Почетком XIX века мање од десет одсто светског становништва живело је у градовима. Данас више од половине светске популације живи у урбаним срединама, а према пројекцијама Уједињених нација до 2050. године тај удео ће достићи скоро 70 одсто.
Србија није изузетак. Последњих деценија становништво се све више концентрише у већим градовима, док значајан број осталих насеља бележи дуготрајан пад броја становника и неповољне демографске трендове. Према Попису становништва 2022. године, Србија има укупно 4.709 насеља, међу којима чак 1.317 има мање од 100 становника. Најмногољуднија насеља су Београд, Нови Сад и Ниш, у којима живи 1/3 укупног становништва Републике Србије.
И на светском нивоу, градови привлаче становништво јер између осталог концентришу радна места, образовне институције, здравствене и социјалне услуге, саобраћајну и дигиталну инфраструктуру, културне садржаје и друге ресурсе који обликују квалитет живота и развојне могућности појединаца. У том контексту, оправдано је поставити питање какво је место и улогa села.
Међутим, пре него што покушамо да одговоримо на постављено питање, потребно је указати на једно појмовно ограничење. У Србији села нису јасно дефинисана категорија, већ се у званичним евиденцијама насеља углавном разликују градска и остала насеља. Истовремено, политике руралног развоја све више користе појам руралних подручја, који се не односи на одређени тип насеља већ на просторне и демографске карактеристике одређеног подручја. Због тога се питање да ли је појам села превазиђен у Србији може поставити на два нивоа. Први је практично питање: да ли у условима дуготрајне урбанизације село и даље има важну улогу у развоју Србије, или се економски и друштвени живот све више сели у градове.
Други је појмовно питање: да ли је традиционални појам села и даље довољан да опише савремена рурална подручја и њихове све разноврсније функције.
Полазећи од тога, ако се становништво, економске активности и јавне услуге све више концентришу у урбаним центрима, може се стећи утисак да значај руралних подручја, у оквиру којих се налази значајан део насеља која се традиционално идентификују као села, постепено опада.
Међутим, такав закључак занемарује чињеницу да значај руралних подручја не произилази искључиво из броја људи који у њима живе. За разумевање њихове улоге потребно је посматрати функције које обављају у оквиру ширег друштвеног и економског система.
Рурални развој није искључиво политика усмерена ка становништву које живи у руралним подручјима, већ он представља политику од значаја за цело друштво.
Производња хране, управљање пољопривредним земљиштем, развој обновљивих извора енергије, очување шумских и водних ресурса, заштита биодиверзитета и одржавање насељености великог дела територије у значајној мери зависе од руралних подручја.
Управо зато је једно од ограничења јавних расправа о руралном развоју то што се он често посматра пре свега кроз демографске показатеље – број становника, старосну структуру или миграциона кретања. Иако су ови показатељи важни, они сами по себи не објашњавају због чега је рурални развој значајан.
Рурални развој није искључиво политика усмерена ка становништву које живи у руралним подручјима. Истовремено, он представља политику од значаја за цело друштво, јер се односи на начин управљања природним и економским ресурсима који се налазе у руралним подручјима.
Рурални развој и урбанизација: супротстављени или комплементарни процеси?
Подршка руралном развоју не подразумева супротстављање урбанизацији. Није реално очекивати да ће се дугорочни трендови миграција из руралних у урбана подручја једноставно преокренути. Такође, није извесно да би такав циљ био ни економски ни друштвено оправдан.
Кључно питање није како зауставити урбанизацију, већ како обезбедити да рурална подручја остану функционалан, одржив и развојно релевантан део друштва у условима њеног наставка. Циљ руралног развоја не може бити искључиво задржавање становништва по сваку цену, већ очување и унапређење функција које рурална подручја обављају у савременом друштву.
Додатни изазов представља чињеница да се улога руралних подручја данас значајно разликује од оне коју су имала пре једног века. Док је њихова традиционална функција била превасходно везана за пољопривредну производњу, савремене развојне политике све више препознају њихов значај у производњи енергије, развоју биоекономије, заштити природних ресурса, одрживом туризму, климатској отпорности и различитим облицима дигиталне економије.
Посматрана из те перспективе, рурална подручја не представљају остатак прошлости, већ простор у коме се налазе бројни ресурси и развојни потенцијали важни за будућност.
Управо зато савремени приступ руралном развоју не може бити заснован на очувању постојећег стања или на идеализованој представи традиционалног села. Његов циљ треба да буде стварање услова да рурална подручја, поред обављања постојећих, развијају и нове функције које су значајне за друштво у целини. У том смислу, рурални развој није политика очувања прошлости, већ политика припреме за будуће економске, енергетске, еколошке и друштвене изазове.
Институт за развој и иновације управо у томе види суштину савременог руралног развоја – не у настојању да се зауставе дугорочни друштвени процеси попут урбанизације, већ у стварању услова да рурална подручја остану важан чинилац одрживог развоја целе земље.
Аутор: Милица Долашевић, Институт за развој и иновације
