Студенти које су појели скакавци
Да ли сваки озбиљан изазов са којим се Србија суочава, а анализирају га и објашњавају економисти, мора да остане на нивоу метафизике? Да ли је увек тачан одговор да су узрок свих проблема зли политичари и лоше институције? Јасно је да су институције пресудан фактор развоја и да политички систем не функционише најбоље већ два века, али да ли можемо отићи корак даље у разјашњавању дијагнозе која је дата српском друштву? Понашамо се као да су лоше успостављене институције и политичари нешто однарођено, што није део друштва које и сами чинимо, и да су послати да нам загорчају живот само зато што нас неко тамо не воли. Иначе, све друго је у Србији савршено. На пример ми економисти пишемо стручне радове и анализе који не садрже општа места и објављујемо их у најбољим светским часописима, и то никако не радимо због нове референце и унапређења него свом отечеству стављамо на располагање знање које је применљиво.
Овако посматрајући стање, пре две године кренуо сам са групом младих економиста у истраживање како бисмо открили зашто људи напуштају Србију. Кренули смо од података.
Када су подаци у питању најбоље је да не верујеш никоме, али да се понашаш као да верујеш свакоме. Да наведем да претходна реченица има преко 90% поклапања са једном Пекићевом, па да не дај Боже нисам навео извор или ауторство са Пекићем.
Основни изазов је непостојање података. Нема домаће а ни стране институције која има прецизне податке о томе колико људи емигрира из Србије или региона годишње. Постојеће базе нису потпуне – нпр. посматрају се само ОЕЦД земље, или се не прави разлика између сталних и привремених дозвола за боравак у Европској унији.
Други корак је био изградња методологије обрачуна коју смо применили, јер нико пре није рачунао колико у новцу друштво кошта одлазак појединца у емиграцију. Подвукао бих ово „колико кошта друштво“ јер то колико се губи или добија када људи одлазе, не делимо на приватне и државне губитке, већ инсистирамо да је све то новац или опортунитетни трошак пореских обвезника, дакле друштва у целини.
Српско друштво, одласком својих грађана, на годишњем нивоу изгуби између 1,2 и 2,1 милијарде евра. Овај распон је широк из разлога што су ово највише и најмање неповољни сценарио, а свакако оба црна у погледу трошкова које друштво има на годишњем нивоу. Сценарија су припремљена јер када не знате прецизан број људи који емигрира, као ни њихову образовну структуру, истраживачки вам једино преостаје да израчунате трошкове емиграције појединца и на основу тога правите обрачун. Овај методолошки приступ је изабран да осигура непристрасност, јер је могуће да се са сазнањима или претпоставкама других истраживача о броју људи који годишње емигрира дође до другачијих резултата у будућности.
Поменути трошак за друштво у милијардама годишње постоји по основу онога што је уложено у школовање људи који емигрирају; и то 34 хиљаде евра у просеку по особи која је завршила основне академске студије, док свршени средњошколац кошта око 21 хиљаде евра. Када се то помножи са бројем одлазака то иде годишње и до 1,2 милијарде евра које су уложене од предшколског до краја образовања у те особе. То је чист поклон за земљу у коју се емигрира. Други трошак за друштво представља пропуштена шанса да појединац који емигрира учествује у креирању БДП-а Србије. Да израчунамо овај трошак користили смо концепт потенцијалног БДП-а, који у основи одређује ниво развијености и потенцијала неке земље, док се одласком становништва смањује. Сваки одлазак појединца из Србије смањи потенцијални БДП за око 19,5 хиљада евра. Када помножите са бројем одлазака то дође годишње и до 900 милиона евра.
Емиграција људи има и позитивне ефекте по нашу економију. Главни позитиван ефекат су дознаке тј. новац од 2 до 3 милијарде евра које наши људи шаљу ка матици, и по томе смо у односу на БДП у европском врху са Албанијом. Тај новац је значајан за стандард људи, јер готово све одлази у потрошњу и некретнине, али није нешто на чему се може заснивати развој јер тек 1% представљају инвестиције.
Након шест месеци рада и спремљене анализе Трошкови емиграције младих утврдили смо да постоји проблем који много кошта Србију, и да одласком пре свега младих поклањамо будућност кроз губљење потенцијалног БДП-а, а заузврат добијамо дознаке које нам значе да преживимо, купимо стан и спречимо да динар не ослаби значајније према евру. Ред је био да истражимо и неке од дубљих узрока овог проблема. У ту сврху смо спровели додатно истраживање под називом Трошкови високог образовања, у коме смо анализирали осам факултета Универзитета у Београду, и то колико друштво уложи да створи свршеног студента Економског, Биолошког, Пољопривредног, Технолошког, ЕТФ-а, Машинског, Стоматолошког или Медицинског факултета. Истраживање је показало велике разлике у трошковима високообразованих на Универзитету у Београду – у економисту, српско друштво уложи око 31 хиљаду евра, а у стоматолога око 71 хиљаду евра. Студент медицине наше друштво кошта 58 хиљада евра, а на осталим поменутим факултетима укупни трошкови школовања се крећу између 35 и 40 хиљада евра.
Како постоје велике разлике у улагањима које друштво има за стварање високообразованог кадра, које до сада нико није анализирао, и како студенти наводе доминантно економске факторе као разлоге одласка из земље, поставили смо питање да ли се уопште усклађују захтеви тржишта рада са бројем студената по факултетима? Одговор је да то нико не ради, или не ради на ваљан начин, и овим смо коначно дошли до оних студената из наслова које су појели скакавци.
Студенти које су појели скакавци су студенти који су уписали и завршили факултете за чијим кадровима не постоји потреба на тржишту рада, или пак не постоји потреба за толиким бројем дипломаца тог факултета.
Ти студенти, њихове породице и друштво које сноси трошак студирања су обманути од стране тих факултета, високих или виших школа. Студенти које су појели скакавци чине идеалне емигранте из Србије и кандидате на радно интензивним и ниже плаћеним радним местима широм Западне Европе. Овај став додатно оправдавам и резултатима истраживања Кабинета министра без портфеља задуженог за демографију и популациону политику из 2018. године, на коме се нешто више од четвртине студената изјаснило да је разлог потенцијалног одласка из земље немогућност налажења посла у струци. Приметите да је ситуација још даља од реалних потреба тржишта рада, готово надреална, када се погледају уписне квоте осталих универзитета и факултета у земљи. Напросто, уписне квоте се годинама, па чак и деценијама нису мењале, и стварају се кадрови који нису потребни све и да је српска економија далеко развијенија од нивоа на коме је данас.
И док је српско друштвом бомбардовано дневно политичким темама, општим местима и закључцима истраживача који за периоде посматрања узимају кратке временске периоде једних властодржаца у односу на друге, Србија се празни. Сваког септембра, десетине хиљада младих из свих крајева Србије и региона креће пут универзитета у потрази за сновима и причама о академском животу, не слутећи да постоје велике шансе да ће кроз неколико година своја стечена знања у шали препричавати колегама на фабричким тракама, трговинским ланцима или биртијама широм Западне Европе. Истини за вољу, ови млади људи нису криви. Истински кривци јесу они који их обмањују о неопходности њихове струке за ово друштво; све како се „Племе које сном мртвијем спава“ не би пробудило и поставило питање: да ли је Србији потребна реформа високог образовања и зашто до ње није одавно дошло?
Аутор: Ненад Јевтовић, диплoмирани економиста (ауторски текст објављен у НИН-у, 1.4. 2021. године)