Novi radni dan. Od 9 sati mi kreće sastanak, moram da požurim. Sinoć sam do kasno spremala prezentaciju. Važno mi je da pokažem da sam pouzdani partner novim klijentima. Nego, da li sam spakovala rančić detetu za vrtić?
Stiže polako i početak meseca. Paušal se mora platiti. Ponovo na četiri odvojene uplatnice. Kao da već nemam dovoljno posla, pa moram i četiri odvojene uplatnice da popunjavam i plaćam proviziju za svaku. Šta ćemo danas za ručak?
I plate zaposlenih moram isplatiti. Trebalo bi računovođi da dostavim sve podatke o godišnjim odmorima mojih zaposlenih. Taj obračun zarada mi uopšte nije jasan. I ovog meseca sam morala da se zadužim zbog poreza i doprinosa iako mi je tek prva godina poslovanja, a posao tek treba razraditi. Samo se nadam da ću danas ugovoriti novog klijenta pa da vratim Nenadu – uvek mi se našao kada banka nije htela da odobri kredit.
Ma šta mi je trebalo da pokrećem svoje poslovanje? Možda je ipak trebalo da ostanem u staroj firmi.
Da li je baka bolje danas? Moraću do lekara da je odvedem. Ma šta mi je trebalo da pokrećem svoje poslovanje? Možda je ipak trebalo da ostanem u staroj firmi. Ali je i tu pitanje da li bi me gazda Milan zadržao nakon porodiljskog odsustva. Što bi mi plaćao onoliki porez, a da mu godinu dana nisam radila?!
I tako u krug… Posao, porodica, posao, porodica… Žena preduzetnica pored svog poslovanja uvek upravlja i svojim domaćinstvom, a misli jedne preduzetnice prepletane su poslovnim i privatnim obavezama. Stoga se postavlja opravdano pitanje: da li je porodica ta koja onemogućava veće uspehe žena na tržištu rada?
U vremenu kada su stope fertiliteta u Srbiji ispod neophodnih za prostu reprodukciju stanovništva, važno je postaviti pitanje šta je moguće uraditi da se ova situacija promeni. Da li su rešenja u demografskim politikama i kontinuiranom povećanju jednokratnih naknada za prvo dete, ili rešenje leži u nekim drugim sferama života žene?
Svega oko trećine registrovanih preduzetničkih radnji imaju ženskog osnivača, a još manje žena zauzima menadžerske pozicije u korporacijama.
Biti preduzetnica ili menadžerka u Srbiji nije lako. Svega oko trećine registrovanih preduzetničkih radnji imaju ženskog osnivača, a još manje žena zauzima menadžerske pozicije (direktora, zakonskih zastupnika i slično) u korporacijama. Sa druge strane, žene su u Srbiji u proseku obrazovanije od muškaraca. Udeo žena koje su stekle više ili visoko obrazovanje u ukupnom broju žena starosti od 15 i više godina je 24% nasuprot 20% kod muškaraca (2022. godina). Među upisanim studentima je 59% žena, a među diplomiranim čak i više (61%). Muškarci pak primat imaju u područjima informaciono-komunikacionih tehnologija i inženjerstva – odnosno onih zanimanja koja su i visoko-tražena i visoko-plaćena u sadašnjosti.
Zanimljivo je pogledati da se i u akademskom svetu mišljenja žena slabo čuju, iako žene čine većinu diplomiranih studenata i doktora nauka. Svega 10% članova SANU su žene. Gde nastaje problem? Podaci pokazuju da je NEET indikator niži kod žena u odnosu na muškarce. Odnosno, udeo žena uzrasta od 15 do 24 (a kod nekih indikatora do 29) godina koje niti rade, niti se školuju ili su na nekim neformalnim obukama, niži je za gotovo jedan procentni poen od udela muškaraca. Dakle, u prvim „radno sposobnim“ godinama žene su ipak aktivnije na tržištu rada. Kako onda da su već u narednoj kohorti udeli nezaposlenih ili neaktivnih žena značajno veći od udela muškaraca?
Čak tri četvrtine zaključenih brakova dešava se u periodu od 24 do 34 godine starosti žena, a prosečna starost žene pri dobijanju prvog deteta je 29 godina. Trećina zaposlenih žena pak radi kraće od punog radnog vremena, a kao glavni razlog se navodi briga o porodici ili briga o nesposobnim odraslim licima. Da li u tom grmu leži zec?
Jer nije sve u jednokratnim naknadama, ima nešto i u kontinuiranom, dobro organizovanom, sistemu podrške institucija.
Usklađivanje porodice i povratka na posao ili započinjanja sopstvenog poslovanja za ženu u Srbiji je vrlo komplikovano. Od neusklađenosti različitih politika rada vrtića i isteka bolovanja za brigu o detetu, preko gotovo potpune neuređenosti rada privatnih bebisiterki u Srbiji, nepostojanja nikakvih stimulacija za poslodavce da produže ugovor „novopečenim“ majkama, do prostih administrativnih problema koje novog roditelja šetaju od šaltera do šaltera… Sve ovo doprinosi opštem nepoverenju roditelja da će ih institucije podržati u tim prvim, kritičnim, godinama uhodavanja u novi život. Jer nije sve u jednokratnim naknadama, ima nešto i u kontinuiranom, dobro organizovanom, sistemu podrške institucija.
A vi, dragi čitaoci, se zapitajte da li su misli jednog muškarca preduzetnika iste kao ove gore navedene?
Do tada vas pozdravljam. Moram dete da pokupim iz vrtića.
Autor: Milica Anđelković Đoković, istraživačica, Institut za razvoj i inovacije
