Poljoprivredni sektor se trenutno suočava sa procesom degradacije zemljišta, klimatskim promenama i višestrukim negativnim uticajima šire ekološke krize, što dovodi u pitanje održivost sistema proizvodnje hrane za buduće generacije, ali i ekonomsku sigurnost samih poljoprivrednika. Postaje sve neupitnije da su potrebne ozbiljne promene u sistemu proizvodnje hrane, a regenerativna poljoprivreda se izdvaja kao skup praksi sa potencijalom da transformiše poljoprivredne sisteme i da ih postavi na održive osnove.
Iako sam termin regenerativna poljoprivreda vodi poreklo iz 70-ih godina prošlog veka, trenutni talas usvajanja i zagovaranja ovih praksi je relativno nov i najčešće dolazi od samih poljoprivrednika. Međutim, iako trenutno imamo primere dobre prakse, nemamo iscrpnu definiciju pojma i listu nekih osnovnih elemenata regenerativne poljoprivrede. U literaturi, prilikom definisanja ovih elemenata, neki autori se koncentrišu na same prakse, neki na ishode, a neki kombinuju ova dva pristupa. Na terenu, lepeza regenerativnih praksi koje će se koristiti na određenoj parceli će zavisiti od lokalnog konteksta.
Benefiti pristupa regenerativne poljoprivrede su nesumnjivi. Od sekvestracije ugljenika i smanjenja emisija, preko unapređenja kvaliteta zemljišta, do obnavljanja biodiverziteta (u zemlji i iznad zemlje) i poboljšane otpornosti ekstremne vremenske pojave poput suše.
Ekonomski benefiti se ogledaju u smanjenju troškova inputa i sa tim povezanih troškova rada i kapitalnih troškova. U ove inpute uključujemo gorivo za obradu zemljišta, veštačka đubriva, fungicide i insekticide, kao i mineralne aditive.
Postoje i indikacije za razne nematerijalne pozitivne efekte usvajanja regenerativnih praksi na same poljoprivrednike poput pozitivnih promena u samopercepciji, poboljšanog osećaja efektivnosti i pojave osećaja zajedništva među praktičarima.
Sa druge strane, postoje određeni troškovi ove tranzicije koji se odnose na učenje, nabavku nove mehanizacije i slično. Iako je moguće proći kroz ovaj proces bez spoljne finansijske podrške (pojedinci na našim prostorima su živi dokaz), ipak bi za masovniju tranziciju država morala da izradi program adekvatnih podsticaja i da za njih opredeli značajna sredstva. Iz istraživanja znamo da finansijski podsticaji često nisu dovoljni, ali jesu neophodni, te ćemo se u ovom tekstu fokusirati na njih.
Finansijski podsticaji mogu imati tri osnovna oblika u odnosu na aspekte regenerativne poljoprivrede koji su im u fokusu.
Prvi model podržava sprovođenje određenih regenerativnih praksi poput agrošumarstva, pokrivnih useva, itd. Drugi model nagrađuje poljoprivrednike za merljive pozitivne ekološke ishode. Treći kombinuje ova dva modela.
Bitno je pomenuti i jedan finansijski mehanizam specifičan za regenerativnu poljoprivredu koji se često spominje u javnosti, a to su potencijalni benefiti od sistema trgovine ugljeničnim kreditima odnosno svojevrsni oblik plaćanja poljoprivrednicima za sekvestraciju ugljenika.
Ovaj mehanizam je problematičan sa mnogo aspekata i otvara razne mogućnosti za manipulaciju.
Glavni problem je što se pokazalo da ovi mehanizmi ne dovode do nameravanih rezultata u ekološkom smislu. Na primer, jedna studija objavljena u časopisu Nature Communications analizirala je 2.346 projekata ugljeničnih kredita koji čine skoro milijardu tona CO₂ (19% od ukupnog broja izdatih kredita) i pokazala da manje od 16% ugljeničnih kredita zaista smanjuje emisije. Takođe, različita zemljišta imaju različit kapacitet za dodavanje organske materije u zemljište u zavisnosti od lokalnih geoloških uslova. Plaćanje po rezultatima bi u ovom kontekstu bilo percipirano kao nepravedno i pomerilo fokus sa unapređenja agroekološkog sistema u celosti.
Pre bilo kakve razrade osnovnih modela finansijskih podsticaja morali bi razraditi mehanizam prepoznavanja same primene principa, odnosno metoda regenerativne poljoprivrede. Ovde takođe možemo problematici pristupiti na više načina. Možemo razvijati modele koji se fokusiraju na ishode (npr. Savory Institute), ili modele koji kombinuju usvajanje određenih praksi sa adekvatnim ishodima (npr. Regenified). Imamo i druge programe i pokušaje ukalupljivanja regenerativnih modela od kojih možemo da izvučemo lekcije poput regenagri/regenerative Certified, AGW Certified Regenerative, Soil Regen Regenerative Verified, the Soil Carbon Initiative, Roots Regenerative i Southern Cross Certified.
U odnosu na organsku proizvodnju koja ima razvijene mehanizme sertifikacije, regenerativne prakse imaju svoje specifične izazove. Pre svega, one su primarno usmerene ka ishodima i, kao što smo napomenuli, izbor konkretnih praksi mnogo varira u odnosu na lokalni kontekst. Stoga se čini da prepoznavanje mora biti zasnovano barem delimično na određenim ekološkim ishodima. Dalje, kao i sam termin, regenerativni ishodi nisu precizno definisani. Međutim, postoji neko opšte uverenje da ishodi moraju da uključuju ekološke, ekonomske i, u užem smislu, društvene aspekte (npr. neki sertifikati uključuju i mere društveno blagostanje).
Fokusiranje na ishode čini regenerativnu poljoprivredu inkluzivnijom i podstiče inovacije kod poljoprivrednika, što je bitno kako bi prakse evoluirale i prilagođavale se lokalnom kontekstu. Takođe, moramo izraziti oprez prema mogućnosti korporativne kooptacije i brendiranja regenerativne poljoprivrede u svrhe greenwashing-a. Ovde, na primer, imamo dokumentovane slučajeve izostavljanja određenih regenerativnih praksi koje nisu u skladu sa partikularnim interesom određene kompanije (npr. smanjivanje sintetičkih inputa).
U kontekstu organske poljoprivrede, procesi sertifikacije i regulacije delom su doveli i do ukalupljivanja pokreta u profitno orijentisane modele koji nisu baš u skladu sa namerama originalnog pokreta kao svojevrsnog odgovora na neke negativne posledice zelene revolucije. Ovo je otvorilo vrata i sumnjivim marketinškim strategijama punim obmanjujućih narativa i pseudonaučnih tvrdnji, pogotovo u kontekstu tržišne borbe sa drugim trendovima koji se vide kao konkurencija (npr. GMO).
Sertifikacija ne bi trebala da služi tome da se proizvodi iz regenerativne poljoprivrede brendiraju, da se prodaju po višoj ceni, niti da se društveni problemi u ovom kontekstu prebacuju na krajnje potrošače. Ne samo da ovaj pristup može pomeriti fokus sa bavljenja suštinskim izazovima u kontekstu degradacije životne sredine, održivosti poljoprivrednog sektora i društvenih nejednakosti, već je dokazano da konzumerističke strategije nemaju nameravan ekološki uticaj a sa druge strane otvaraju vrata za obmanjivanje potrošača i produbljivanje klasnih razlika.
Cilj je da hrana bude što jeftinija, zdravija i dostupnija, a ne da mali deo takozvanih ekološki svesnih, eko hipsteraj potrošača umiruje svoju ekološku savest novčanikom ili signalizira ekološke vrline.
Drugim rečima, cilj bi trebao da bude da se kroz masovno uvođenje održivih i skalabilnih praksi transformiše poljoprivredni sektor sa benefitima za što veći broj poljoprivrednika (održivost, stabilnost i finansijski benefiti ostvareni u domenu proizvodnje) i društva u celini, a ne da dodamo još jedan komercijalni trend na tržište od kojeg će profitirati pojedinci koji se najbolje „snađu“ u marketingu, procedurama i ostaloj birokratiji.
Početna tačka prepoznavanja primene regenerativnih praksi može biti i neki oblik peer-to-peer mehanizma koji bi bio dovoljno kvalitetan i priuštiv u trenutnom društvenom kontekstu, u finansijskom pogledu i što se tiče ljudskih kapaciteta. Dakle, neki vid akreditacije na principu recenzije od strane samih poljoprivrednika gde je odgovornost raspodeljena među članovima zajednice. Ovo bi podrazumevalo zajedničko određivanje standarda, donošenje odluka, sprovođenje aktivnosti i preuzimanje odgovornosti za procenu kvaliteta rada.
Ovakav pristup ima potencijal da osnaži zajednicu tako što omogućava praktičarima da zajedno rade na kontinuiranom unapređivanju regenerativnih praksi razmenom iskustava i deljenjem znanja. Ovaj model može biti polazna tačka nekog kompleksnijeg i formalnijeg razvoja mehanizama prepoznavanja regenerativnih praksi, sa poljoprivrednicima u fokusu, kako bi izbegli da neki drugi društveni akteri razvijaju svoje tumačenje regenerativne poljoprivrede, u zavisnosti od sopstvenih interesa.
Ako se regenerativna poljoprivreda bude dalje definisala i institucionalizovala isključivo kroz primenu određenih praksi bez šire strateške perspektive i promene celokupnog pristupa proizvodnji hrane, sam koncept rizikuje da bude kooptiran i da izgubi transformativni potencijal da kreira održivi poljoprivredni sistem.
