Када се у Србији започне тема регионалног развоја, разговор готово по правилу почиње од тога да је потребно улагати у физичку инфраструктуру: где ће се градити нова индустријска зона, колико ће квадратних метара производног простора и хала бити изграђено.
То јесу важна питања, али често изостаје једно подједнако важно питање – ко ће у тим халама радити за пет или десет година и са којим знањем? Зато питање „где изградити нову халу“ треба преформулисати у питање „како изградити нове компетенције које ће омогућити да свака инвестиција има дугорочан ефекат“.
Регионалне разлике у Србији су видљиве у просечним зарадама и образовању, али су нарочито изражене у нивоу улагања у истраживање и развој. Према подацима Републичког завода за статистику, улагања у истраживање и развој у Београдском региону 2024. године износила су око 498 милиона евра, док је у региону Јужне и Источне Србије тај износ био око 22 милиона евра. То значи да се у главном граду улаже скоро 23 пута више у развој и иновације него у читавом региону Јужне и Источне Србије.
Подаци показују и да је удео високообразованог становништва у руралним подручјима значајно нижи него у урбаним центрима. Удео високообразованих је највиши у Београдском региону – 27%, док их је у Јужној и Источној Србији више него дупло мање – свега 12%. Истовремено, миграциони трендови су изразито неповољни, млади из ових региона се у већој мери селе ка већим градовима или у иностранство. Тако се регионалне разлике, поред економских показатеља, продубљују и у структури људског капитала. Међутим, када анализирамо структуру предузетништва по регионима, уочавамо специфичности у односу броја предузетника и броја запослених код предузетника по регионима.
У 2024. години, у Београдском региону пословало је 73.412 предузетника, што чини око 29% укупног броја предузетника у Србији. Они су запошљавали 53.758 радника, што значи да је сваки предузетник у просеку запошљавао око 0,7 радника. Иако Београд доминира по броју регистрованих предузетника, просечан број запослених по предузетнику је релативно низак у односу на друге регионе.
С друге стране, у Јужној и Источној Србије пословало је 46.011 предузетника (18% од укупног броја), који су запошљавали 54.425 радника, што значи да у просеку један предузетник у овом региону запошљава 1,18 радника. То указује на релативно веће учешће предузетника у локалном запошљавању и снажну улогу појединачних бизниса у одржању радних места.
Све показују да Јужна и Источна Србија има снажну предузетничку основу, нарочито у микро и малим предузећима и породичним бизнисима, која доминирају секторима као што су пољопривреда, прехрамбена индустрија, занатство и услуге који могу бити пропраћени модернизацијом.
Неискоришћени потенцијал и простор за модернизацију отварају пут ка иновативним развојним моделима. Један од њих може бити и концепт стартап села („Startup Village“). У питању је концепт који представља модел развоја предузетништва и иновација у руралним и мање развијеним подручјима, чији је циљ да омогући да економски раст не буде ограничен искључиво на велике урбане центре. Стартап село подразумева обезбеђивање основних физичких услова за рад, приступ финансирању, развој локалног лидерства, повезивање са образовним и истраживачким институцијама, као и доступност правних, финансијских и менторских услуга, а у средишту концепта је људски капитал.
Фокус је на активирању људског капитала који већ постоји – у срединама у којима млади већ раде онлајн за глобално тржиште, где желе да покрену сопствени посао, а традиционални произвођачи траже нове канале продаје. Овакав модел се показао као одговарајући инструмент задржавања и привлачења младих људи широм европских руралних заједница.
И у Србији постоји пример који је доказао да, када се у фокус стави људски капитал, постојање великих физичких инфраструктура није пресудно за настајање иновационих центара. Научно-технолошки парк Београд, који је данас носилац домаћег иновационог екосистема, није започео као импозантан комплекс зграда. Први кораци направљени су у поткровљу, где су млади тимови уз подршку академске заједнице и донатора добили прилику да развијају своје идеје. Тек касније уследила је изградња модерног кампуса и шира институционална подршка.
Зграде и хале се могу изградити за годину дана. Људски капитал се гради годинама – али једино он гарантује да ће та хала заиста бити испуњена људима.
То доводи до закључка да је исто примењиво и на југу земље, и да примарно што недостаје није зграда, већ континуиране обуке, менторство, приступ финансирању, сарадња са факултетима и институцијама, умрежавање. Уколико млада Лесковчанка са идејом за бизнис не види перспективу у свом окружењу, губитак није само њен – већ локални, регионални и национални.
Развој Јужне и Источне Србије, који заостаје за просеком, зависи од тога да ли ћемо препознати да је кључна инфраструктура управо људски капитал. Зграде и хале се могу изградити за годину дана. Људски капитал се гради годинама – али једино он гарантује да ће та хала заиста бити испуњена људима који доприносе одрживом локалном и регионалном развоју.
Аутор: Милица Долашевић, пројектна менаџерка, Институт за развој и иновације
