Iako se pojam kapitala javlja u gotovo svim važnim ekonomskim debatama, udžbenicima i dnevnopolitičkim pitanjima, čini se da je shvatanje kapitala potpuno proizvoljno. Novac, mašine, alati, imovina, bogatstvo i finansijski derivati – izbor je na čitaocu! Da li je zapravo tako jednostavno?
Analiza kompleksnih ekonomskih fenomena kao što je kapital predstavlja ozbiljan poduhvat iz više razloga. Neophodno je izdvojiti ekonomski fenomen, razumeti ključne determinante i pronaći prihvatljivo objašnjenje za njegovo delovanje. Poseban problem može predstavljati granica između ekonomskih i neekonomskih činjenica koje se u javnoj debati često prepliću. Na koji način možemo postaviti jasnu liniju između ekonomskog i neekonomskog istraživanja, pitanje je koje je pre više od jednog veka problematizovao ekonomista Jozef Šumpeter. Prema Šumpeteru, odgovor je prilično jednostavan – ekonomsko istraživanje se završava kada se uzročna veza između dve pojave može okarakterisati kao neekonomska. Šumpeter piše: „Tada smo postigli ono što smo, kao ekonomisti sposobni u datom slučaju, i moramo ustupiti mesto drugim disciplinama. Ukoliko je, sa druge strane, sam uzročni faktor ekonomski po prirodi, moramo da nastavimo sa objašnjenjem sve dok ne dođemo do ekonomske suštine.“
Ne bi bilo pogrešno reći da postoji neograničen broj ekonomskih fenomena koji zadiru u gotovo svaku poru društvenog života. Među fundamentalnim ekonomskim fenomenima posebno mesto pripada fenomenu kapitala, i posledično, teoriji koja ga izučava. Integrativnost pojma kapitala, kao i značaj njegovog razumevanja za razvoj ekonomske nauke, privlačio je pažnju javnosti od samog ustanovljenja ove discipline.
Fenomeni vrednosti, proizvodnje, produktivnosti, imputacije, tehnologije, kredita, kamate i profita, kao i mnogi drugi, dele zajedničke logičke osnove sa teorijom kapitala i u konceptualnom smislu ih je veoma teško razdvojiti. Višeznačnost pojma kapitala, ako bismo se poslužili terminologijom Fridriha Hajeka, čini ovu temu više nego relevantnom za konstantnu reinterpretaciju. Ako želimo da ostvarimo minimalan uvid u kompleksnost fenomena kapitala, neophodno je da se osvrnemo na rad određenih teoretičara koji su u ovoj oblasti ostvarili priznate rezultate.
Grupa autora koji pripadaju, u današnjem diskursu dominantnoj, Neoklasičnoj paradigmi sve proizvodne faktore koji učestvuju u procesu proizvodnje posmatra nezavisno. Proizvodnja se odvija transformacijom proizvodnih faktora, i svi upotrebljeni faktori, uključujući i kapital, imaju isti značaj. Preciznije, kapital i rad se u proizvodnom procesu transformišu u autput, dok vremenska dimenzija nije naglašena. Kapital se definiše kao suma fizičkih (oprema, zgrade, mašine) i finansijskih (gotovina, hartije od vrednosti) faktora koji se koriste u procesu proizvodnje.
Navedeno objašnjenje je važno sa stanovišta funkcije kapitala, ali nam ne daje dovoljno informacija o dubljoj, filozofskoj dimenziji ovog pojma. Da bismo razumeli nivo kompleksnosti kapitala, potrebno je da se osvrnemo na rad teoretičara koji su pokušali da proniknu u suštinu pitanja: kako kapital nastaje?
Osnove teorije kapitala su izložene od strane Karla Mengera, pionira austrijske ekonomske škole. Prema Mengeru, sva dobra se mogu grupisati u odnosu na udaljenost od potrošnih dobara – dobara prvog reda. Dobro koje je udaljenije od finalne potrošnje pripada višoj kategoriji dobara i postaje manje specijalizovano, čime se otvara veća mogućnost njegove upotrebe u različitim namenama. Vrednost dobara višeg reda (proizvodna dobra) se imputira na osnovu vrednosti dobara nižeg reda u čijoj proizvodnji prethodna učestvuju. Preciznije, vrednost dobara višeg reda zavisi od očekivane vrednosti dobara nižeg reda (Mengerov zakon). U predočenom sistemu, kapital predstavlja sve inpute koji mogu biti upotrebljeni u proizvodnji dobara prvog reda, bilo direktno bilo indirektno. [1]
Još jedan mislilac koji se vezuje za teorijski progres teorije kapitala, a čija su ključna dela nastala u poslednjim decenijama 19. veka je Eugen fon Bem Baverk. Prema Bem Baverku, da bismo razumeli fenomen kapitala, neophodno je da uvedemo koncept izvornih proizvodnih faktora. Izvorni proizvodni faktori se ne mogu svesti na jedinice nižeg tipa i čine ih zemlja i rad. Sa druge strane, kapital spada u proizvedeni proizvodni faktor, odnosno kapitalna dobra se dobijaju kombinacijom izvornih proizvodnih faktora i vremena. Kapitalna dobra se prema tome, mogu podeliti na osnovu vremena neophodnog za njihovu proizvodnju, a celokupan proces proizvodnje se posmatra iz okvira zaobilaznog procesa (proces koji zahteva određeno vreme trajanja). U analizi Bem Baverka, kapital se definiše kao suma svih međuproizvoda koji se pojavljuju u svim stanjima zaobilaznog procesa proizvodnje. Sva sredstva za proizvodnju potrošačkih dobara se posledično kategorišu kao kapital.[2]
Ludvig fon Mizes, tvorac misaonog pravca prakseologija, posmatra kapital kao nezavisan faktor koji ne postoji van konkretnih kapitalnih dobara. Primarni kapital nastaje iz prvobitno raspoloživih proizvodnih faktora – rada i prirodnih resursa. Kapitalna dobra su neraskidivo povezana sa fenomenom štednje, čijim posredstvom nastaju. Štednja postoji, osim u posebnim slučajevima, kada se proizvodi više nego što se troši. Prema tome, kapitalna dobra su prelazna stanja koja postoje u intervalu od inicijacije procesa proizvodnje do realizacije potrošačkog dobra. Posledično, kapital je sadržan (inkorporiran) u kapitalnim (proizvodnim) dobrima i vezan je za njihovu upotrebu. Fenomen pokretljivosti kapitala, dobija poseban značaj u analizi Ludviga fon Mizesa.[3] Pokretljivost kapitala je u suštini sposobnost prilagođavanja alternativnoj proizvodnoj upotrebi a ne doslovna fizička pokretljivost. Ako je kapitalno dobro specifično po svojoj strukturi, pokretljivost se nužno smanjuje i preduzetnik će se suočiti sa većim rizikom poslovnog neuspeha ako izabere neadekvatnu proizvodnu strukturu (sastav kapitalnih dobara).
U prvoj polovini 20. veka, fundamentalan doprinos teoriji kapitala je dao nobelovac, Fridrih Avgust fon Hajek. U teorijskim studijama „Cene i proizvodnja“ (1936) i „Čista teorija kapitala“ (1941), Hajek izlaže svoju viziju fenomena kapitala. Nezadovoljan neoklasičnim tretmanom kapitala kao vanvremenskog faktora, Hajek posebnu pažnju posvećuje strukturi proizvodnje i elementu vremenskog procesa. Proces proizvodnje se definiše kao svi procesi neophodni da bi se proizvodi realizovali na tržištu (prešli u ruke potrošača).[4] Faktori proizvodnje se mogu podeliti na originalne faktore proizvodnje (zemlja i rad) i kapital. U procesu proizvodnje potrošačkih dobara se direktno ili indirektno koriste kapitalna dobra koja Hajek kategoriše kao proizvođačka dobra. Proizvođačka dobra koja nisu originalna sredstva za proizvodnju, već se nalaze između izvornih sredstava i konačnih potrošačkih dobara, Hajek naziva međuproizvodima. Oslanjajući se na analizu Fridriha fon Vizera, Hajek definiše kapital kao faktore proizvodnje koji se mogu upotrebiti samo u cilju obezbeđivanja održanja dohotka na nekom konkretnom nivou.
Prvu polovinu 20. veka je okarakterisao intelektualni prodor u ekonomskoj analizi koji je ostvario Jozef Šumpeter. Prema Šumpeteru, kapitalistička privreda je oblik privredne organizacije u kojoj se dobra neophodna za proizvodnju povlače sa svojih ranijih upotreba i ustaljenog mesta u ekonomskom sistemu, na osnovu delovanja novostvorene kupovne moći. Nekapitalistička (centralno planirana) proizvodnja podrazumeva suprotan privredni obrazac, u kome se ekonomska alokacija odvija putem sistema direktnih komandi ili sporazuma zainteresovanih strana.
Ekonomski subjekti (preduzetnici) povlače proizvodne snage u alternativne upotrebe vođeni novim proizvodnim kombinacija, šta zapravo predstavlja suštinu fenomena kapitala: „Kapital je ništa drugo do poluga kojom preduzetnik potčinjava svojoj kontroli konkretna dobra koja su mu potrebna, ništa drugo do sredstvo preusmeravanja faktora proizvodnje na nove upotrebe, ili diktiranje novog pravca proizvodnje.“[5]
Na osnovu prethode definicije, možemo ustanoviti da Šumpeter fenomen kapitala ne vezuje ni za jednu pojedinačnu kategoriju dobara. Sva dobra koja preduzetnik koristi u procesu proizvodnje nalaze se na istom nivou. Usluge rada, mašina, materijala, proizvodnog prostora i druge opreme su neophodne za proizvodni proces, i preduzenik ih kategoriše na isti način. Može se primetiti da postoje objektivne razlike između proizvodnih faktora koje preduzetnik koristi, npr. postoje fizičke i funkcionalne razlike između usluga radnika u mlekari i mašine za zatvaranje staklenih boca ali su ove razlike, prema viđenju Šumpetera, u drugom planu prilikom objašnjavanja srži kapitala.
Na osnovu svih navedenih definicija, moguće je formirati novu (kompleksnu) integralnu definiciju kapitala, koja objedinjuje filosofsku interpretaciju i potrebu za praktično jasnim svojstva kapitala:
Fenomen kapitala predstavlja bit procesa razvoja, pokazatelj privrednih kretanja koja se na osnovu preduzetničke inicijative menjaju van ustaljenih ekonomskih obrazaca. Kapital se iskazuje kao materijalna reprezentacija novih razvojnih krugova, kao sredstvo slobodne tendencije ka neistraženim proizvodnim kombinacijama. Kapital nastaje u mislima ekonomskog subjekta koji nezadovoljan dostignutim stanjem teži promeni, a konkretizuje se kroz nedirigovana tržišna delovanja. Na osnovu tražnje za alternativnim upotrebama proizvodnih sredstava, ekonomski sistem oblikuje polugu sopstvene promene, koju niko individualnim naporom ne bi mogao da obezbedi. Upravo zbog činjenice da ekonomski subjekti imaju za cilj unapređenje sopstvenog stanja, kapital se javlja kao nužna poluga u procesu materijalizacije njihovih težnji. On povezuje privredne mogućnosti sa alternativnim ciljevima i javlja se kao spona koja ima svrsishodnost jedino u okviru tržišne privrede.
Iz prethodne analize se može izvesti jedna važna implikacija: Tržišna privreda je jedini kontekst u kome pojam kapitala dobija na značaju. Kada postoji tržišna privreda – postoji i kapital. Imovina je tržišno bezvredna ukoliko se u određenom roku ne može unovčiti i razmeniti. Mašina je tržišno bezvredna ukoliko se njen proizvod ne može prodati. Sam novac je tržišno bezvredan bez mogućnosti njegove razmene za dobra koja koristimo i trošimo.
Pojam kapitala se vezuje za potrebu usmeravanja kupovne moći u različite oblike – u nekretnine, mašine i opremu, novčane derivate i sve što na tržištu ima vrednost koja se može razmeniti. Kapital je ništa drugo nego oblik tržišne moći, moći koja usmerava ljudske aktivnosti ka efektivnim i efikasnim ekonomskim ciljevima.
Autor: Nebojša Novković, ekonomista
[1] Stojanović B., Osnove austrijske teorije
[2] Bohm Bawerk E., Capital and Interest
[3] Stojanović B., Osnove austrijske teorije
[4] Hajek F.A., Cene i proizvodnja
[5] Šumpeter, A. J., Teorija privrednog razvoja
