Kao jedan od osnovnih razloga za manjkavost sistemskih i individualnih aktivnosti na polju zaštite životne sredine u regionu, redovno se provlači materijalna zaostalost za „svetom“ (zapadnim svetom) jer navodno, ne možemo da brinemo o nekakvoj ekologiji ako ne dostignemo određeni materijalni standard.
Ovaj zdravorazumski i ideološki paket vuče poreklo iz Inglhartove hipoteze o post-materijalnim vrednostima koja suštinski tvrdi da su ljudi u materijalno bogatijim društvima svesniji ekoloških problema i da se više brinu o životnoj sredini nego ljudi u siromašnijim. Uzročno-posledična logika može da se prikaže na sledeći način:
MATERIJALNO BLAGOSTANJE → POST-MATERIJALNE VREDNOSTI → ZABRINUTOST ZA STANJE ŽIVOTNE SREDINE → PROEKOLOŠKO PONAŠANJE
Problem je što su Istraživanja koja potvrđuju ovu hipotezu mere takozvanog proekološkog ponašanja koje se pre svega odnosi na ponašanje potrošača i na promene sitnih navika u privatnoj svakodnevnici. Ovo znači da koncept ne doprinosi razumevanju ekološkog ponašanja van okvira konzumerizma (zelenog konzumerizma). Izostavljena su ponašanja koja se dešavaju kada se ljudi suoče sa potencijalnom socio-ekološkom katastrofom, ekološkim konfliktom, neposrednim zagađenjem životne sredine, itd. Primera radi, ekološki aktivizam je najčešće u značajnoj negativnoj korelaciji sa brojem godina društvenih aktera koji ga praktikuju kao oblik ekološkog ponašanja, i količinom njihovih prihoda.
Proekološko ponašanje u siromašnijim društvima često je uzrokovano nužnošću, neposrednom pretnjom i dolazi kao reakcija na nekontrolisan, neadekvatan i neoptimizovan ekonomski rast. Društveni akteri u ovom kontekstu posledice osećaju direktnije i intenzivnije, nalaze se fizički bliže ekološkom problemu i često su u većoj zavisnosti od neposrednog okruženja. U zemljama trećeg sveta baviti se ekologijom na suštinski način često znači biti životno ugrožen ali vidimo da se ljudi i te kako bave ovim stvarima a nisu predmet merenja indikatora proekološkog ponašanja.
Rezultati problematičnih istraživanja dakle zavise od načina na koji definišemo ekološku svest i pitanja koja se postavljaju ispitanicima uglavnom nisu usklađena sa specifičnim društvenim kontekstima. Ona zapravo pokazuju da ljudi koji imaju nizak životni standard nisu u velikoj meri spremni da snose materijalne troškove usko definisanog proekološkog ponašanja i obrnuto.
U zemljama koje imaju visok materijalni standard ispitanici se lakše odriču nekih stvari jer konzumiraju neuporedivo više.
Tako da na pitanje „da li biste bili spremni da platite veći porez na dobit ako biste znali da će taj dodatni procenat biti upotrebljen za rešavanje određenog ekološkog problema?“ ispitanik u npr. Norveškoj odgovori sa „da“, a u npr. Moldaviji kaže: „kakav bre porez na dobit?“. Osoba B jednostavno nema obezbeđen mehanizam da bi ispunila kriterijume ovako definisanog indikatora proekološkog ponašanja iako je njen ekološki otisak najverovatnije neuporedivo manji.
Primera radi, prosečan građanin Srbije emituje oko 4 tone ugljen dioksida godišnje dok prosečan stanovnik SAD-a emituje oko 14.5 tona godišnje. Ako uzmemo u obzir da bi trebali da smanjimo emisiju ugljen-dioksida po glavi stanovnika na 2.3 tone godišnje do 2030, možemo zaključiti da su bogate države prilično neuspešne u celoj priči.
Sada se možemo zapitati sledeće: „Zašto građani u takozvanim bogatim državama ne uspevaju da značajno smanje individualni ekološki otisak čak i pored navodne osvešćenosti i dobrih namera?“ Postoji mnogo razloga za to a svi odgovori uglavnom vode ka zajedničkoj posledici, neodrživom zelenom konzumerizmu. Zeleni konzumerizam predstavlja praksu kupovine proizvoda koji su na neki način označeni kao proizvodi sa smanjenim negativnim uticajem na životnu sredinu. Ako već kupujemo određeni proizvod, zašto ne bismo kupili onaj koji manje zagađuje i time ostvarili ličnu potrebu i doprineli društvenom interesu u isto vreme?
Pored činjenice da smo već prekardašili održive granice potrošnje, suštinski se radi o greškama koje pravimo pri odlučivanju. Za potrebe ovog teksta opisaćemo možda najvažniju u ovom kontekstu a to je težnja da koristimo mentalne prečice za donošenje odluka koje su evoluirale hiljadama godina u kontekstu relativno malog broja međuljudskih odnosa na savremene društvene izazove koji svojom apstraktnošću, prostornom i vremenskom distancom ne odgovaraju ustanovljenim modelima rasuđivanja. Međuljudski odnosi su umnogome zasnovani na principima reciprociteta. Ako ti učinim uslugu očekujem da mi se to vrati u određenom obliku, u određeno vreme. Ako ti učinim nešto loše, dugujem ti nešto dobro odnosno težim iskupljenju. U suprotnom, naš odnos je ozbiljno ugrožen stvaranjem tenzije. Ovo je naravno gnusno uprošćavanja ali društvene veze uvek teže ka uspostavljanju određene ravnoteže. Ako nekome učinimo nešto loše, najčešće imamo mogućnost da se iskupimo nekom drugom prilikom i da naš odnos vratimo u ravnotežu bez trajnih posledica.
Kada ove mehanizme koje uvežbavamo i praktikujemo generacijski i od malih nogu upotrebimo u kontekstu smanjivanja posledica klimatskih promena ne dobijamo očekivan rezultat. Mi zapravo izjednačavamo dobra i loša dela sa održivim i neodrživim/zagađujućim ponašanjem. Tu nailazimo na problem; jer životna sredina ne reaguje na naše pokušaje uspostavljanja ravnoteže kao što to radi recimo naš prijatelj. Kupovina „održivog proizvoda“ ne anulira kupovinu „neodrživog proizvoda“. Ako otputujemo negde avionom ne možemo se iskupiti budućim korišćenjem bicikla umesto automobila.
Održivi i neodrživi izbori se ne isključuju međusobno, oni se akumuliraju jer svaka potrošnja nužno dodaje određenu vrednost našem ukupnom ekološkom otisku.
Dakle mi često intuitivno i pogrešno pokušavamo da „balansiramo“ između izbora koji manje i više zagađuju i time zapravo održavamo ukupan ekološki otisak na istom nivou ili ga čak i povećavamo. Naravno, teško je poverovati da kao inteligentna bića upadamo u ovakve očite kognitivne zamke ali aktuelni podaci i istraživanja nam to potvrđuju. Postoje čak i dokazi da ljudi imaju veću tendenciju da varaju i kradu nakon kupovine „održivog proizvoda“, smatrajući da imaju određen „moralni kredit“ jer kupovinu održivog proizvoda smatraju dobrim delom. Poznati su društveni eksperimenti u kojima su učesnici procenjivali da je ekološki otisak određenog obroka manji ako taj obrok pored uobičajenih namirnica sadrži i dodatnu namirnicu označenu kao održivu ili „eko frendli“. Ovo funkcioniše i u obrnutom smeru. Radeći stvari koje zagađuju, ljudi osećaju takozvanu eko-krivicu kao oblik kognitivne disonance jer u isto vreme veruju da je zaštita životne sredine društveni prioritet i čine dela koja je zagađuju. U ovom slučaju pojedinci neretko posežu za kupovinom „eko frendli“ proizvoda kao načinom ekspresnog rešenja time paradoksalno uvećavajući svoj ukupan ekološki otisak.
Ljudi takođe teže promeni ponašanja kada se energetska efikasnost određene tehnologije ili proizvoda podigne na viši nivo. Najranija formulacija ovog fenomena je poznata kao Dževonsov paradoks a najpoznatiji primer ovog paradoksa odnosi se na povećanje efikasnosti parnog motora u drugoj polovini 19. veka koju nije pratila smanjena potrošnja uglja odnosno ušteda energije, već upravo suprotno.
Veoma često se dešava da promenu na polju efikasnosti određene tehnologije prati promena ponašanja koja nadoknađuje potencijalnu štednju resursa.
U Srbiji u poslednje vreme često govorimo o zameni vrata i prozora zarad podizanja energetske efikasnosti. Ovakva intervencija je apsolutno opravdana ukoliko korisnici, stimulisani manjim računom za energiju, recimo ne odluče da sipaju za toliko više goriva u svoj automobil. Svako nekontrolisano povećanje energetske efikasnosti prate određeni povratni efekti u vidu promene individualnog ponašanja, pitanje je samo brojeva i varijacija na temu.
U konačnici, ne možemo očekivati da ćemo pukim povećavanjem materijalnog standarda dostići nekakvu ekološku svest koja će rezultirati u rešavanju globalnih ekoloških izazova. Paradoksalno je očekivati da će nas društveni sistemi koji su zasnovani na nekontrolisanom rastu i potrošnji dovesti do smanjivanja globalnog ekološkog otiska i iracionalno je uzdati se u tehnološki napredak kao primarno rešenje za globalnu ekološku krizu. Cilj zelene tranzicije nije energetska efikasnost po sebi već smanjivanje ukupne potrošnje odnosno ekološkog otiska. Povećanje energetske efikasnosti je deo šire zagonetke prilikom čijeg rešavanja moramo biti oprezni jer jednodimenzionalna rešenja najčešće vuku sa sobom niz nenameravanih posledica. Tehnološki napredak u svakom smislu mora biti praćen kvalitetno promišljenim društvenim promenama odnosno promenama ponašanja ako želimo da izbegnemo povratne efekte jer pitanje održivosti nije pitanje nivoa bogatstva već prvenstveno društvene organizacije odnosno smislene kooperacije, optimizacije društvenih procesa, potrošnje resursa i unapređenja kapaciteta kolektivnog ponašanja.
Autor: Siniša Boroga, sociolog
