ŠTA ZNAČI PRIRODA?

O konceptu prirode se diskutovalo vekovima a njegovo značenje se menjalo sa različitim perspektivama i definicijama razmatranim od strane raznih naučnika i filozofa; ali takođe i kroz opštu zastupljenost u svakodnevnom govoru. U drugoj polovini prošlog veka koncept je i dalje veoma relevantan te nam je sam kraj šezdesetih godina doneo jedan od najznačajnijih naučnih časopisa po imenu Nature (priroda), sedamdesete su donele prve ideje zaštite prirode a ovaj termin je zauzvrat uneo značajnu količinu konfuzije u daljem razvijanju nauke u ovoj i srodnim oblastima ali i u praksi.

Koncept prirode danas nije suštinski relevantan u nauci i filozofiji osim kod pojedinaca koji ga koriste ambivalentno te u popularnom diskursu najčešće implicira romantizaciju stvarnosti koja se ispoljava u zastarelim i pseudonaučnim kovanicama poput majke prirode, prirodne ravnoteže i slično. Budući da nijedan oblik romantizacije nije poželjan za svrhovito društveno planiranje i učinkovito delanje, bitno ih je detaljnije obrazložiti i diskreditovati.

Iako je etimologija reči kompleksna i ambivalentna kao i sam termin, on izvorno predstavlja nekakvu esenciju odnosno izvornu karakteristiku nekoga ili nečega. Ova definicija se često rasteže do nivoa planete pa čak i do krajnjih granica univerzuma i svega što postoji. Ako je definicija pojma dovoljno nejasna da obuhvata sve, on nam faktički ne razjašnjava ništa. Ako je poenta bilo kog pojma da nešto razgraniči, zašto ga uopšte koristimo? Trenutno se u javnom diskursu najčešće govori o zaštiti prirode a često i planete. Tako često možemo čuti ili pročitati floskule poput „sačuvajmo planetu“, „Da li možemo spasiti planetu?“ i slično.

Naš uticaj na planetu jeste impresivan ali planeti ide sasvim dobro u poređenju na to šta je prošla u svojoj bogatoj i uzbudljivoj istoriji. Od zemljotresa, ledenih doba i kolosalnih vulkanskih erupcija pa sve do udara kometa i asteroida. Ipak, mi smo za ekstremno kratko vreme uzrokovali globalno zagrevanje, pokrenuli potencijalno šesto veliko izumiranje (iskrenije, prvo veliko istrebljenje) i odnedavno smo postali ni manje ni više nego geološki faktor utičući na formiranje kamenja sa određenim udelom plastike, otkrivenim nedaleko od brazilske obale. Ali i pored ovakvog rezimea veoma je nadmeno smatrati da smo sposobni da uništimo ili da spasimo ovo „četiri i po milijarde staro kosmičko telo“ na kojem obitavamo u ovom i sličnom obliku svega par stotina hiljada godina. Ona kao takva niti je ugrožena, niti zahteva nekakvo spašavanje, niti je produktivno razmišljati na ovaj način pa čak ni implicitno ili simbolično.

EKO-SENZACIONALISTIČKE MANTRE O UNIŠTAVANJU I SPAŠAVANJU PLANETE, POGOTOVO PUTEM NEODRŽIVIH I ODRŽIVIH INDIVIDUALNIH NAVIKA, PREDSTAVLJAJU SAMO VARIJACIJE ONOGA ŠTO NEKI ZOVU „VIRTUE SIGNALING“ A MI „LAŽNO MORALISANJE“.

Prirodu takođe često definišemo kao čitavu materijalnu stvarnost sa izuzećem čoveka i svega onoga što je čovek izgradio odnosno modifikovao. Dakle gde prestaje čovek počinje priroda i obrnuto. Ovde možemo postaviti bezbroj pitanja poput sledećih. Ako grad nije deo prirode zašto brana izgrađena od strane dabrova jeste? Zašto uopšte da štitimo tako definisanu prirodu? Kako da je zaštitimo ako je samim svojim prisustvom anuliramo? Na kraju krajeva, kako smo mi to van prirode kad smo nastali identičnim procesima kao i sve ostalo što diše na ovoj planeti?

Da bi rešili ove i slične paradokse ne postoji racionalan razlog zašto ne bi jednostavno izbegavali ovaj termin i postavili stvari na konkretne osnove. Prosto volimo i štitimo ono bez čega ne možemo da živimo i ono što nam unapređuje kvalitet života. Odvajanje koncepta prirode od čoveka je pre svega štetno jer podrazumeva nekakvu nepopravljivu otuđenost što koči suštinsku i održivu integraciju odnosno implementaciju svega onoga iz tog „prirodnog“ okruženja u kojem smo evoluirali u sve ono što smo izgradili. Ovakve idejne osnove dovode do besmislenih ispada poput: „Ko hoće drveće u gradovima neka se vrati na selo“. Nas objektivno zanima koji elementi i procesi pozitivno utiču na sopstveno blagostanje a to podrazumeva konstantan rad na spoznaji kompleksnosti različitih ekosistema, njihove sistemske povezanosti i na smislenom spajanju izgrađenog i zatečenog a ne arbitrarnom romantičarskom razdvajanju. Uostalom, prostor po sebi ne prepoznaje ovakva razgraničenja i naše labave definicije pa tako, na primer, u literaturi možemo pronaći primere nalaza veoma retkih gljiva pored kanti za smeće usred Beograda.

Prepoznavanje licemernosti ispraznog moralisanja i mistifikacije prirode ne znači propagiranje dominacije čoveka nad prirodom, nemilosrdne eksploatacije i sličnih praksi koje su nas dovele u nezavidnu poziciju. Romantizacija nekakve prirode nam takođe nije potrebna da bi gajili duboko poštovanje prema ekosistemima koji su omogućili naš evolutivni razvoj, da bi se divili kompleksnosti njihovih procesa i lepoti biodiverziteta.

Pojam biodiverziteta se takođe često izjednačava sa pojmom prirode. Ovde je naravno jasno koji pojam predstavlja višak ako želimo da budemo precizni. Ako govorimo o zaštiti prirode kao o zaštiti biodiverziteta takođe nailazimo na razne subjektivne pristrasnosti i zastarele predstave o uništavanju prirodne ravnoteže. Mi jesmo okruženi procesima koje ne razumemo u potpunosti i priznati to jeste deo intelektualne skromnosti. Upravo je iz tog razloga očuvanje biodiverziteta ključno a ne zbog inherentne vrednosti drugih vrsta i nekakve prirodne ravnoteže.

BAJKA O PRIRODNOJ RAVNOTEŽI I UOPŠTE HOLISTIČKI POGLED NA EKOSISTEME VUČE KORENE IZ ANTIČKE METAFIZIKE ALI DANAS ZNAMO DA PROCESI I MEHANIZMI KOJI SE ODVIJAJU U EKOSISTEMIMA NE STVARAJU NIKAKVU RAVNOTEŽU NITI SU SVRHOVITI. ONI SU DINAMIČNI, ČESTO HAOTIČNI I PREDMET KONTINUIRANIH POREMEĆAJA.

Biodiverzitet predstavlja potencijalni izvor za unapređenje naučnog znanja i razvoj tehnologije a čuvamo ga jer čuvamo sebe i naše blagostanje. Sa druge strane, biodiverzitet kakvog danas poznajemo, za planetu odnosno „prirodu“ je obična prolazna novotarija. Više od 99.9% svih vrsta koje su ikad postojale na planeti su izumrle. Samo mačke lutalice su odgovorne za izumiranje minimum 63 vrste modernog doba.

Dok, na primer, nama zelenilo pruža čitav niz dragocenih ekoloških usluga biljke nisu po sebi bitnije od bilo koje druge taksonomske grupe niti su sve nužne za postojanje ekosistema. Dinosaurusi su, na primer, živeli na planeti bez trave, dok su ajkule evolutivno starije od drveća i od dinosaurusa. Dakle, briga o šumama i gradskom zelenilu je briga o sistemima koji podržavaju našu egzistenciju jer smo duboko povezani sa svojim okruženjem te postoje mnogi razlozi zašto volimo zelenilo. Veliki broj njih se podvodi pod relativno širok koncept biofilije koji se odnosi na našu urođenu tendenciju da gradimo vezu sa procesima koji podržavaju život i drugim živim bićima. Dakle, ljudi imaju inherentnu naklonost prema „prirodnom“ okruženju. Zelenilo ima veoma pozitivan uticaj na naše blagostanje ali ne zbog nekakve mistične vrednosti ili vrednosti po sebi. Vrste koje žive na dnu okeana na primer ne mare za zelenilo. Pre par godina je čak identifikovana i vrsta kojoj nije potreban ni kiseonik (Henneguya salminicola, parazit koji inficira meso jedne vrste lososa).

NAŠA LJUBAV PREMA „PRIRODI“ VUČE POREKLO IZ NAŠE EVOLUCIONE ISTORIJE KROZ KOJU SMO RAZVILI AFINITET PREMA KARAKTERISTIKAMA ODREĐENIH SREDINA. BIOFILIJA NE PODRAZUMEVA PROSTO UŽIVANJE U „PRIRODI“, VEĆ I OSEĆAJ PRIPADNOSTI.

Iako smo povezani na razne načine sa ostalim bićima i dalje gajimo duple standarde. Empatični smo prema pandama a ne brinemo za parazitske vrste trematoda poput Clonorchis sinensis koje potiču iz istih krajeva. Korišćenje latinskog jezika odnosno naučnog naziva u ovom slučaju ne proizilazi iz nadobudnosti već iz činjenice da nemamo srpski narodni naziv za ovu vrstu parazita. Sa druge strane za parazite iz reda Ixodida i te kako imamo narodni naziv, svima prepoznatljiv – krpelji. Ovde primećujemo tri stvari. Prvo, imamo subjektivnu pristrasnost prema životinjama koje su nam taksonomski bliskije i koje su nam lepe ili slatke dok nad krpeljima, komarcima i ostalim sličnim bićima izvršavamo strateški planirane genocidne radnje na godišnjoj bazi. Drugo, pristrasni smo u pogledu životinja koje su nam geografski bliske. Treće, pristrasni smo u pogledu našeg stava prema životinjama u skladu sa tim u kojoj meri nam predstavljaju pretnju.

Zbog svega navedenog, bitno je da naše ophođenje prema biodiverzitetu posmatramo kroz naučni objektiv te da prepoznamo ekološke uloge određenih vrsta i njihove društvene koristi u odnosu na neposredne individualne pretnje. Možda najbolji primer su otrovne zmije čije neposredne pretnje moraju biti zanemarene u odnosu na benefite koji se ogledaju u kontroli populacije glodara, zmijskog otrova koji predstavlja pravo farmaceutsko blago, itd. Dakle, umesto ubijanja otrovnica usled neposredne (doduše često neopravdane) pretnje racionalno biramo da ih zaštitimo. Ovo ne znači da je nepoželjno uživati u osećanjima blagostanja i duboke povezanosti sa prirodom, već da ne smemo sa subjektivne i intuitivne pozicije kreirati društvene strategije, krojiti politike, itd. U suprotnom, jednako intuitivni i imanentni kapacitet za brzo raspoznavanje paukova i zmija i težnja za razvijanjem straha od istih, može da nam zamagli odnos prema ovim dragocenim životinjama u ekološkom ali i civilizacijskom smislu. Romantičarska mantra o životu sa prirodom odnosno održivost se najbolje postiže racionalnim sagledavanjem stvari. Sa druge strane, mnogi autohtoni narodi i plemenske zajednice često idealizovane u pogledu navodnog harmoničnog suživota sa svojim okruženjem su i te kako proizvodile nenameravane ekološke posledice i menjali sredine po svojim potrebama i mogućnostima.

Smisleno ekološko delanje ne sme biti zamagljenom površnim moralisanjem, antropocentričnim pristrasnostima i raznim oblicima magijskog mišljenja. Sve ovo doprinosi zamagljivanju ciljeva, iznalaženju rešenja i sprovođenju istih. Svako svrsishodno angažovanje u kontekstu zaštite životne sredine mora biti postavljeno na naučne temelje i lišeno romantičarskih zabluda o majci prirodi, ekološkoj ravnoteži i sličnim naivnim, pseudonaučnim konceptima. Umesto toga upotrebljavajmo često citirani metodološki princip Daniela Simberlofa, nekadašnjeg doktoranda E. O. Vilsona: „Oslanjaj se na podatke da ti pokažu kako priroda funkcioniše; nemoj prosto pronalaziti obrasce koje bi trebalo da pronađeš.“

Autor: Siniša Borota, sociolog
Foto: Bojan Lučić