Зелени техноцентризам и технооптимизам
Почнимо са општеприхваћеном чињеницом – технолошки друштвени утицај не постоји. Другим речима, технологија је сама по себи друштвено неутрална. Друштвени утицај настаје, искључиво, када се технологија манифестује у друштвеном контексту и у складу са одређеним интересима, циљевима и намерама. Узмимо нож као пример једне универзално коришћене технолошке направе. Некад се ножеви користе за сецкање поврћа за супу, а некад се користе као хладно оружје. Тамо где се ножеви користе као хладно оружје, технолошке иновације у циљу спречавања последица наведене друштвене праксе неће имати замишљен утицај. Јасно је да разлику неће направити некакав паметан редизајн оштрице са циљем смањења њене ефикасности како би се спречили починиоци у њиховим насилним намерама. Јасно је да проблем чучи у друштвеним структурама и односима без чије промене неће доћи до промене насилних намера.
Зашто онда када отворимо било који портал који обрађује „зелене теме” уочавамо апсолутну доминацију технолошких решења, неретко оличених и у револуционарним технолошким открићима, футуристичким инжењерским фантазијама и генијалним индустријским иновацијама? Зашто од почетка друге половине претходног века, када су еколошке теме актуализоване, апсолутно доминира улагање у технолошка решења?
ИАКО ЈЕ УНАПРЕЂЕЊЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ПОЖЕЉАН, НЕОПХОДАН И НЕМИНОВАН ЕЛЕМЕНТ ДРУШТВЕНОГ РАЗВОЈА, ОН НИТИ ЈЕ ДОВОЉАН, НИТИ ЈЕ У СРЖИ ЕКОЛОШКИХ ПРОБЛЕМА, НИТИ ТРЕНУТНО БИЛО КАКВО АДЕКВАТНО ТЕХНОЛОШКО РЕШЕЊЕ ПОСТОЈИ.
Није рационално коцкати са технолошким иновацијама и рачунати на њих, као на потенцијални чаробни штапић који би нам требало омогућити да одржимо постојеће друштвене структуре и облике понашање, а да у исто време санирамо и ако је могуће обрнемо непожељне еколошке трендове, попут концентрације гасова са ефектом стаклене баште. „Зелене технологије” представљају редукционистичка решења за комплексне, системске проблеме, у нади да ће повећањем енергетске ефикасности и смањеним емисијама омогућити несметану репродукцију постојећих друштвених структура, односа и механизама експлоатације. Даље, постоји низ различитих облика понашања и друштвених појава које анулирају позитивне ефекте повећања ефикасности одређене технологије попут „Џевонсовог парадокса”, разних облика зеленог конзумеризма, итд.
Историја нам показује да је повећање ефикасности одређене технологије, по правилу, бивало надомештено порастом потрошње. Чак и у случају да технолошке иновације успеју да подигну границе раста, ми ћемо их кроз постојеће обрасце понашања поново достићи. Према томе, технолошка решења у овом контексту директно одлажу бављење суштинским проблемима и потенцијалним решењима.
ЗЕМЉА СА ОГРАНИЧЕНИМ РЕСУРСИМА НЕ МОЖЕ ДА ОМОГУЋИ НЕОГРАНИЧЕН РАСТ.
Суштински проблеми леже у чињеници да је технологија, као таква, подређена постојећом друштвеном структуром односно циљевима доминантних, профитно оријентисаних економских политика и историјског фетишизма економског раста, по себи. Имамо кобну комбинацију необузданог раста потрошње са растом људске популације на планети, која већ премашује 8 милијарди.
У том контексту технооптимизам иде под руку одржавању неолибералне структуре „на апаратима” тако што су потенцијална технолошка решења која би омогућила неограничени економски раст директно фаворизована на штету друштвених реформи, које би могле угрозити либерални индивидуализам и конзумеризам. У складу са тим имамо и терминологију попут зеленог раста, зелене транзиције и енергетске транзиције.
Након деценија обећавања разних технолошких решења и даље имамо друштвени систем у којем смо, са једне стране, 2. августа оквирно потрошили ресурсе које Земља може да регенерише у датој години, а са друге стране жестоко подбацили у испуњавању чак и основних животних потреба огромног дела популације. Изградили смо неодрживе потрошачке навике које нас, највероватније и не чине превише срећним, већ стварају симулацију комфора и „лавиринт ужитака” континуираним допаминским „инјекцијама”.
Ако на моменат анализирамо постојеће ланце вредности, веома брзо увиђамо низ спорних системских елемената. Узмимо соларне панеле као пример и одмах долазимо до литијума који је потребан за производњу батерија за складиштење добијене енергије. У Србији имамо консензус значајног дела друштва у вези са експлоатацијом јадарита (из којег се добија литијум) односно у вези са тим да не желимо такав еколошки ризик у нашем дворишту. Руде за „зелене” и било које друге технологије морају да се негде „изрударе”, да се транспортују, обраде, итд. Тренутно нисмо у стању да постојеће ланце вредности организујемо на начин који заобилази ропство, дечји рад, тровања на раду, девастације локалних екосистема, екстремно сиромаштво, и разне друге облике људске патње.
ВИШЕДЕЦЕНИЈСКО ОСЛАЊАЊЕ НА ОБЕЋАЊА И АНТИЦИПАЦИЈУ ТЕХНОЛОШКИХ РЕШЕЊА ПРЕДСТАВЉА НЕОСНОВАНИ ТЕХНООПТИМИЗАМ, КОЈИ ДИРЕКТНО ДОПРИНОСИ ОДЛАГАЊУ СПРОВОЂЕЊА ДРУГИХ ОБЛИКА ЕФЕКТИВНИХ РЕШЕЊА, УМАЊИВАЊУ ОСЕЋАЈА ХИТНОСТИ И ПОМЕРАЊУ ПОЛИТИЧКИХ РОКОВА ЗА КЛИМАТСКУ АКЦИЈУ.
Чланци у медијима су препуни новим, узбудљивим и револуционарним технолошким открићима док се „црвене линије” померају. У политичкој сфери, заснивање међународних конференција, планова и предлога политика на претпоставкама о технолошким решењима, спотиче чак и сувислу дискусију о стварним и спроводљивим системским решењима. Човеку који пуши три пакле цигарета дневно вероватно не бисмо саветовали да настави са устаљеном навиком или евентуално смањи на кутију и по, јер може да се ослони на експерименталне терапије за рак плућа које би требало да буду доступне у будућности. Вероватно би се основни савет лекара односио на одређене промене у начину живота. Технооптимизам је годинама „усађиван” у разне планове и предлоге политика упркос одсуству резултата и тиме је континуирано оправдавао скромне климатске акције, смањивао притисак на најмоћније друштвене актере, умањивао ургентност доминантних еколошких проблема и одлагао друштвене реформе.
Електрични аутомобили су пример типичног технолошког квази-решења. Иако су они дефинитивно део будућности и боља алтернатива, по себи представљају можда само мало мање зло него аутомобили који користе фосилна горива, у погледу мобилности и као одговор на еколошку кризу. Овде наилазимо и на проблем скалабилности. Технолошке иновације у овом контексту се једноставно не могу умножити, проширити и спровести довољно брзо, а да у исто време не потроше, према неким проценама, до половине CО2 буџета до 2050. године, коришћењем енергије из фосилних извора неопходних за њихову материјализацију.
Кључ је опет на истом месту где је и проблем, у реформи друштвене организације, унапређењу и егалитаризацији механизама мобилности а не у „озелењавању” неадекватних и неодрживих решења. Потребан нам је системски приступ препознавању суштине проблема, који су увек бихевиоралне природе и изналажењу друштвених механизама, који су у пракси, до сада, дали резултате. Решења морају да се „ухвате у коштац” са свом комплексношћу друштвених односа које репродукују постојеће друштвене структуре, а оне се теже мењају него – аутомобили, прозори и индивидуална ложишта. Еколошки изазови захтевају сасвим другачији приступ иновацијама, јер улагање у развој нових технологија мора бити праћено улагањем у нове начине организовања друштва.
Аутор: Синиша Борота, социолог