Da bi se razumeo kontekst javnih politika u Srbiji, potrebno je posmatrati ekonomski razvoj nakon raspada Jugoslavije. Posle 2000. godine zemlja je ušla u period tranzicije obeležen visokim rastom, ali i slabljenjem socijalnih prava i tržišta rada, u okviru neoliberalnog modela reformi podstaknutog međunarodnim institucijama.
Globalna finansijska kriza 2008–2009. prekinula je ovaj trend i dovela do dugotrajne stagnacije, pa se period do 2015. često smatra „izgubljenom decenijom“. Oporavak je usledio nakon 2015. godine, pre svega kroz model rasta zasnovan na stranim direktnim investicijama i, od 2017, sa povećanim javnim infrastrukturnim investicijama.
Iako je ovaj model podstakao privredni rast, istovremeno je povećao zavisnost ekonomije od spoljnog kapitala i aktivnosti sa relativno niskom produktivnošću. Ključna strukturna slabost privrednog razvoja Srbije ogleda se u ograničenom razvoju malih i srednjih preduzeća (MSP), posebno kada se govori o digitalizaciji, usvajanja tehnologija i integracije u lance snabdevanja većih sistema.
Analiza konvergencija ka prosečnom životnom standardu EU
Putanju konvergencije Srbije karakteriše napredak u ekonomiji, na tržištu rada i u digitalizaciji, uz stalne izazove u oblastima upravljanja i vladavine prava, životne sredine, zdravstva, obrazovanja i šire infrastrukture. Rezultat je razvojna putanja zasnovana na određenim prednostima, ali i značajnim strukturnim ograničenjima koja i dalje ograničavaju brzinu i dubinu konvergencije ka EU. Slabosti i snage razvojnog modela Srbije postaju još izraženije kada se posmatraju kroz prizmu pet scenarija analiziranih u ovoj studiji. Ovi scenariji pokazuju da, bez obzira na to kojim putem Srbija krene, pojedine oblasti dosledno ne uspevaju da konvergiraju ka standardima EU, što ukazuje na duboka strukturna ograničenja.
Kroz pet analiziranih scenarija, putanja konvergencije Srbije značajno se razlikuje, pri čemu se samo ograničen broj indikatora menja u odnosu na smer javnih politika. U scenariju status kvo napredak ostaje spor i neujednačen, dok scenario punog pristupanja EU donosi najšira i najbrža poboljšanja, posebno u pogledu BDP-a po stanovniku, siromaštva, energetske intenzivnosti i izvoza IKT usluga.
U pogledu strukture, analiza je organizovana tako da u prvom poglavlju najpre daje pregled konvergencije po posmatranim oblastima, a zatim objašnjenje trendova konvergencije. Posebno značajan deo analize odnosi se na scenarije kojima se predviđa tok konvergencije ka Evropskoj uniji. Dalje, analiza obuhvata i zaključke i preporuke, kao i opis metodološkog okvira, nivoa posmatranja i strukture rada.
Zaključci i preporuke
Analiza osam posmatranih oblasti jasno pokazuje da se razvojna putanja Srbije kreće ka EU proseku, ali ne ujednačeno, čak ni u scenarijima koji podrazumevaju bližu integraciju ka EU. Trajni jazovi ostaju prisutni u više oblasti, što ukazuje na ograničenja delimičnog napretka i reformi.
Ovi nalazi predstavljaju poziv Vladi Srbije da intenzivira i produbi reformsku agendu, posebno u oblastima koje ograničavaju dugoročnu konvergenciju.
Istovremeno, oni naglašavaju značaj kontinuirane podrške EU, regionalnih i međunarodnih organizacija, kao i civilnog društva, kako bi se Srbiji pomoglo u sprovođenju složenih i dugoročnih reformi neophodnih za održivu ekonomsku i socijalnu konvergenciju.
Cilj Instituta je da kroz sprovođenje projekta „converge2eu“ uspostavi sveobuhvatan istraživački i zagovarački okvir za praćenja socio-ekonomskih pokazatelja razvoja u Srbiji u odnosu na iste u EU.
