Последњих година све се чешће говори о руралном развоју, одливу становништва из руралних подручја и потреби за равномерним регионалним развојем Србије. Истовремено, много ређе се поставља основно питање: „Шта је заправо рурално подручје?“ Одговор на ово питање није само питање дефиниције.
Оно директно утиче на то како развијамо и где усмеравамо политике руралног развоја, односно како распоређујемо јавна средства и која подручја препознајемо као приоритет за подршку. Иако се појам „рурално подручје“ често користи у стратешким документима и јавним политикама, правни оквир у Србији не нуди његову јединствену дефиницију. Закон о територијалној организацији Републике Србије дефинише општине, градове, Град Београд и насељена места као основне територијалне јединице, не обазирући се на урбана и рурална подручја.
Док се у званичној статистици користи подела на градска и остала насеља, коју примењује Републички завод за статистику у пописима становништва и другим публикацијама. Ова подела није прописана Законом о територијалној организацији, већ представља статистичку класификацију чија је основна сврха прикупљање, обрада и упоредивост података. За разлику од административне поделе, DEGURBA методологија класификацију простора заснива на просторним и демографским критеријумима, који обухватају мрежу просторних ћелија величине 1 km², густину становништва, укупан број становника и просторну повезаност насељених ћелија.
На основу ових критеријума, локалне административне јединице разврставају се у три категорије: 1) велики градови; 2) градови и предграђа и 3) рурална подручја.
Овако дефинисана класификација омогућава да се степен урбаности одређује на основу стварних просторних и демографских карактеристика, а не према административном статусу насеља. На први поглед, реч је о статистичкој методологији. Међутим, њен значај је далеко шири. Начин на који дефинишемо простор утиче на све, од мерења квалитета живота до креирања економских политика.
Ниједна методологија не може у потпуности описати сложеност простора. Густина становништва, ма колико важна била, не говори довољно о доступности јавног превоза, здравствене заштите, образовања, дигиталне инфраструктуре или могућности запошљавања. Два подручја могу имати сличну густину становништва, а потпуно различите развојне перспективе у зависности од различитих фактора попут њихове повезаности са већим центрима.
Зато DEGURBA методологију треба посматрати као важну полазну основу за креирање јавних политика, али не и као једини критеријум.
Савремени приступ руралном развоју мора да узме у обзир и функционалну повезаност простора односно могућност људи да приступе пословима, образовању, здравственим услугама и другим кључним услугама и садржајима (које условљавају квалитет живота у руралним подручјима).
У том контексту посебно место има питање саобраћајне повезаности. У јавним расправама о развоју руралних подручја најчешће се говори о пољопривредним подстицајима, субвенцијама или предузетништву на локалу. Иако су подједнако важне теме, знатно ређе се говори о инфраструктури која омогућава да људи остану да живе у тим срединама.
Искуства европских земаља показују да квалитетна регионална железничка мрежа може значајно проширити економске могућности руралних подручја, смањити просторну изолованост и повећати привлачност мањих средина за живот. Пример јужне Италије показује како унапређење железничке повезаности може допринети развоју руралних подручја. Пројекат брзе железничке линије Напуљ–Бари повезује мање градове попут Авелина и Беневента са већим урбаним центрима, скраћује време путовања и побољшава приступ тржиштима рада, услугама и другим економским могућностима.
Међутим, да би се овакве политике системски развијале, неопходан је јасан стратешки оквир. У овом тренутку важно је указати на чињеницу да Србија нема важећи стратешки документ који свеобухватно усмерава политику руралног развоја. Документ који се данас најчешће наводи као оквир руралне политике (Национални програм руралног развоја за период 2022–2024. године) никада није усвојен, већ је остао на нивоу Нацрта. Истовремено, Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014–2024. године је истекла, што значи да Србија од 2024. године нема важећи стратешки документ који би свеобухватно дефинисао правац руралног развоја.
Тек је 2026. године покренут поступак јавне расправе о Предлогу нове стратегије за период 2026–2034, што указује на дисконтинуитет у стратешком планирању ове области.
Ипак, иако није усвојен, Нацрт Националног програма руралног развоја приказује правац у којем је држава намеравала да развија ову област. Предложене мере препознају потребу за јачањем конкурентности пољопривреде, диверзификацијом економских активности, подршком младима и женама, развојем локалних иницијатива и унапређењем услова живота у руралним срединама. Важно је што овај приступ рурални развој више не посматра искључиво кроз призму пољопривредне производње, већ као шири процес који укључује економске, социјалне и еколошке аспекте.
Димензија која и даље остаје недовољно препозната јесте функционална повезаност простора. Иако Нацрт препознаје да квалитет живота у руралним подручјима зависи од приступа квалитетној физичкој инфраструктури, у оквиру које наводи и саобраћајну повезаност, она ипак остаје само поменута на општем нивоу.
Питање регионалне саобраћајне повезаности није заиста озбиљно препознато као развојни инструмент.
Посебно изостаје разматрање улоге локалне и регионалне железничке мреже у повећању доступности радних места, образовних институција, здравствених и других јавних услуга. Из тог разлога, Институт за развој и иновације заговара већу посвећеност јавних политика развоју локалне и регионалне железничке инфраструктуре и мреже, како би се унапредила повезаност и подржао рурални развој.
У том контексту, железница није само средство превоза, већ један од кључних инструмената просторне повезаности и равномерног развоја. Развој локалних и регионалних железничких веза може омогућити да мања места не буду посматрана као периферна и изолована, већ као део ширег функционалног простора у којем људи имају приступ послу, образовању, здравственим услугама и новим економским приликама.
Тамо где постоји добра повезаност, рурална подручја добијају веће шансе да задрже становништво, привуку нове инвестиције и постану активни део регионалног развоја. Зато железничку инфраструктуру не треба посматрати само као саобраћајно питање, већ као најшире питање економске политике.
Аутор: Милица Долашевић, Институт за развој и иновације
