Краљ Никола диктира писмо на крају представе „Дуго путовање у Јевропу“ и уверава своје сународнике у емиграцији да новац који пошаљу ће бити паметно искоришћен за будућност омладине – која ће тај дуг и враћати.
Можда је време да и господар Милош добије једно позоришно остварење, али да буде то комедија, јер га превише интерпретирамо као озбиљног, подлог и премудрог. У представи би требало кроз шалу провући све његове мане и лоше стране. На крају представе се може обрати будућој омладини – препушта њима циљ да надокнаде заостајање за Јевропом, иако је сигуран да они то без њега никада неће постићи.
И био би Милош у праву! Изговорио би ово из сујете, али би погодио да 191 годину након најблиставијег тренутка у модерној историји Србије – Сретењског устава, све будуће омладине неће успети да сустигну у развоју Јевропу. Толико делује поражавајуће, да би се можда и сам Милош променио и боље владао да се оваква историја не деси. Но, тешко да би шта могао да променити. Све будуће омладине након њега сносе одговорност да готово два века дугог путовања није Србију довело на просечан ниво развоја Јевропе. Не говорим овде о вредностима, о њима се може дискутовати, поготову због онога шта је та Јевропа учинила у два века, већ о животном стандарду и економском развоју.
Србија након два века дугог путовања у сустизању Јевропе уме да заостаје за њом у неким областима толико да јој је потребан још један век да је сустигне – значи три века од Сретења 1835. године и опет ништа! Да би будућа омладина ово разумела, јер ће она данашње дугове враћати, и одговорност за сустизање Јевропе сносити, потребно је из света прозе прећи у истраживачки свет.
За то нам је потребан довољно дуг временски хоризонт, опипљива и једноставна анализа заснована на подацима и мало емоција које верујем да се буде код људи којима Сретење значи. Све ово је потребно како би се извукли из блата дневне политике и политичара који су покупили све најгоре од газда Милоша, и не разумеју да се овде не ради о њима и тренутку, већ о вишевековном неуспеху Србије.
У Институту за развој и иновације смо уз подршку партнера из тадашњег срца Јевропе – Бечког институт за међународне економске студије, спровели анализу о конвергенцији животног стандарда Србије ка просеку Европске уније. Посматрали смо животни стандард кроз осам области, од економије преко инфраструктуре до здравства и образовања. У свакој од области упоређивали смо изабране индикаторе са просеком ЕУ и закључивали да ли је Србија сустигла или престигла ЕУ просек. Затим смо рачунали колико је Србији потребно да сустигне европски стандард ако кретања буду као у последњих пет година, све како би обрачунали број година и разумели временски хоризонт.
У области економије нам је потребно 35 година да сустигнемо ЕУ просек и највећи проблем су релативно ниске пензије. У области социјале за сустизања стандарда ЕУ је потребно пола века, док је поразно да образовање и животна средина се удаљавају од ЕУ просека и да из овог тренутка посматрано нема наде да ћемо достићи ЕУ.
Једина област у којој сте истичемо и која је доказ да се може када се хоће, па макар се поклопили лични и друштвени интереси, јесте област дигитализације. У области дигитализације нам је потребно још само две или три године до просека Европске уније.
Када нам је истраживачки свет дао одговоре о годинама заостајања Србије за Европском унијом, у духу дана националног празника лепо је вратити се у свет прозе и нагађати. Можемо нагађати шта би највише разочарало Милоша, можда толико да се одрекне власти и сујете, да ли економски и социјални неуспех, да ли лоши путеви као у његово доба, или пак нешто треће.
А можда да лажно романтизујемо Милоша и претпоставимо да би се највише разочарао тиме што нам се образовање удаљава од просек Јевропе. Да се пита да ли је вредело борити се и толико глава жртвовати да све будуће омладине након њега не успеју да у образовању сустигну Јевропу.
Да ли је вредело? Вредеће! На свим будућим омладинама је.
Аутор: Ненад Јевтовић, дипломирани економиста, Институт за развој и иновације
