Moderno viđenje novinarstva spalo je sa „četvrte grane vlasti“ do, u najmanju ruku, neodređene profesije. Čini se da svako može da bude novinar, jer više ne znamo šta to novinar jeste. Posebno je problematično nerazumevanje i ambivalentnost prema odnosu demokratije i novinarstva. Bez tog odnosa, novinarstvo nema svoju Severnu zvezdu.
Dubok pečat na istoriju demokratije ostavili su brojni dvomilenijumski pokušaji da se ona ograniči, odnosno da se stavi optimalan okvir na apsolutnu i slobodnu vladavinu većine. Istorijski, najuspešniji okvir, ako uspeh merimo po globalnoj prihvaćenosti, svakako je predstavnička demokratija sa jednostavnom formulom: volja većine (izražena na izborima) bira mali broj predstavnika koji tu volju izražava u skupštini, gde nastaju odluke operabilne države koja legitimitet crpi na izborima.
Dok je svet početkom 20. veka posmatrao kako njegova najmoćnija sila postaju Sjedinjene Američke Države, ujedno i glavni zagovarač modela predstavničke demokratije, posle Prvog svetskog rata su u toj zemlji mnogi svedoci ratne propagande skinuli ružičaste naočare za posmatranje stanja demokratije.
Entuzijasti, svesni zamagljene linije između propagande i vesti, smatrali su da uzrok problema ne treba tražiti u demokratiji, već u elitama koje je kontrolišu i vode države u ratove. Potrebno je osnažiti glas većine, odnosno manje disciplinovanja demokratije.
Oni su, kao deo pokreta Progresivaca u SAD, gajili takozvani većinski svetonazor – skoro apsolutnu veru u izbore, referendume, ankete i druge vidove masovnog izjašnjavanja kao najboljeg signala za kolektivne političke preferencije. Za njih, stav većine je jedini i glavni parametar za valjanost odluke jedne demokratske države.
Za druge, koji su kritičnije posmatrali problem demokratije u modernom dobu, četvorogodišnji vrtlog ratnih dezinformacija i manipulacija nametnuli su dilemu: može li većina dati legitimitet nekoj politici ako je odluku donela na osnovu propagande? A radikalni korak dalje u skepticizmu – može li većina da odluči bilo šta smisleno u modernom svetu?
Svemogući građani
Glasnogovornik ovog skepticizma je bio Volter Lipman, novinar, politički komentator i najozbiljniji kritičar Progresivaca. U svojim knjigama Javno mnjenje (Public Opinion) i Fantomska javnost (The Phantom Public) izneo je kritiku uverenja da su građani sposobni da razmatraju i donose odluke o politici.
Prosečan pojedinac, smatrao je Lipman, jedva ima pola sata dnevno da, umoran posle posla, a pre porodičnih obaveza, razmisli o svim društvenim temama koje more sve komplikovaniji svet. Ovakav pojedinac, lišen dubljeg razumevanja, pothranjen putem medija pojednostavljenim predstavama o kompleksnim pitanjima, najviše za šta je sposoban jeste generisanje nejasnih i prostih asocijacija reči, slika i ideja o svetu. Iz toga sledi da su sve metode za prikupljanje preferencija većine (izbori, referendumi, ankete i slično) samo mutni konglomerati neinformisanih predstava.
„Građanin stvarnih demokratija nema vreme, kapacitet, interesovanje ni znanje da bi efektivno razmišljao o svojim izborima prilikom glasanja.“
Ili, kako ih Lipman naziva, stereotipa i slika u glavi koje ne mogu rezultirati razumnim odlukama i, pretočene u politike, mogu da imaju nepredvidive posledice. Građani, kaže Lipman, kao stanovnici Platonove pećine, žive u pseudo-okruženju, a ne u tradicionalnom i nemogućem viđenju demokratije, inspirisanim Aristotelom, koje počiva na lažnom idealu svemogućeg građanina. Većinski svetonazor je stoga samo sposoban da instruiše merenje preferencija građana za koje ne postoji garancija da imaju smisleno viđenje društva. Lipman, za razliku od Platonovih kraljeva filozofa, nalazi rešenje u tehnokratiji.
Naime, jedini način da lideri, odnosno državnici donose informisane odluke jeste tako što će im najbolje informacije dostavljati ogroman birokratski aparatus eksperata iz raznih državnih agencija punih naučnika. U Lipmanovoj državi, građani su spoljni svedoci procesa donošenja odluka – nipošto i učesnici. Izbori su stoga ritualni čin koji služi da građani, s vremena na vreme, razreše konflikte između elita.
Pod kognitivnim prtljagom kakofonije modernog društva i sa nedostatkom vremena i kapaciteta, građani demokratije su opterećeni nemogućim zadatkom – da razumno vide svet i odlučuju o politici. U Lipmanovom demokratskom realizmu, demokratija ne može da funkcioniše uspešno bez nezavisne, ekspertske organizacije koja čini nevidljive činjenice razumljivim donosiocima odluka. Tako dolazi do pat pozicije – pobornici demokratije ne smeju odustati od važnosti glasa većine za demokratiju, a Lipman ne sme pristati da glas većine ima potencijal za razumne odluke. Tu nastupa filozof, psiholog i reformator obrazovanja Džon Djui.
Mogući građani
Mada su neslaganja Lipmana i Djuija često tumačena kao vrsta virtuelne debate, bliže je istini da je Djui izvršio naizgled nelogičnu, ali za modernu demokratiju neophodnu sintezu, odnosno pomirenje Lipmanovog elitizma i većinskog svetonazora Progresivaca.
Djui je pristajao da postoji problem znanja unutar stare teorije demokratije koja je manjkava zbog njene iluzije – zahteva za svemogućim građaninom. Međutim, kaže Djui, svemogućnost nije neophodna. Potrebni su samo uslovi u kojima građani mogu da prikupe i iskoriste znanje i veštine neophodne za efektivno učešće u demokratiji.
Mada je uvažavao Lipmanov pogled na demokratiju, Djui je kritikovao viđenje pojedinca koji kao subjekat pasivno posmatra novo znanje kao objekat. Prostije rečeno, odbijao je stav da znanje nastaje izolovano, u svesti čoveka na osnovu interakcije sa objektom. Naprotiv, ono nastaje u zajednici. Ovaj pogrešan način razmišljanja o saznanju je u paru sa pogrešnim viđenjem psihologije čoveka, kao atomizovanog, izolovanog pojedinca. Čovek je društveno biće i u društvu uči o svetu. Za Djuija, znanje nastaje u komunikaciji i zavisi od tradicije, alata i metoda koji su društveno prenosivi, razvijeni i odobreni.
Čovek koji nosi cipelu najbolje zna gde ona žulja, čak iako će ekspert obućar najbolje znati kako da se taj problem reši.
Ovaj način stvaranja kolektivnog znanja, koje Djui naziva socijalno znanje, a koje postoji u mnogim aspektima života – u načinu na koji se neki posao obavlja, kako industrije funkcionišu – je rezultat akumulirane kulture, a ne originalno posedstvo pojedinačnih osoba. Ovo socijalno znanje ne izmišlja i ne uči sam pojedinac, već ga usvaja kroz kulturu. U kontekstu politike i demokratije, građanin ovim društvenim procesom može da stekne i takozvane demokratske kompetencije, za koje nije neophodan svemogući građanin, već onaj koji postoji i uči u zajednici i doživljava demokratiju kao način života.
Eksperti ovako gube ključnu ulogu koju im je dodelio Lipman. U Djuijevoj promatrajućoj, odnosno deliberativnoj demokratiji, građani prepoznaju probleme i izazove u društvu, a eksperti doprinose svojim posvećenim radom i specijalizacijom rešavanju tih problema.
U ovoj konstelaciji odnosa građana i eksperata, nisu neophodni svemogući i sveznajući građani, već je potrebno da kroz obrazovanje i javnu sferu steknu mogućnost da sude o svojim potrebama, kao i kvalitetu znanja i informacija koje dobijaju o važnim temama.
Funkcionalna demokratija stoga zavisi od uspostavljanja deliberativne zajednice, a njoj doprinose eksperti čija je uloga da prosvećuju javnost znanjem koje su stekli rigoroznim radom na rešavanju velikih društvenih problema. Eksperti treba da informišu mišljenja građana koji kroz proces deliberacije u javnoj sferi kristalizuju preferencije koje je potrebno pretočiti u politike. Okruženi smo ogromnim znanjem i informacijama, upozorava Djui, koji su neupotrebljivi ako njihov medijum ka politikama nije lokalna zajednica.
Međutim, izgraditi takvo društvo – sposobno na refleksivnu samoizgradnju – nije lak posao. Djui upozorava da će društvo zauvek ostati u „infantilnom stanju društvenog znanja“ ako izostanu četiri osnovna uslova za uspostavljanje demokratskog života:
- Uslovi za slobodno istraživanje i sticanje znanja o društvu;
- Uslovi za slobodnu i efektivnu razmenu i prenos rezultata istraživanja;
- Podrška za razvoj kapaciteta građana za racionalno rasuđivanje, deliberaciju i akciju;
- Podrška za slobodnu i efektivnu upotrebu ovih kapaciteta.
Ako novinar danas želi da obavlja svoj posao etično i sa smislenom svrhom, on mora da razume vezu svoje profesije sa demokratijom. Sve drugo je sopstveno saplitanje.
Prva dva uslova su neophodna za postojanje medija, dok druga dva uslova potencijalno treba da ispune mediji. Naime, bez slobode za sticanje i razmenu znanja u jednom društvu, mediji imaju ograničen okvir dozvoljenih stavova za izveštavanje. Takvu slobodu za sada uživaju samo u nekim liberalnim demokratijama. Ako novinar danas želi da obavlja svoj posao etično i sa smislenom svrhom, on mora da razume vezu svoje profesije sa demokratijom. Sve drugo je sopstveno saplitanje.
Debata Voltera Lipmana i Džona Djuija je proizvela najkorisnije razumevanje odnosa novinarstva i demokratije, koje je relevantno danas koliko i pre sto godina, ali i paradigmu za rešavanje važnih društvenih pitanja kroz diskusiju.
Konačno, smatram da je jedan od prirodnih proizvoda pravilnog razumevanja neraskidive veze profesije novinarstva i liberalne demokratije upravo praktikovanje radikalne transparentnosti u izveštavanju.
Autor: Mladen Lazarević, menadžer komunikacija Instituta za razvoj i inovacije
