ШТА ЗНАЧИ ПРИРОДА?

О концепту природе се дискутовало вековима а његово значење се мењало са различитим перспективама и дефиницијама разматраним од стране разних научника и филозофа; али такође и кроз општу заступљеност у свакодневном говору. У другој половини прошлог века концепт је и даље веома релевантан те нам је сам крај шездесетих година донео један од најзначајнијих научних часописа по имену Nature (природа), седамдесете су донеле прве идеје заштите природе а овај термин је заузврат унео значајну количину конфузије у даљем развијању науке у овој и сродним областима али и у пракси.

Концепт природе данас није суштински релевантан у науци и филозофији осим код појединаца који га користе амбивалентно те у популарном дискурсу најчешће имплицира романтизацију стварности која се испољава у застарелим и псеудонаучним кованицама попут мајке природе, природне равнотеже и слично. Будући да ниједан облик романтизације није пожељан за сврховито друштвено планирање и учинковито делање, битно их је детаљније образложити и дискредитовати.

Иако је етимологија речи комплексна и амбивалентна као и сам термин, он изворно представља некакву есенцију односно изворну карактеристику некога или нечега. Ова дефиниција се често растеже до нивоа планете па чак и до крајњих граница универзума и свега што постоји. Ако је дефиниција појма довољно нејасна да обухвата све, он нам фактички не разјашњава ништа. Ако је поента било ког појма да нешто разграничи, зашто га уопште користимо? Тренутно се у јавном дискурсу најчешће говори о заштити природе а често и планете. Тако често можемо чути или прочитати флоскуле попут „сачувајмо планету“, „Да ли можемо спасити планету?“ и слично.

Наш утицај на планету јесте импресиван али планети иде сасвим добро у поређењу на то шта је прошла у својој богатој и узбудљивој историји. Од земљотреса, ледених доба и колосалних вулканских ерупција па све до удара комета и астероида. Ипак, ми смо за екстремно кратко време узроковали глобално загревање, покренули потенцијално шесто велико изумирање (искреније, прво велико истребљење) и однедавно смо постали ни мање ни више него геолошки фактор утичући на формирање камења са одређеним уделом пластике, откривеним недалеко од бразилске обале. Али и поред оваквог резимеа веома је надмено сматрати да смо способни да уништимо или да спасимо ово „четири и по милијарде старо космичко тело“ на којем обитавамо у овом и сличном облику свега пар стотина хиљада година. Она као таква нити је угрожена, нити захтева некакво спашавање, нити је продуктивно размишљати на овај начин па чак ни имплицитно или симболично.

ЕКО-СЕНЗАЦИОНАЛИСТИЧКЕ МАНТРЕ О УНИШТАВАЊУ И СПАШАВАЊУ ПЛАНЕТЕ, ПОГОТОВО ПУТЕМ НЕОДРЖИВИХ И ОДРЖИВИХ ИНДИВИДУАЛНИХ НАВИКА, ПРЕДСТАВЉАЈУ САМО ВАРИЈАЦИЈЕ ОНОГА ШТО НЕКИ ЗОВУ „VIRTUE SIGNALING“ А МИ „ЛАЖНО МОРАЛИСАЊЕ“.

Природу такође често дефинишемо као читаву материјалну стварност са изузећем човека и свега онога што је човек изградио односно модификовао. Дакле где престаје човек почиње природа и обрнуто. Овде можемо поставити безброј питања попут следећих. Ако град није део природе зашто брана изграђена од стране даброва јесте? Зашто уопште да штитимо тако дефинисану природу? Како да је заштитимо ако је самим својим присуством анулирамо? На крају крајева, како смо ми то ван природе кад смо настали идентичним процесима као и све остало што дише на овој планети?

Да би решили ове и сличне парадоксе не постоји рационалан разлог зашто не би једноставно избегавали овај термин и поставили ствари на конкретне основе. Просто волимо и штитимо оно без чега не можемо да живимо и оно што нам унапређује квалитет живота. Одвајање концепта природе од човека је пре свега штетно јер подразумева некакву непоправљиву отуђеност што кочи суштинску и одрживу интеграцију односно имплементацију свега онога из тог „природног“ окружења у којем смо еволуирали у све оно што смо изградили. Овакве идејне основе доводе до бесмислених испада попут: „Ко хоће дрвеће у градовима нека се врати на село“. Нас објективно занима који елементи и процеси позитивно утичу на сопствено благостање а то подразумева константан рад на спознаји комплексности различитих екосистема, њихове системске повезаности и на смисленом спајању изграђеног и затеченог а не арбитрарном романтичарском раздвајању. Уосталом, простор по себи не препознаје оваква разграничења и наше лабаве дефиниције па тако, на пример, у литератури можемо пронаћи примере налаза веома ретких гљива поред канти за смеће усред Београда.

Препознавање лицемерности испразног моралисања и мистификације природе не значи пропагирање доминације човека над природом, немилосрдне експлоатације и сличних пракси које су нас довеле у незавидну позицију. Романтизација некакве природе нам такође није потребна да би гајили дубоко поштовање према екосистемима који су омогућили наш еволутивни развој, да би се дивили комплексности њихових процеса и лепоти биодиверзитета.

Појам биодиверзитета се такође често изједначава са појмом природе. Овде је наравно јасно који појам представља вишак ако желимо да будемо прецизни. Ако говоримо о заштити природе као о заштити биодиверзитета такође наилазимо на разне субјективне пристрасности и застареле представе о уништавању природне равнотеже. Ми јесмо окружени процесима које не разумемо у потпуности и признати то јесте део интелектуалне скромности. Управо је из тог разлога очување биодиверзитета кључно а не због инхерентне вредности других врста и некакве природне равнотеже.

БАЈКА О ПРИРОДНОЈ РАВНОТЕЖИ И УОПШТЕ ХОЛИСТИЧКИ ПОГЛЕД НА ЕКОСИСТЕМЕ ВУЧЕ КОРЕНЕ ИЗ АНТИЧКЕ МЕТАФИЗИКЕ АЛИ ДАНАС ЗНАМО ДА ПРОЦЕСИ И МЕХАНИЗМИ КОЈИ СЕ ОДВИЈАЈУ У ЕКОСИСТЕМИМА НЕ СТВАРАЈУ НИКАКВУ РАВНОТЕЖУ НИТИ СУ СВРХОВИТИ. ОНИ СУ ДИНАМИЧНИ, ЧЕСТО ХАОТИЧНИ И ПРЕДМЕТ КОНТИНУИРАНИХ ПОРЕМЕЋАЈА.

Биодиверзитет представља потенцијални извор за унапређење научног знања и развој технологије а чувамо га јер чувамо себе и наше благостање. Са друге стране, биодиверзитет каквог данас познајемо, за планету односно „природу“ је обична пролазна новотарија. Више од 99.9% свих врста које су икад постојале на планети су изумрле. Само мачке луталице су одговорне за изумирање минимум 63 врсте модерног доба.

Док, на пример, нама зеленило пружа читав низ драгоцених еколошких услуга биљке нису по себи битније од било које друге таксономске групе нити су све нужне за постојање екосистема. Диносауруси су, на пример, живели на планети без траве, док су ајкуле еволутивно старије од дрвећа и од диносауруса. Дакле, брига о шумама и градском зеленилу је брига о системима који подржавају нашу егзистенцију јер смо дубоко повезани са својим окружењем те постоје многи разлози зашто волимо зеленило. Велики број њих се подводи под релативно широк концепт биофилије који се односи на нашу урођену тенденцију да градимо везу са процесима који подржавају живот и другим живим бићима. Дакле, људи имају инхерентну наклоност према „природном“ окружењу. Зеленило има веома позитиван утицај на наше благостање али не због некакве мистичне вредности или вредности по себи. Врсте које живе на дну океана на пример не маре за зеленило. Пре пар година је чак идентификована и врста којој није потребан ни кисеоник (Henneguya salminicola, паразит који инфицира месо једне врсте лососа).

НАША ЉУБАВ ПРЕМА „ПРИРОДИ“ ВУЧЕ ПОРЕКЛО ИЗ НАШЕ ЕВОЛУЦИОНЕ ИСТОРИЈЕ КРОЗ КОЈУ СМО РАЗВИЛИ АФИНИТЕТ ПРЕМА КАРАКТЕРИСТИКАМА ОДРЕЂЕНИХ СРЕДИНА. БИОФИЛИЈА НЕ ПОДРАЗУМЕВА ПРОСТО УЖИВАЊЕ У „ПРИРОДИ“, ВЕЋ И ОСЕЋАЈ ПРИПАДНОСТИ.

Иако смо повезани на разне начине са осталим бићима и даље гајимо дупле стандарде. Емпатични смо према пандама а не бринемо за паразитске врсте трематода попут Clonorchis sinensis које потичу из истих крајева. Коришћење латинског језика односно научног назива у овом случају не произилази из надобудности већ из чињенице да немамо српски народни назив за ову врсту паразита. Са друге стране за паразите из реда Ixodida и те како имамо народни назив, свима препознатљив – крпељи. Овде примећујемо три ствари. Прво, имамо субјективну пристрасност према животињама које су нам таксономски блискије и које су нам лепе или слатке док над крпељима, комарцима и осталим сличним бићима извршавамо стратешки планиране геноцидне радње на годишњој бази. Друго, пристрасни смо у погледу животиња које су нам географски блиске. Треће, пристрасни смо у погледу нашег става према животињама у складу са тим у којој мери нам представљају претњу.

Због свега наведеног, битно је да наше опхођење према биодиверзитету посматрамо кроз научни објектив те да препознамо еколошке улоге одређених врста и њихове друштвене користи у односу на непосредне индивидуалне претње. Можда најбољи пример су отровне змије чије непосредне претње морају бити занемарене у односу на бенефите који се огледају у контроли популације глодара, змијског отрова који представља право фармацеутско благо, итд. Дакле, уместо убијања отровница услед непосредне (додуше често неоправдане) претње рационално бирамо да их заштитимо. Ово не значи да је непожељно уживати у осећањима благостања и дубоке повезаности са природом, већ да не смемо са субјективне и интуитивне позиције креирати друштвене стратегије, кројити политике, итд. У супротном, једнако интуитивни и иманентни капацитет за брзо распознавање паукова и змија и тежња за развијањем страха од истих, може да нам замагли однос према овим драгоценим животињама у еколошком али и цивилизацијском смислу. Романтичарска мантра о животу са природом односно одрживост се најбоље постиже рационалним сагледавањем ствари. Са друге стране, многи аутохтони народи и племенске заједнице често идеализоване у погледу наводног хармоничног суживота са својим окружењем су и те како производиле ненамераване еколошке последице и мењали средине по својим потребама и могућностима.

Смислено еколошко делање не сме бити замагљеном површним моралисањем, антропоцентричним пристрасностима и разним облицима магијског мишљења. Све ово доприноси замагљивању циљева, изналажењу решења и спровођењу истих. Свако сврсисходно ангажовање у контексту заштите животне средине мора бити постављено на научне темеље и лишено романтичарских заблуда о мајци природи, еколошкој равнотежи и сличним наивним, псеудонаучним концептима. Уместо тога употребљавајмо често цитирани методолошки принцип Даниела Симберлофа, некадашњег докторанда Е. О. Вилсона: „Ослањај се на податке да ти покажу како природа функционише; немој просто проналазити обрасце које би требало да пронађеш.“

Аутор: Синиша Борота, социолог
Фото: Бојан Лучић