и капитал. Имовина је тржишно безвредна уколико се у одређеном року не може уновчити и разменити. Машина је тржишно безвредна уколико се њен производ не може продати. Сам новац је тржишно безвредан без могућности његове размене за добра која користимо и трошимо.

Појам капитала се везује за потребу усмеравања куповне моћи у различите облике – у некретнине, машине и опрему, новчане деривате и све што на тржишту има вредност која се може разменити. Капитал је ништа друго него облик тржишне моћи, моћи која усмерава људске активности ка ефективним и ефикасним економским циљевима.

[1] Стојановић Б., Основе аустријске теорије

[2] Bohm Bawerk E., Capital and Interest

[3] Стојановић Б., Основе аустријске теорије

[4] Хајек Ф.А., Цене и производња

[5] Шумпетер, А. Ј., Теорија привредног развоја

Аутор: Небојша Новковић, економиста

Слика: Преузета са сајта Unsplash.com (https://unsplash.com/photos/green-plant-in-clear-glass-cup-SoT4-mZhyhE).