Модерно виђење новинарства спало је са „четврте гране власти“ до, у најмању руку, неодређене професије. Чини се да свако може да буде новинар, јер више не знамо шта то новинар јесте. Посебно је проблематично неразумевање и амбивалентност према односу демократије и новинарства. Без тог односа, новинарство нема своју Северну звезду.
Дубок печат на историју демократије оставили су бројни двомиленијумски покушаји да се она ограничи, односно да се стави оптималан оквир на апсолутну и слободну владавину већине. Историјски, најуспешнији оквир, ако успех меримо по глобалној прихваћености, свакако је представничка демократија са једноставном формулом: воља већине (изражена на изборима) бира мали број представника који ту вољу изражава у скупштини, где настају одлуке операбилне државе која легитимитет црпи на изборима.
Док је свет почетком 20. века посматрао како његова најмоћнија сила постају Сједињене Америчке Државе, уједно и главни заговарач модела представничке демократије, после Првог светског рата су у тој земљи многи сведоци ратне пропаганде скинули ружичасте наочаре за посматрање стања демократије.
Ентузијасти, свесни замагљене линије између пропаганде и вести, сматрали су да узрок проблема не треба тражити у демократији, већ у елитама које је контролишу и воде државе у ратове. Потребно је оснажити глас већине, односно мање дисциплиновања демократије.
Они су, као део покрета Прогресиваца у САД, гајили такозвани већински светоназор – скоро апсолутну веру у изборе, референдуме, анкете и друге видове масовног изјашњавања као најбољег сигнала за колективне политичке преференције. За њих, став већине је једини и главни параметар за ваљаност одлуке једне демократске државе.
За друге, који су критичније посматрали проблем демократије у модерном добу, четворогодишњи вртлог ратних дезинформација и манипулација наметнули су дилему: може ли већина дати легитимитет некој политици ако је одлуку донела на основу пропаганде? А радикални корак даље у скептицизму – може ли већина да одлучи било шта смислено у модерном свету?
Свемогући грађани
Гласноговорник овог скептицизма је био Волтер Липман, новинар, политички коментатор и најозбиљнији критичар Прогресиваца. У својим књигама Јавно мњење (Public Opinion) и Фантомска јавност (The Phantom Public) изнео је критику уверења да су грађани способни да разматрају и доносе одлуке о политици.
Просечан појединац, сматрао је Липман, једва има пола сата дневно да, уморан после посла, а пре породичних обавеза, размисли о свим друштвеним темама које море све компликованији свет. Овакав појединац, лишен дубљег разумевања, потхрањен путем медија поједностављеним представама о комплексним питањима, највише за шта је способан јесте генерисање нејасних и простих асоцијација речи, слика и идеја о свету. Из тога следи да су све методе за прикупљање преференција већине (избори, референдуми, анкете и слично) само мутни конгломерати неинформисаних представа.
„Грађанин стварних демократија нема време, капацитет, интересовање ни знање да би ефективно размишљао о својим изборима приликом гласања.“
Или, како их Липман назива, стереотипа и слика у глави које не могу резултирати разумним одлукама и, преточене у политике, могу да имају непредвидиве последице. Грађани, каже Липман, као становници Платонове пећине, живе у псеудо-окружењу, а не у традиционалном и немогућем виђењу демократије, инспирисаним Аристотелом, које почива на лажном идеалу свемогућег грађанина. Већински светоназор је стога само способан да инструише мерење преференција грађана за које не постоји гаранција да имају смислено виђење друштва. Липман, за разлику од Платонових краљева филозофа, налази решење у технократији.
Наиме, једини начин да лидери, односно државници доносе информисане одлуке јесте тако што ће им најбоље информације достављати огроман бирократски апаратус експерата из разних државних агенција пуних научника. У Липмановој држави, грађани су спољни сведоци процеса доношења одлука – нипошто и учесници. Избори су стога ритуални чин који служи да грађани, с времена на време, разреше конфликте између елита.
Под когнитивним пртљагом какофоније модерног друштва и са недостатком времена и капацитета, грађани демократије су оптерећени немогућим задатком – да разумно виде свет и одлучују о политици. У Липмановом демократском реализму, демократија не може да функционише успешно без независне, експертске организације која чини невидљиве чињенице разумљивим доносиоцима одлука. Тако долази до пат позиције – поборници демократије не смеју одустати од важности гласа већине за демократију, а Липман не сме пристати да глас већине има потенцијал за разумне одлуке. Ту наступа филозоф, психолог и реформатор образовања Џон Дјуи.
Могући грађани
Мада су неслагања Липмана и Дјуија често тумачена као врста виртуелне дебате, ближе је истини да је Дјуи извршио наизглед нелогичну, али за модерну демократију неопходну синтезу, односно помирење Липмановог елитизма и већинског светоназора Прогресиваца.
Дјуи је пристајао да постоји проблем знања унутар старе теорије демократије која је мањкава због њене илузије – захтева за свемогућим грађанином. Међутим, каже Дјуи, свемогућност није неопходна. Потребни су само услови у којима грађани могу да прикупе и искористе знање и вештине неопходне за ефективно учешће у демократији.
Мада је уважавао Липманов поглед на демократију, Дјуи је критиковао виђење појединца који као субјекат пасивно посматра ново знање као објекат. Простије речено, одбијао је став да знање настаје изоловано, у свести човека на основу интеракције са објектом. Напротив, оно настаје у заједници. Овај погрешан начин размишљања о сазнању је у пару са погрешним виђењем психологије човека, као атомизованог, изолованог појединца. Човек је друштвено биће и у друштву учи о свету. За Дјуија, знање настаје у комуникацији и зависи од традиције, алата и метода који су друштвено преносиви, развијени и одобрени.
Човек који носи ципелу најбоље зна где она жуља, чак иако ће експерт обућар најбоље знати како да се тај проблем реши.
Овај начин стварања колективног знања, које Дјуи назива социјално знање, а које постоји у многим аспектима живота – у начину на који се неки посао обавља, како индустрије функционишу – је резултат акумулиране културе, а не оригинално поседство појединачних особа. Ово социјално знање не измишља и не учи сам појединац, већ га усваја кроз културу. У контексту политике и демократије, грађанин овим друштвеним процесом може да стекне и такозване демократске компетенције, за које није неопходан свемогући грађанин, већ онај који постоји и учи у заједници и доживљава демократију као начин живота.
Експерти овако губе кључну улогу коју им је доделио Липман. У Дјуијевој проматрајућој, односно делиберативној демократији, грађани препознају проблеме и изазове у друштву, а експерти доприносе својим посвећеним радом и специјализацијом решавању тих проблема.
У овој констелацији односа грађана и експерата, нису неопходни свемогући и свезнајући грађани, већ је потребно да кроз образовање и јавну сферу стекну могућност да суде о својим потребама, као и квалитету знања и информација које добијају о важним темама.
Функционална демократија стога зависи од успостављања делиберативне заједнице, а њој доприносе експерти чија је улога да просвећују јавност знањем које су стекли ригорозним радом на решавању великих друштвених проблема. Експерти треба да информишу мишљења грађана који кроз процес делиберације у јавној сфери кристализују преференције које је потребно преточити у политике. Окружени смо огромним знањем и информацијама, упозорава Дјуи, који су неупотребљиви ако њихов медијум ка политикама није локална заједница.
Међутим, изградити такво друштво – способно на рефлексивну самоизградњу – није лак посао. Дјуи упозорава да ће друштво заувек остати у „инфантилном стању друштвеног знања“ ако изостану четири основна услова за успостављање демократског живота:
- Услови за слободно истраживање и стицање знања о друштву;
- Услови за слободну и ефективну размену и пренос резултата истраживања;
- Подршка за развој капацитета грађана за рационално расуђивање, делиберацију и акцију;
- Подршка за слободну и ефективну употребу ових капацитета.
Ако новинар данас жели да обавља свој посао етично и са смисленом сврхом, он мора да разуме везу своје професије са демократијом. Све друго је сопствено саплитање.
Прва два услова су неопходна за постојање медија, док друга два услова потенцијално треба да испуне медији. Наиме, без слободе за стицање и размену знања у једном друштву, медији имају ограничен оквир дозвољених ставова за извештавање. Такву слободу за сада уживају само у неким либералним демократијама. Ако новинар данас жели да обавља свој посао етично и са смисленом сврхом, он мора да разуме везу своје професије са демократијом. Све друго је сопствено саплитање.
Дебата Волтера Липмана и Џона Дјуија је произвела најкорисније разумевање односа новинарства и демократије, које је релевантно данас колико и пре сто година, али и парадигму за решавање важних друштвених питања кроз дискусију.
Коначно, сматрам да је један од природних производа правилног разумевања нераскидиве везе професије новинарства и либералне демократије управо практиковање радикалне транспарентности у извештавању.
Аутор: Младен Лазаревић, менаџер комуникација Института за развој и иновације
