Пољопривредни сектор се тренутно суочава са процесом деградације земљишта, климатским променама и вишеструким негативним утицајима шире еколошке кризе, што доводи у питање одрживост система производње хране за будуће генерације, али и економску сигурност самих пољопривредника. Постаје све неупитније да су потребне озбиљне промене у систему производње хране, а регенеративна пољопривреда се издваја као скуп пракси са потенцијалом да трансформише пољопривредне системе и да их постави на одрживе основе.
Иако сам термин регенеративна пољопривреда води порекло из 70-их година прошлог века, тренутни талас усвајања и заговарања ових пракси је релативно нов и најчешће долази од самих пољопривредника. Међутим, иако тренутно имамо примере добре праксе, немамо исцрпну дефиницију појма и листу неких основних елемената регенеративне пољопривреде. У литератури, приликом дефинисања ових елемената, неки аутори се концентришу на саме праксе, неки на исходе, а неки комбинују ова два приступа. На терену, лепеза регенеративних пракси које ће се користити на одређеној парцели ће зависити од локалног контекста.
Бенефити приступа регенеративне пољопривреде су несумњиви. Од секвестрације угљеника и смањења емисија, преко унапређења квалитета земљишта, до обнављања биодиверзитета (у земљи и изнад земље) и побољшане отпорности екстремне временске појаве попут суше.
Економски бенефити се огледају у смањењу трошкова инпута и са тим повезаних трошкова рада и капиталних трошкова. У ове инпуте укључујемо гориво за обраду земљишта, вештачка ђубрива, фунгициде и инсектициде, као и минералне адитиве.
Постоје и индикације за разне нематеријалне позитивне ефекте усвајања регенеративних пракси на саме пољопривреднике попут позитивних промена у самоперцепцији, побољшаног осећаја ефективности и појаве осећаја заједништва међу практичарима.
Са друге стране, постоје одређени трошкови ове транзиције који се односе на учење, набавку нове механизације и слично. Иако је могуће проћи кроз овај процес без спољне финансијске подршке (појединци на нашим просторима су живи доказ), ипак би за масовнију транзицију држава морала да изради програм адекватних подстицаја и да за њих определи значајна средства. Из истраживања знамо да финансијски подстицаји често нису довољни, али јесу неопходни, те ћемо се у овом тексту фокусирати на њих.
Финансијски подстицаји могу имати три основна облика у односу на аспекте регенеративне пољопривреде који су им у фокусу.
Први модел подржава спровођење одређених регенеративних пракси попут агрошумарства, покривних усева, итд. Други модел награђује пољопривреднике за мерљиве позитивне еколошке исходе. Трећи комбинује ова два модела.
Битно је поменути и један финансијски механизам специфичан за регенеративну пољопривреду који се често спомиње у јавности, а то су потенцијални бенефити од система трговине угљеничним кредитима односно својеврсни облик плаћања пољопривредницима за секвестрацију угљеника.
Овај механизам је проблематичан са много аспеката и отвара разне могућности за манипулацију.
Главни проблем је што се показало да ови механизми не доводе до намераваних резултата у еколошком смислу. На пример, једна студија објављена у часопису Nature Communications анализирала је 2.346 пројеката угљеничних кредита који чине скоро милијарду тона CO₂ (19% од укупног броја издатих кредита) и показала да мање од 16% угљеничних кредита заиста смањује емисије. Такође, различита земљишта имају различит капацитет за додавање органске материје у земљиште у зависности од локалних геолошких услова. Плаћање по резултатима би у овом контексту било перципирано као неправедно и померило фокус са унапређења агроеколошког система у целости.
Пре било какве разраде основних модела финансијских подстицаја морали би разрадити механизам препознавања саме примене принципа, односно метода регенеративне пољопривреде. Овде такође можемо проблематици приступити на више начина. Можемо развијати моделе који се фокусирају на исходе (нпр. Savory Institute), или моделе који комбинују усвајање одређених пракси са адекватним исходима (нпр. Regenified). Имамо и друге програме и покушаје укалупљивања регенеративних модела од којих можемо да извучемо лекције попут regenagri/regenerative Certified, AGW Certified Regenerative, Soil Regen Regenerative Verified, the Soil Carbon Initiative, Roots Regenerative и Southern Cross Certified.
У односу на органску производњу која има развијене механизме сертификације, регенеративне праксе имају своје специфичне изазове. Пре свега, оне су примарно усмерене ка исходима и, као што смо напоменули, избор конкретних пракси много варира у односу на локални контекст. Стога се чини да препознавање мора бити засновано барем делимично на одређеним еколошким исходима. Даље, као и сам термин, регенеративни исходи нису прецизно дефинисани. Међутим, постоји неко опште уверење да исходи морају да укључују еколошке, економске и, у ужем смислу, друштвене аспекте (нпр. неки сертификати укључују и мере друштвено благостање).
Фокусирање на исходе чини регенеративну пољопривреду инклузивнијом и подстиче иновације код пољопривредника, што је битно како би праксе еволуирале и прилагођавале се локалном контексту. Такође, морамо изразити опрез према могућности корпоративне кооптације и брендирања регенеративне пољопривреде у сврхе greenwashing-а. Овде, на пример, имамо документоване случајеве изостављања одређених регенеративних пракси које нису у складу са партикуларним интересом одређене компаније (нпр. смањивање синтетичких инпута).
У контексту органске пољопривреде, процеси сертификације и регулације делом су довели и до укалупљивања покрета у профитно оријентисане моделе који нису баш у складу са намерама оригиналног покрета као својеврсног одговора на неке негативне последице зелене револуције. Ово је отворило врата и сумњивим маркетиншким стратегијама пуним обмањујућих наратива и псеудонаучних тврдњи, поготово у контексту тржишне борбе са другим трендовима који се виде као конкуренција (нпр. ГМО).
Сертификација не би требала да служи томе да се производи из регенеративне пољопривреде брендирају, да се продају по вишој цени, нити да се друштвени проблеми у овом контексту пребацују на крајње потрошаче. Не само да овај приступ може померити фокус са бављења суштинским изазовима у контексту деградације животне средине, одрживости пољопривредног сектора и друштвених неједнакости, већ је доказано да конзумеристичке стратегије немају намераван еколошки утицај а са друге стране отварају врата за обмањивање потрошача и продубљивање класних разлика.
Циљ је да храна буде што јефтинија, здравија и доступнија, а не да мали део такозваних еколошки свесних, еко хипстерај потрошача умирује своју еколошку савест новчаником или сигнализира еколошке врлине.
Другим речима, циљ би требао да буде да се кроз масовно увођење одрживих и скалабилних пракси трансформише пољопривредни сектор са бенефитима за што већи број пољопривредника (одрживост, стабилност и финансијски бенефити остварени у домену производње) и друштва у целини, а не да додамо још један комерцијални тренд на тржиште од којег ће профитирати појединци који се најбоље „снађу“ у маркетингу, процедурама и осталој бирократији.
Почетна тачка препознавања примене регенеративних пракси може бити и неки облик peer-to-peer механизма који би био довољно квалитетан и приуштив у тренутном друштвеном контексту, у финансијском погледу и што се тиче људских капацитета. Дакле, неки вид акредитације на принципу рецензије од стране самих пољопривредника где је одговорност расподељена међу члановима заједнице. Ово би подразумевало заједничко одређивање стандарда, доношење одлука, спровођење активности и преузимање одговорности за процену квалитета рада.
Овакав приступ има потенцијал да оснажи заједницу тако што омогућава практичарима да заједно раде на континуираном унапређивању регенеративних пракси разменом искустава и дељењем знања. Овај модел може бити полазна тачка неког комплекснијег и формалнијег развоја механизама препознавања регенеративних пракси, са пољопривредницима у фокусу, како би избегли да неки други друштвени актери развијају своје тумачење регенеративне пољопривреде, у зависности од сопствених интереса.
Ако се регенеративна пољопривреда буде даље дефинисала и институционализовала искључиво кроз примену одређених пракси без шире стратешке перспективе и промене целокупног приступа производњи хране, сам концепт ризикује да буде кооптиран и да изгуби трансформативни потенцијал да креира одрживи пољопривредни систем.
