Šta se dešava kada jedna mlada žena završi fakultet? Sećam se svog iskustva, bio je petak. Tog petka sam diplomirala, u ponedeljak sam se već našla u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Na birou. Proces počinje. Optimizam. Prvi, „pravi“ posao me očekuje.
Dobijam svoj broj, u redu čekam da me prozovu. Upoznajem prijatnog savetnika sa kojim obavljam informativni razgovor. Razgovaramo o mojim kvalifikacijama i dosadašnjim radnim iskustvima, dobijam informacije o mogućnostima zapošljavanja.
Zatim me savetnik pita „Da li ste razmišljali o tome da započnete sopstveni biznis?“. Zvuči primamljivo, „Razmišljala jesam“, odgovaram, „ali definisanu ideju nemam“. On me upućuje na tada aktivan javni poziv nezaposlenima za dodelu subvencija za samozapošljavanje. Zakazujemo naredni termin sa svojim savetnikom za tačno 3 meseca i nadam se da se za 3 meseca nećemo videti, jer bi to značilo da sam se u međuvremenu zaposlila.
Dolazim kući i pretražujem program subvencija za samozapošljavanje. Nema starosne granice za prijavljivanje. Nemam biznis ideju, ali imam vremena da je osmislim. To me raduje, ali u isto vreme razmišljam – mlada sam, završila sam fakultet u roku, sa 23 godine – idealni su uslovi da postanem mlada preduzetnica, zašto bih čekala? Prema zakonu o mladima, omladina ili mladi su lica od navršenih 15 do navršenih 30 godina života. Računam – na raspolaganju imam nepunih 7 godina da postanem mlada preduzetnica, deluje dovoljno. A zatim zalazim u dublju analizu.
7 godina na papiru, da li je dovoljno u praksi?
Logično mi zvuči da prvo uđem u sistem, zaposlim se, prikupim početni kapital, kontakte, iskustvo. Dakle prvi korak je da se zaposlim i zapravo uđem na tržište rada.
Prva godina nakon diplome u velikom broju slučajeva prolazi u aktivnoj potrazi za poslom – praćenje konkursa, slanje prijava, razgovori za posao, procesi selekcije i probni rad. Ovaj period može da traje od 6 do 12 meseci, što se najčešće i smatra „normalnim“ vremenom pronalaska prvog zaposlenja.
Skoro polovina od ukupnog broja nezaposlenih traži posao duže od jedne godine.
Međutim, podaci pokazuju da skoro polovina od ukupnog broja nezaposlenih traži posao duže od jedne godine. To znači da mi, čak i uz, u proseku maksimalno godinu dana traženja prvog stabilnog zaposlenja, ostaje 6 godina na raspolaganju da započnem svoj biznis kao mlada preduzetnica. Drugi korak jeste prvo zapošljavanje, i nažalost, često su to zapravo pripravništvo, ugovori na određeno ili nedovoljno plaćene prakse čije se trajanje po nekoliko puta produžava.
Zbog toga period prvih zapošljavanja – čak i ako formalno znači „rad“ – retko omogućava stvaranje solidne finansijske osnove i prikupljanja dovoljnog iskustva koja bi omogućila pokretanje sopstvenog biznisa. Ovaj period može trajati u proseku do 2 godine, a često i duže. Kada u računicu unesem još 2 godine, shvatam da mi ostaje 4 godine na raspolaganju da započnem svoj biznis kao mlada preduzetnica.
Da bi mlada osoba mogla ozbiljno da razmatra pokretanje sopstvenog biznisa, poželjno je stečeno stručno i radno iskustvo, poznavanje tržišta i potreba, razvijene meke veštine kao što su komunikacija, organizacija i rešavanje problema, mreža profesionalnih kontakata i razumevanje organizacionih procesa i funkcionisanja radnog okruženja.
Ukoliko ovaj korak, koji može trajati do 2 godine, prođe kako treba, rezultat može biti dovoljna profesionalna stabilnost i kapacitet da počnem da se usmeravam ka preduzetništvu. Dakle, preostaju mi 2 godine na raspolaganju da započnem svoj biznis kao mlada preduzetnica.
Ovo nije brz proces, posebno za mlade, a još više za mlade žene, koje su često suočene sa dodatnim izazovima, kao što su rodne razlike u platama, nejednaki uslovi rada i ograničene šanse za napredovanje.
Dolazim do zaključka – iskoristiću te preostale dve godine da razvijem i osmislim svoju preduzetničku ideju jer njeno osmišljavanje i postavljanje temelja za biznis nije nešto što se radi „usput“. To podrazumeva istraživanje tržišta, analizu potreba potencijalnih korisnika, validaciju ideje, testiranje prototipa, pripremu poslovnog plana i učenje o različitim poslovnim modelima. Postepeno ću graditi osnovu svog biznisa, proveriti njegovu održivost i usmeriti resurse, znanje i kontakte stečene u prethodnim fazama, kako bih na kraju mogla da započnem svoj posao kao mlada preduzetnica sa sigurnom profesionalnom i finansijskom bazom.
Zatim shvatam da sam možda i najbitnije stvari izostavila iz računice – životne okolnosti. Planiranje ličnog života može značajno uticati na vreme i resurse dostupne za razvoj biznisa. To uključuje partnerstvo, selidbe, osnivanje porodice, trudnoću, porodiljsko odsustvo i povratak na posao, kao i redovnu brigu o domaćinstvu. Rodne razlike u raspodeli kućnih i porodičnih obaveza čini da mlade žene u proseku imaju manje slobodnog vremena i resursa za preduzetničke aktivnosti u odnosu na muškarce. Podaci pokazuju da žene u Srbiji u proseku više vremena provode u neplaćenom kućnom radu i da trajanje porodiljskoj odsustva dodatno utiče na profesionalni razvoj.
U Srbiji, oko 75% brakova sklapa se u periodu od 24. do 34. godine života žena, dok je prosečna starost pri rođenju prvog deteta 29 godina. Pored toga, trećina zaposlenih žena radi skraćeno radno vreme, pri čemu kao glavni razlog navode obaveze prema porodici ili brigu o odraslim licima koji ne mogu sami da se staraju o sebi. U praktičnom smislu, nakon što se uzmu u obzir svi ovi faktori, preostalo vreme za razvoj i realizaciju preduzetničkog poduhvata može biti svega jedna godina ili, realnije – manje od jedne godine.
Kada se sve sabere, jasno je da mladim ženama ostaje ograničen period stvarnog prostora za ulazak u preduzetništvo. Formalno, status „mlade osobe“ traje do 30. godine, a sadržinski najveći deo tog vremena odlazi na sve prethodno navedene faze. Zbog toga se suočavamo sa paradoksom: najbolji period za ulazak u preduzetništvo je istovremeno i period najveće sistemske nestabilnosti za mlade žene.
Život se ne završava nakon 30. godine – ali podrška mladim preduzetnicama mora biti snažnija
Tog istog dana, kada sam se neposredno nakon završetka fakulteta prvi put našla na birou, dobila sam knjižicu na kojoj je upisan datum prvog informativnog razgovora i broj savetnika. Tu knjižicu i dalje čuvam – ne kao posebno dragu uspomenu, već kao podsetnik na početak svog profesionalnog puta i izazove sa kojima se suočavaju mlade žene.
Sve navedeno ukazuje na potrebu za sistemskom podrškom koja je dugoročnija, fleksibilnija i osmišljena tako da omogući mladim ženama da, uz stabilnu profesionalnu i finansijsku osnovu, zaista mogu da ostvare svoj preduzetnički potencijal. Upravo u sagledavanju ovih izazova i u pružanju realne, praktične podrške leži ključ za rast broja mladih preduzetnica i za ostvarenje njihovih profesionalnih ambicija.
Zakonski okviri i postojeći programi u praksi ne pružaju dovoljno mogućnosti za aktivno uključivanje mladih žena u ekonomski život.
Situacija u Srbiji ukazuje na ukorenjene strukturne nejednakosti na tržištu rada – niže stope zaposlenosti i manje zarade za žene, posebno za mlade žene, kao i brojne izazove sa kojima se suočavaju prilikom ulaska na tržište rada. One često moraju da balansiraju između profesionalnih obaveza i porodičnih odgovornosti, uključujući brigu o domaćinstvu, porodiljsko odsustvo i nedostatak sistemske podrške. Kroz sva ova razmišljanja i računice, došla sam do zaključka da, iako sam otvorena za preduzetničke izazove, ipak za sada se ne odlučujem za pokretanje sopstvenog biznisa.
Iako biste možda na prvu pomislili da je razlog upravo analiza i računica koju sam sprovela, razlog je ipak želja da svoje resurse i znanje usmerim ka podršci drugim mladim ženama u njihovom ulasku na tržište rada i razvoju preduzetničkih potencijala.
I sve to kroz programe koji uključuju praktične obuke, razvoj preduzetničkih veština i mentorstvo, kao i kroz aktivnosti usmerene na podizanje svesti javnosti o značaju ekonomske nezavisnosti žena. Na ovaj način, moguće je delovati tamo gde formalni programi ne dosežu, pružiti konkretnu pomoć pojedincima i istovremeno doprineti dugoročnim sistemskim promenama koje će omogućiti većem broju mladih žena da ostvare svoj profesionalni potencijal.
Autor: Milica Dolašević, projektna menadžerka, Institut za razvoj i inovacije
