Marijanu Macukato je najbolje čitati na plaži, ili je to pak samo moje iskustvo. Tada su telo i mozak odmorni, sunce peče najjače, i napokon postoji malo vremena za osvrt na ideje koje su te fascinirale u prošlosti; ali i da čitaš nove ideje koje će te „voziti“ kada se vratiš na posao. Dok se čita „Ekonomija sa misijom“ leptirići se javljaju, a Macukato tako lepo i čitko piše da se čoveku ne ulazi u more.
Stranicu po stranicu i u stanju si kao na prvoj ili drugoj godini studija ekonomije i opredeljivanja ko je srcu bliži – Kejnz ili Fridman. I onda slepa odbrana izabrane ideološke pozicije. A kako da se čovek ne oseća lepo dok čita kako Macukato poziva na misiju, na višu svrhu i na podizanje ambicija.
Kako da te reči ne dođu kao melem na ranu dok te muči činjenica da u tvojoj zemlji za pristojno letovanje potrebne su dve prosečne plate ili tri i po medijalne zarade. Da je dostignuće privrede tvoje ekonomije da ljudi motaju kablove, ili, da ne budem previše ciničan, pravljenje brisača koji se po ceni koštanja prodaju matičnoj firmi iz Nemačke.
Još kada na to Marijana Macukato napiše misli koje se pripisuju Antoanu de Sent Egziperiju „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da sakupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao, već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora”, obuzetost njenim idejama je na vrhuncu. Javlja se nada da će neko postaviti misiju da želimo nešto više od motanja kablova i brisača. Da će neko sanjati gotov proizvod i veliku dodatu vrednost koju stvaramo za sebe. Nakon izliva motivisanosti u glavu, sve kao posledica onoga što piše Macukato – onaj vešt i zavodljiv podatak o prosečnih 26 godina u kontrolnoj sobi misije Apolo, ipak je došlo do vraćanja svesti.
Svest je došla kao posledica toga da mi ipak ne štima tu nešto kod Macukato. Odlično ona motiviše i daje smernice, ali ne mogu da nađem kopču kako to može da se primeni na paradigmu u mojoj zemlji. Prođe letovanje, dođoše na red realpolitika i realekonomija, a Macukato pade u drugi plan. Ne lezi vraže, eto Ivana Radanovića da kroz razgovore i kolumne koje su osvrt na četiri knjige Marije Macukato otvori pitanja sa prethodnog letovanja. Da li me ova ekonomistkinja nervira?! Da li je obožavam jer otvara oči i daje putokaz kako bi trebalo ekonomske politike da se kreiraju?! Kolumna za kolumnom, pitanje za pitanjem, ali odgovora nema.
Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da sakupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao, već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora.
Na sve pomenuto, još Radanović ne piše o onome što mene muči – da li mi je Macuakto korisna i da li mogu da je uklopim i prodrem dublje u probleme ekonomskog (ne)razvoja u Srbiji. Svrstava je u levicu, koketira sa tim da je antikapitalistički orjentisana, još kada utvrdi da je očigledna kejnzijanka (sa čim se u potpunosti ne slažem) pomišljam da u potpunosti dignem ruke od ideja Marijane Macukato. Nastavilo je da me muči pitanje da li je Marijana Macukato samo dobra u onome što i sama kritikuje – u pričanju priče (storytelling), ili ima nečeg dubokog u njenim idejama.
Otkrovenje i spas od „paralize od analize“
Odlazak kod prijatelja u auto-servis mi je pokazao da su odgovori često jednostavni, samo se nama čini da moraju da budu komplikovani da bismo ih prihvatili i zavredili naše poštovanje. Pogotovu u društvenim naukama kakva je ekonomija. Inače, često od ovog prijatelja koji se bavi mehanikom naučim mnogo, uvek čovek ponudi jednostavan odgovor i za tren oka nestane profesionalna deformacija „paraliza od analize“.
Klijent mu je ostavio na redovan servis kola čija cena prelazi nekoliko desetina hiljada evra. I dok smo se muvali tu po servisu pitao sam ga da samo sednem u ovu limuzinu da vidim kakav je osećaj. Lakonski mi reče da nije dobra ideja jer „nemam ja cipele za takvu limuzinu”. Slatko smo se ismejali, a ovu majstorsku doskočicu sam rado prenosio, pa je i sada pominjem jer mi je pomogla da razumem da treba imati meru i prepoznati svoju ligu. Ne treba pošto-poto hteti nešto što ti ne pristaje, pa tako je i sa idejama Marijane Macukato. Prosto, nemam cipele da ukopčam Marijanu Macukato i srpsku ekonomiju.
Da li je Marijana Macukato samo dobra u onome što i sama kritikuje – u pričanju priče (storytelling), ili ima nečeg dubokog u njenim idejama.
Marijana Macukato piše o idejama koje su primenljive u slučaju razvijenih kapitalističkih privreda, onih privreda kojima je potrebna nadgradnja i „popravka” kapitalističkog sistema. Macukato govori o privredama u kojima postoje nacionalne agencije čije se tehnokrate brinu o bezbednosti zemlje za narednih 50 godina. Zemljama gde postoji DARPA koja finansira istraživanja koja imaju efekat prelivanja na privatni sektor, i tek onda postavlja pitanje društveno pravedne podele profita. Ne može u privredama o kojima ona piše, i kojima je potrebna nadgradnja, svaka šuša da stavi na dron šta mu se ćefne i to prodaje državi.
Nisu te privrede doživele da isti profesori u letnjem semestru predaju Političku ekonomiju, a u zimskom Osnove ekonomije, i da ta tranzicija prođe kao dlanom o dlan. Ovo su neki od razloga zašto verujem da kroz prizmu ideja Marijane Macukato ne možemo da tumačimo srpsku ekonomiju.
Ipak, njene ideje i ideje vodećih ekonomista je preko potrebno pratiti i analizirati, bez obzira da li se mogu uklopiti u naš periferijski kontekst. Sve kako bi pokušali da smanjimo zaostatak za liderima u kreiranju ekonomskih paradigmi.
Ipak, kada prorade leptirići dok se čita Marijana Macukato, ne trčimo da kalemimo njene ideje na Srbiju i kroz njih tražimo lek za trenutno stanje srpske ekonomije. Opasno je.
Jednostavno, nemamo mi cipele za to!
Autor: Nenad Jevtović, diplomirani ekonomista, Institut za razvoj i inovacije
