Feugiat pretium nibh ipsum consequat nisl velavida trum quisque non tellus orci rudor ellus mauris a diam maecenas arcu.

Tel: +(123) 456 7890

contact@theme.com

620 Eighth Avenue, New York

ЕКОНОМСКА ОНКОЛОГИЈА: ПРИКАЗ КЊИГЕ THE BIG CON (2023)

 - Сматрања  - ЕКОНОМСКА ОНКОЛОГИЈА: ПРИКАЗ КЊИГЕ THE BIG CON (2023)

ЕКОНОМСКА ОНКОЛОГИЈА: ПРИКАЗ КЊИГЕ THE BIG CON (2023)

Како претерана зависност од консалтинг агенција онеспособљава државе, смањује њихов капацитет и угрожава јавни интерес?

Приватизација. Дерегулација. Фискална консолидација. Управљање пандемијом. Свака криза у капитализму може се, како је рекао Милтон Фридман, искористити као шанса.

И притом зарадити. Неки енормно.

Упознајте менаџмент консалтинг: тржиште које је 2021. премашило 900 милијарди долара. Његов деветоструки раст од 1999. последица је растуће зависности држава од консултаната који преузимају њихове улоге. Да је ово постало проблем јасно је већ из поднаслова, којим ауторке постављају главну тезу – претерана зависност од консалтинга онеспособљава владе, смањује њихов капацитет и угрожава јавни интерес. Од када овај тренд датира и како га обрнути?

Ко су консултанти?

Наслов књиге је појам који ауторке користе како би истакле највеће ревизорске, рачуноводствене и консултантске компаније као што су Ernst & Young (EY), KPMG, PwC, Deloitte али и McKinsey, Boston Consulting Group (BCG), Accenture и други.

Консалтинг потиче из доба индустријализације 1870-их, када су први инжењери, које су General Electric и Standard Oil повремено ангажовали на пројектима иновације производње, одлучили да формализују свој рад. На трагу тејлористичког виђења радника као пуких пословних ресурса, 1920-их настају менаџмент консултанти који, попут Џејмса Мекинсија (McKinsey) све више сарађују са капиталистима у Америци. Популарност консалтинга порасла је 1970. када BCG осмишљава чувену матрицу за мапирање портфолија према пословном потенцијалу. Ускоро је ову алатку користило (и плаћало) преко стотину великих компанија.

Златне осамдесете

Избор десних популиста Маргарет Тачер у Уједињеном Краљевству 1979. и Роналда Регана у САД 1981. догодио се после турбулентних седамдесетих. Крах Бретонвудског система и нафтне кризе увеле су Запад у стагфлацију – истовремени раст цена, стагнацију БДП-а и последично високу незапосленост. Ширила се неолиберална мисао према којој су за кризу криве државе као такве, моћни синдикати и издашна социјална давања. Према њој, једино тржиште ствара вредност. Са радника, фокус прелази на грађанина-пореског платишу. Зато владе треба да смање порезе, олабаве са синдикатима и привреду оставе на миру. Да бране тржишну утакмицу и спроводе закон. Том причом поменути двојац  долази на власт.

Насупрот ставу да је суштина неолиберализма пад јавне потрошње, ауторке пишу да је „прецизније посматрати га као тренд преусмеравања потрошње, тако да се појача улога тржишта“. На Западу, државна потрошња није падала него расла. Она је, за време Тачерове (1979–1990), кумулативно и реално порасла за готово осам одсто. У време Регана (1981–1989), федерална потрошња САД расла је годишње до девет одсто. Од САД до Аустралије, јачање тржишта захтевало је дерегулацију, укрупњавање и финансијализацију корпорација. Захтевало је приватизацију због раста конкурентности. Захтевало је препуштање јавних услуга приватницима. Стотине таквих реформи требало је да спроведу државе…а неко да их саветује.

ШТА БИВА СА МОЗГОМ ОРГАНИЗАЦИЈЕ КОЈА НЕ УЧИ КРОЗ РАД, ЗАТО ШТО РАДИ НЕКО ДРУГИ?

Ауторке показују да су годишњи јавни издаци на консалтинг расли свуда, али нигде као у Британији, где су од 1979. до 1990. порасли четрдесетоструко – са 7,1 милиона долара на преко 290 милиона. Консалтинг је постао примарна активност чак и ревизорских кућа.

Промене је пратила и нова менаџмент доктрина. Наратив сталне промене истиснуо је традиционални модел фирме у корист флексибилне „организације која учи“ и која економску нестабилност види као шансу. Главни циљ постаје максимизација вредности за акционаре. То је деведесетих довело до успона причања прича (storytelling). Више се не продаје ни производ ни бренд, већ прича: о вредности, корпоративној култури и успеху. Овај изум елитних консултаната – менаџмент гуруа, постао је носилац идеологије промене.

Оспорити неспорно

Данас консултанте видимо као експерте који клијентима преносе знање и, помоћу напредних менаџмент техника, унапређују њихово пословање. Енормни раст ове делатности у последње четири деценије објашњава се управо вредношћу креираном у корист држава и компанија. Ипак, ауторке тврде да консултанти не испуњавају увек очекивања и не поседују увек неопходно знање. Када га и поседују, не преносе га потпуно. Често нису чак ни експерти за оно за шта су ангажовани. Креирана вредност често је нејасна, немерљива и зависи од перцепције клијената. Зато се консултанти труде да, својим презентацијама, анализама и реториком, створе утисак о вредности. Тешко је и набројати примере где се форсирање консултаната показало као штетно. У земљама попут Нигерије, Гвинеје Бисао или Анголе било је и обавезно, као услов за позајмице ММФ-а. Ауторке фокусирају богате земље, што је добро. Ако би у Африци довођење консултаната, искусних у примени сложених макроекономских програма и било оправдано, у западним земљама, заснованим на компетенцији, то не би било. Зар не?

Кула од карата

Стокхолм, Шведска. Амбициозни пројекат изградње универзитетске болнице, еколошки одрживе и најсавременије у Европи, почео је 2010. године. Замишљена је као место за примену најновијих медицинских и менаџмент открића. Радила би по принципу „здравства базираног на вредности“ (value-based healthcare) који је формулисао менаџмент гуру Мајкл Портер. Трошкови изградње процењени су на 1,4 милијарде евра са завршетком у 2015. Власти  су одабрале модел јавно-приватног партнерства. Ангажоване ревизорске куће PwC и EY објавиле су да ће овај модел „максимизирати вредност и одржати трошкове под контролом“ док ће, према представницима грађевинске компаније Skanska „пренети ризик са државе и пореских обвезника на приватни сектор“. Шта је могло да пође по злу?

ПОРЕД ИСИСАВАЊА ЈАВНОГ НОВЦА, МНОГО ЈЕ ПРИМЕРА УКЉУЧЕНОСТИ КОНСУЛТАНАТА У НЕДЕМОКРАТСКЕ ПРАКСЕ.

Испоставило се – доста тога. Трошкови су одмах премашили процене јер нису обухватали важну техничку опрему. Тек петину трошкова фактурисао је конзорцијум који је добио тендер, а остатак подизвођачи и консултанти. Главни од њих, ангажован на „имплементацији кључних елемената стратегије“ био је BCG. Иако се примена новог концепта показала хаотичном због недостатка кревета, премалих чекаоница и других проблема, девет консултаната је шест година зарађивало по 67 хиљада евра месечно. Болница није завршена 2015, али је ангажована консултантска кућа Nordic Interim AB која је своје услуге наплатила 12 милиона евра. По завршетку 2018. године, трошкови су били за око милијарду евра виши.

Мало који догађај се показао уносним као развод Британије и ЕУ. Одмах после референдума 2016, оснивајући огранке за Брегзит, консултантске куће позиционирале су се као експерти неопходни у спровођењу ове сложене одлуке. Исте године, тржиште консалтинга порасло је по четири пута већој стопи него британски БДП. Министарство животне средине је 2018. ангажовало BCG да „сагледа сложеност“ сопственог дела реализације Брегзита, док је министарство здравља и социјалне заштите овластило Deloitte да „осигура подршку програмског менаџмента“ за обезбеђивање залиха медицинске опреме током изласка. Дизајн механизама регулације правног статуса грађана ЕУ који су остали на раду у Британији је за министарство унутрашњих послова радио PwC. Према ауторкама, шест консултантских кућа – Deloitte, PA Consulting, EY, PwC, BCG и Bain & Company – поделило је 96% вредности уговора поводом Брегзита. Бројем, преко милијарду и по евра од 2017. до 2020. године. Убрзо се показало да потреба за спољним сарадницима „неће нигде“, пошто је шеснаест консултантских кућа преузело гро политике управљања пандемијом, што је у прве две године грађане коштало око 700 милиона фунти. 

Рука руку мије

Све ово можда и не би било спорно да се ради само о новцу, али не ради се: консултантске куће су уплетене у бројне недемократске праксе и одржавање онога што су Ачемоглу и Робинсон назвали екстрактивним институцијама. Према ауторкама, у бројним земљама, консалтинг је параван за извлачење јавног богатства. Како? Тако што државе, да би контролисале политички ризик непопуларних економских мера, ангажују сараднике. Тако стичу легитимитет, а консултанти ренту и утицај. Колики он може да буде показује случај Порторика, коме је 2016. претио економски колапс. Земља је отпочела поступак банкротирања, а САД су потписале тзв. PROMESA закон, којим је за потребе тамошње владе формиран надзорни одбор који ће контролисати економске реформе. Због репутационог ризика, Вашингтон се одлучио да гро одбора чине Порториканци и да га чини мало људи, како не би личио на паралелну владу.

Уместо тога, доведени су консултанти.

Тако је, уместо државе, реформе отпочео McKinsey као партнер у приватизацији предузећа, реформи здравства „базираних на вредности“, смањењу јавне потрошње и реструктурирању јавног дуга. Последње је занимљиво јер је McKinsey, како је открио New York Times, поседоваo 20 милиона долара у обвезницама Портирика. Тако су консултанти профитирали од истог дуга који је требало да реструктурирају.

Преузимање контроле

Шта показују искуства Швеђана и Британаца? Зашто су ови и други неуспеси којима књига обилује, према ауторкама забрињавајаћи?

Од 1980-их доминира политика слободног тржишта, која је довела је до хипертрофије глобалних финансија, слабљења држава, синдиката, продубила неједнакости и убрзала климатске промене. Иако ове проблеме консалтинг индустрија није изазвала – од њих профитира. Нема разлога за веру да тако неће наставити. На тај начин, прикривено и без демократског одобрења, слабе људски и организациони капацитет држава. Када се не ради, заборавља се како се ради. Компетенције вену, институционално памћење слаби. Ова негативна спирала води све већој потреби за консултантима у будућности. Јавни интерес је, сваком кризом, све угроженији.

Климатски консалтинг

Последњи део књиге ауторке посвећују климатском консалтингу као глобалној претњи. Климатске промене су златна кока консалтинга, јер су свеприсутне и трајне. Свака држава потенцијални је клијент. На овом тржишту конкуренција ври. Ауторке пишу да су „њихови веб-сајтови пуни прелепо дизајнираних, бесплатних извештаја о одрживости сваког сектора, од енергетике до здравства“. Позивајући на брзу акцију, као авангарду зелене транзиције предлажу – себе.

Ова понуда не сме да се прихвати. Не само зато што велике консултантске куће и ревизију и консалтинг раде истим фирмама. Нити зато што саветују и енергетске гиганте и државе које треба да их регулишу. Можда још важније је то што борбу са климатским променама приватни сектор не може да предводи. За разлику од држава, не преузима гро ризика. Не улаже довољно у фундаментална истраживања и развој, већ ускаче када ризик од неуспеха довољно падне, а шанса за профит порасте.

Иако ауторке, техно-оптимистички, решење виде у зеленој транзицији (што се показује као мит), њихови предлози су добри: потребна је нова визија о улози државе, опоравак јавних капацитета за управљање кризом; потребно је условити консултанте истинским дељењем знања при уговарању са државом. И увек, баш увек инстистирати на транспарентности њиховог рада.

Ова књига је важна због политичких импликација ове теме. Изабрали зелену транзицију или одбацили императив економског раста, једно је сигурно: демократски изабране владе морају остати кључне. Само оне могу мобилисати ресурсе за испуњавање мисија. Суочавање са климатским променама можда је и најпреча.

 

 

Аутор: Иван Радановић, колумниста Института за развој и иновације

Слика: Преузета са званичног сајта https://marianamazzucato.com/, Pictures © Mariana Mazzucato

Пошаљи коментар