Шта возе прави мушкарци?
Док седимо на клупи, поред нас пролази мушкарац средњих година користећи једно од најновијих и тренутно, вероватно најомраженијих видова транспорта – електрични тротинет. Сасвим очекивано, долази до кратке серије негодовања и неодобравања новог саобраћајног фактора примарно у светлу угрожавања безбедности и помало у контексту помодарства. Након тога, једна од присутних особа поентира коментаришући сасвим другу, нама овде интересантнију димензију ове појаве која се односи на дефинисање друштвеног идентитета. Наиме, њен главни утисак јесте да та „дечја справица“ просто није адекватна за једног мушкараца – „правог мушкарца“. Опаска се односила на питање како би „мало јачи мушкарац изгледао на електричном тротинету?“ Наводно смешно, једноставно не иде. Питам се, да ли би стварно мало „јачи“ мушкарац изгледао смешно на електричном тротинету? Вероватно би, али зашто? А шта да је тротинет мало већи? Џаба, „прави мушкарац“ вози „прави аутомобил“, што већи, луксузнији и бржи.
У том тренутку постаје кристално јасно да никаква прича о енергетској ефикасности, еколошком отиску и сл. овде не може да парира снажно устоличеним концепцијама друштвеног статуса и идентитета „правог мушкарца“. Да се оградимо и да не моралишемо, овде се не ради о томе да ли је вожња електричног тротинета заправо одржива тактика за ублажавање климатских промена или није, да ли је добро форсирати микромобилност уместо вожње аутомобила у контексту безбедности, итд. Можемо једноставно и безбедно приметити већ поприлично очигледну и објективно поткрепљену друштвену потребу да се смањи број аутомобила у градском саобраћају и да се озбиљно посвети оптимизацији урбане мобилности, тачније да се просторно планирање престане потчињавати аутомобилу као основном превозном средству.
Дакле, наведену ситуацију користимо као уџбенички пример у којем се нова, претпоставимо еколошки прихватљивија технолошка појава и друштвена пракса судара са историјски насталим и годинама утврђиваним друштвеним нормама, статусима и идентитетима. Мало који статусни пакет и идентитетски оквир је чешће репродукован и прецизније дефинисан од „правог мушкарца“. Ако овде додамо и чињеницу да су возачи аутомобила примарно одрасли мушкарци у средњим годинама, добијамо чеони судар којег је готово немогуће разрешити вербално, споразумом, на лицу места. За то је потребан темељан записник и озбиљан процедурални поступак који има потенцијал да се растеже годинама. Како бисмо се ухватили са овим у коштац морамо се мало ближе осврнути на возаче аутомобила.
У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ ПОСТОЈЕ ИЗРАЗИТЕ РОДНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ У ПОСЕДОВАЊУ АУТОМОБИЛА И ВОЗАЧКЕ ДОЗВОЛЕ У КОРИСТ ОДРАСЛИХ МУШКАРАЦА, ПРЕТЕЖНО У СРЕДЊИМ ГОДИНАМА.
Озбиљан део ове демографске групе такође је историјски имао највећи приступ материјалним ресурсима те и данас поседује највећу количину друштвене моћи која се између осталог манифестује и у креирању јавног и приватног простора. Даље, како је материјални приход веома добро повезан са статусом, друштвени слојеви који имају вишевековни привилеговани приступ материјалним ресурсима репродукују одређене статусне симболе утемељене на материјалној основи. Како ти друштвени слојеви исказују одређене статусне симболе, индивидуе које претендују да се нађу у том друштву теже да их репродукују како знају и умеју. Другим речима, многи људи раде/купују различите ствари како би унапредили перципирани друштвени статус.
Овај феномен у контексту конзумеризма у литератури је познат као „упадљива потрошња“. Она је примарно мотивисана исказивањем одређеног друштвеног статуса, било то iPhone или добра стара скулптура лава на огради предњег дворишта. Суштина је да су употребна и естетска вредност често секундарни у односу на статусне симболе који се формирају посредством заједнице. Такође имамо тенденцију да трошимо више када смо у друштву као и на ствари које су видљивије. На пример, корисност, неопходност и исплативост одређеног модела шпорета рачунају се за сваки потенцијално потрошени динар док таква врста рачунице не игра велику улогу кад треба да се постављају велелепне скулптуре лавова на ограде предњег дворишта. Они се „исплате“ на други начин.
Варијанта овог феномена може да се препозна чак и када су јавни радови у питању. На пример, изградња порозне стазе у парку која није превише еколошки инвазивна, која доприноси очувању биодиверзитета, смањује ефекат урбаних острва топлоте и у коначници мање оптерећује колена и зглобове, може веома лако да се протумачи од стране корисника као траљаво, сиротињско или штедљиво решење. У том контексту је често политички рационалније и безбедније уредно поплочати све то бехатоном „онако како Бог заповеда“. Тако је можда боље бацити старе ципеле у канту него да нас комшија види како идемо код шустера. Јер већа је вероватноћа да ће нас комшија окарактерисати као сиромашне, шкрте или ситничаве него као еколошки одговорне, практичне и скромне. На крају крајева, штедљивост се најчешће повезује са нижим друштвеним статусом; док је изобиље, које незаобилазно подразумева стварање вишкова и самим тим бацање (хране, одеће, итд), историјски повезује са вишим друштвеним статусом.
ОНО ШТО ЈЕ НЕКАД ВАЖИЛО ЗА ПОЖЕЉНО ПОНАШАЊЕ И ПРЕДСТАВЉАЛО ПОСЛЕДИЦЕ ВИСОКОГ ДРУШТВЕНОГ ПОЛОЖАЈА, НАКОН ШТО ПОСРЕДСТВОМ ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА ПОСТАНЕ ДЕО СВАКОДНЕВНИЦЕ, ПОНЕКАД СЕ ЗАДРЖАВА У СФЕРИ ДРУШТВЕНОГ ИДЕНТИТЕТА КОЈИ СЕ НЕКО ВРЕМЕ НЕ ПРЕИСПИТУЈЕ ПРЕВИШЕ.
Такорећи, одређени облици понашања који су еволуирали у одређеном историјском контексту, у једном тренутку просто престају да буду у складу са захтевима и изазовима данашњице. Узмимо овде исхрану богату месом као пример. Не морамо да сежемо у далеку прошлост да бисмо дошли до периода када се месо углавном јело једном недељно или пар пута недељно док су најпривилегованији слојеви становништва били у позицији да приуште месо на дневном нивоу што је сигнализирало одређену врсту материјалне стабилности и независности. Тако да данас тачно знамо шта генерално једу прави, велики и јаки мушкарци који су способни да обезбеде себе и своју породицу – месо, у сваком оброку и у сваком облику. И не једу мало, већ пуно, тачније онолико колико желе.
Како убедити „правог мушкарца“ да замени део аутомобилске километраже бициклом или да за нијансу смањи унос меса на недељном нивоу (претпоставимо да за то постоји разлог)? Сваки аргумент у корист личног здравља, ублажавања нежељених ефеката климатских промена, и сл, неће имати велике шансе у клинчу са годинама репродукованим идентитетом, тренутно перцепираним као таквим од стране блиских друштвених група, имплицитно повезаним са повећаним приступом материјалним ресурсима и разним другим друштвено-пожељним привилегијама. Најчешће није продуктивно боксовати из овог клинча већ је некад препоручљиво сачувати снагу и променити ринг како би могли употребити делотворније комбинације.
Хипотетички дијалог се не води само са појединцем већ посредно са вишевековним друштвеним контекстом односно уверењима, ставовима и вредностима која утичу на формирање идентитета, годинама ојачаваног емоцијама, и који се развија и репродукује у склопу блиских друштвених група. Индивидуе теже да одрже друштвену припадност односно да избегну потенцијалне облике остракизма усвајањем непожељних облика понашања или облика понашања која им неће донети предност у контексту друштвеног статуса. Штавише, постоје и добро документовани ефекти повратне спреге који се манифестују у случајевима када првобитна уверења постају још јача када бивају изложена супротним аргументима и доказима.
ГЕНЕРАЛНО, СВАКО ИСКАЗИВАЊЕ СТАВОВА КОЈИ СУ У СУПРОТНОСТИ СА ВЕЋ ПОСТОЈЕЋИМ СТАВОВИМА СЕ У ОДРЕЂЕНОЈ МЕРИ ДОЖИВЉАВА КАО НАПАД НА ИДЕНТИТЕТ.
Интензитет ће зависити од многобројних фактора, али ма колико били интелигентни, образовани, упознати са принципима формалне логике и истренираног критичког мишљења, ово сви доживљавамо и реакцију имамо пре свега на емоционалном нивоу. Пожељно је да то препознамо, да се са тим носимо на најбољи могући начин и да учествујемо у производњи друштвених околности које омогућавају конструктиван дијалог. Међутим, чак и са најбољим намерама, ово није довољно за масовну промену понашања, поготово не довољно брзо као што нам тренутни еколошки изазови диктирају. Наведеним примерима би могли додати читав низ такође добро поткрепљених феномена и механизама који нам значајно отежавају конструктивну и сврховиту комуникацију. Најсвежије тестиран пример се односи на чињеницу да наше разумевање чак и релативно баналних и основних појмова и асоцијација се значајно разликује од других индивидуа, док смо у исто време, поприлично оптимистични по питању заједничког разумевања истих. Истраживање објављено у марту ове године показало је да је вероватноћа да две насумично одабране особе имају исто виђење појма „пингвин“ односно да им се разумевање концепта „пингвина“ подудара, свега 12%.
На крају, ако један облик понашања у хармонији са одређеним друштвеним идентитетом, критичка аргументација нема претеране шансе да наведено понашање модификује. Као што неодржив или друштвено непожељан облик понашања најчешће није изабран помоћу некаквог аналитичког метода, оно се највероватније неће променити искључиво посредством истог. Препоручљиво је тежити материјалној промени стварности на начин који омогућава, охрабрује или условљава циљане изборе. У контексту урбане мобилности и дизајнирања јавног простора, у питању је конфликт између интереса различитих друштвених група са класним примесама, где су методе конструктивног дијалога пожељне али секундарне. Примарно је оснажити друштвене групе које историјски нису имале довољно могућности да утичу на креирање јавног простора и омогућити им да изразе своје потребе и остваре свој интерес.
Аутор: Синиша Борота, социолог