Да би се разумео контекст јавних политика у Србији, потребно је посматрати економски развој након распада Југославије. После 2000. године земља је ушла у период транзиције обележен високим растом, али и слабљењем социјалних права и тржишта рада, у оквиру неолибералног модела реформи подстакнутог међународним институцијама.
Глобална финансијска криза 2008–2009. прекинула је овај тренд и довела до дуготрајне стагнације, па се период до 2015. често сматра „изгубљеном деценијом“. Опоравак је уследио након 2015. године, пре свега кроз модел раста заснован на страним директним инвестицијама и, од 2017, са повећаним јавним инфраструктурним инвестицијама.
Иако је овај модел подстакао привредни раст, истовремено је повећао зависност економије од спољног капитала и активности са релативно ниском продуктивношћу. Кључна структурна слабост привредног развоја Србије огледа се у ограниченом развоју малих и средњих предузећа (МСП), посебно када се говори о дигитализацији, усвајања технологија и интеграције у ланце снабдевања већих система.
Анализа конвергенција ка просечном животном стандарду ЕУ
Путању конвергенције Србије карактерише напредак у економији, на тржишту рада и у дигитализацији, уз сталне изазове у областима управљања и владавине права, животне средине, здравства, образовања и шире инфраструктуре. Резултат је развојна путања заснована на одређеним предностима, али и значајним структурним ограничењима која и даље ограничавају брзину и дубину конвергенције ка ЕУ. Слабости и снаге развојног модела Србије постају још израженије када се посматрају кроз призму пет сценарија анализираних у овој студији. Ови сценарији показују да, без обзира на то којим путем Србија крене, поједине области доследно не успевају да конвергирају ка стандардима ЕУ, што указује на дубока структурна ограничења.
Кроз пет анализираних сценарија, путања конвергенције Србије значајно се разликује, при чему се само ограничен број индикатора мења у односу на смер јавних политика. У сценарију статус кво напредак остаје спор и неуједначен, док сценарио пуног приступања ЕУ доноси најшира и најбржа побољшања, посебно у погледу БДП-а по становнику, сиромаштва, енергетске интензивности и извоза ИКТ услуга.
У погледу структуре, анализа је организована тако да у првом поглављу најпре даје преглед конвергенције по посматраним областима, а затим објашњење трендова конвергенције. Посебно значајан део анализе односи се на сценарије којима се предвиђа ток конвергенције ка Европској унији. Даље, анализа обухвата и закључке и препоруке, као и опис методолошког оквира, нивоа посматрања и структуре рада.
Закључци и препоруке
Анализа осам посматраних области јасно показује да се развојна путања Србије креће ка ЕУ просеку, али не уједначено, чак ни у сценаријима који подразумевају ближу интеграцију ка ЕУ. Трајни јазови остају присутни у више области, што указује на ограничења делимичног напретка и реформи.
Ови налази представљају позив Влади Србије да интензивира и продуби реформску агенду, посебно у областима које ограничавају дугорочну конвергенцију.
Истовремено, они наглашавају значај континуиране подршке ЕУ, регионалних и међународних организација, као и цивилног друштва, како би се Србији помогло у спровођењу сложених и дугорочних реформи неопходних за одрживу економску и социјалну конвергенцију.
Циљ Института је да кроз спровођење пројекта „converge2eu“ успостави свеобухватан истраживачки и заговарачки оквир за праћења социо-економских показатеља развоја у Србији у односу на исте у ЕУ.
