Poslednjih godina sve se češće govori o ruralnom razvoju, odlivu stanovništva iz ruralnih područja i potrebi za ravnomernim regionalnim razvojem Srbije. Istovremeno, mnogo ređe se postavlja osnovno pitanje: „Šta je zapravo ruralno područje?“ Odgovor na ovo pitanje nije samo pitanje definicije.
Ono direktno utiče na to kako razvijamo i gde usmeravamo politike ruralnog razvoja, odnosno kako raspoređujemo javna sredstva i koja područja prepoznajemo kao prioritet za podršku. Iako se pojam „ruralno područje“ često koristi u strateškim dokumentima i javnim politikama, pravni okvir u Srbiji ne nudi njegovu jedinstvenu definiciju. Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije definiše opštine, gradove, Grad Beograd i naseljena mesta kao osnovne teritorijalne jedinice, ne obazirući se na urbana i ruralna područja.
Dok se u zvaničnoj statistici koristi podela na gradska i ostala naselja, koju primenjuje Republički zavod za statistiku u popisima stanovništva i drugim publikacijama. Ova podela nije propisana Zakonom o teritorijalnoj organizaciji, već predstavlja statističku klasifikaciju čija je osnovna svrha prikupljanje, obrada i uporedivost podataka. Za razliku od administrativne podele, DEGURBA metodologija klasifikaciju prostora zasniva na prostornim i demografskim kriterijumima, koji obuhvataju mrežu prostornih ćelija veličine 1 km², gustinu stanovništva, ukupan broj stanovnika i prostornu povezanost naseljenih ćelija.
Na osnovu ovih kriterijuma, lokalne administrativne jedinice razvrstavaju se u tri kategorije: 1) veliki gradovi; 2) gradovi i predgrađa i 3) ruralna područja.
Ovako definisana klasifikacija omogućava da se stepen urbanosti određuje na osnovu stvarnih prostornih i demografskih karakteristika, a ne prema administrativnom statusu naselja. Na prvi pogled, reč je o statističkoj metodologiji. Međutim, njen značaj je daleko širi. Način na koji definišemo prostor utiče na sve, od merenja kvaliteta života do kreiranja ekonomskih politika.
Nijedna metodologija ne može u potpunosti opisati složenost prostora. Gustina stanovništva, ma koliko važna bila, ne govori dovoljno o dostupnosti javnog prevoza, zdravstvene zaštite, obrazovanja, digitalne infrastrukture ili mogućnosti zapošljavanja. Dva područja mogu imati sličnu gustinu stanovništva, a potpuno različite razvojne perspektive u zavisnosti od različitih faktora poput njihove povezanosti sa većim centrima.
Zato DEGURBA metodologiju treba posmatrati kao važnu polaznu osnovu za kreiranje javnih politika, ali ne i kao jedini kriterijum.
Savremeni pristup ruralnom razvoju mora da uzme u obzir i funkcionalnu povezanost prostora odnosno mogućnost ljudi da pristupe poslovima, obrazovanju, zdravstvenim uslugama i drugim ključnim uslugama i sadržajima (koje uslovljavaju kvalitet života u ruralnim područjima).
U tom kontekstu posebno mesto ima pitanje saobraćajne povezanosti. U javnim raspravama o razvoju ruralnih područja najčešće se govori o poljoprivrednim podsticajima, subvencijama ili preduzetništvu na lokalu. Iako su podjednako važne teme, znatno ređe se govori o infrastrukturi koja omogućava da ljudi ostanu da žive u tim sredinama.
Iskustva evropskih zemalja pokazuju da kvalitetna regionalna železnička mreža može značajno proširiti ekonomske mogućnosti ruralnih područja, smanjiti prostornu izolovanost i povećati privlačnost manjih sredina za život. Primer južne Italije pokazuje kako unapređenje železničke povezanosti može doprineti razvoju ruralnih područja. Projekat brze železničke linije Napulj–Bari povezuje manje gradove poput Avelina i Beneventa sa većim urbanim centrima, skraćuje vreme putovanja i poboljšava pristup tržištima rada, uslugama i drugim ekonomskim mogućnostima.
Međutim, da bi se ovakve politike sistemski razvijale, neophodan je jasan strateški okvir. U ovom trenutku važno je ukazati na činjenicu da Srbija nema važeći strateški dokument koji sveobuhvatno usmerava politiku ruralnog razvoja. Dokument koji se danas najčešće navodi kao okvir ruralne politike (Nacionalni program ruralnog razvoja za period 2022–2024. godine) nikada nije usvojen, već je ostao na nivou Nacrta. Istovremeno, Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014–2024. godine je istekla, što znači da Srbija od 2024. godine nema važeći strateški dokument koji bi sveobuhvatno definisao pravac ruralnog razvoja.
Tek je 2026. godine pokrenut postupak javne rasprave o Predlogu nove strategije za period 2026–2034, što ukazuje na diskontinuitet u strateškom planiranju ove oblasti.
Ipak, iako nije usvojen, Nacrt Nacionalnog programa ruralnog razvoja prikazuje pravac u kojem je država nameravala da razvija ovu oblast. Predložene mere prepoznaju potrebu za jačanjem konkurentnosti poljoprivrede, diverzifikacijom ekonomskih aktivnosti, podrškom mladima i ženama, razvojem lokalnih inicijativa i unapređenjem uslova života u ruralnim sredinama. Važno je što ovaj pristup ruralni razvoj više ne posmatra isključivo kroz prizmu poljoprivredne proizvodnje, već kao širi proces koji uključuje ekonomske, socijalne i ekološke aspekte.
Dimenzija koja i dalje ostaje nedovoljno prepoznata jeste funkcionalna povezanost prostora. Iako Nacrt prepoznaje da kvalitet života u ruralnim područjima zavisi od pristupa kvalitetnoj fizičkoj infrastrukturi, u okviru koje navodi i saobraćajnu povezanost, ona ipak ostaje samo pomenuta na opštem nivou.
Pitanje regionalne saobraćajne povezanosti nije zaista ozbiljno prepoznato kao razvojni instrument.
Posebno izostaje razmatranje uloge lokalne i regionalne železničke mreže u povećanju dostupnosti radnih mesta, obrazovnih institucija, zdravstvenih i drugih javnih usluga. Iz tog razloga, Institut za razvoj i inovacije zagovara veću posvećenost javnih politika razvoju lokalne i regionalne železničke infrastrukture i mreže, kako bi se unapredila povezanost i podržao ruralni razvoj.
U tom kontekstu, železnica nije samo sredstvo prevoza, već jedan od ključnih instrumenata prostorne povezanosti i ravnomernog razvoja. Razvoj lokalnih i regionalnih železničkih veza može omogućiti da manja mesta ne budu posmatrana kao periferna i izolovana, već kao deo šireg funkcionalnog prostora u kojem ljudi imaju pristup poslu, obrazovanju, zdravstvenim uslugama i novim ekonomskim prilikama.
Tamo gde postoji dobra povezanost, ruralna područja dobijaju veće šanse da zadrže stanovništvo, privuku nove investicije i postanu aktivni deo regionalnog razvoja. Zato železničku infrastrukturu ne treba posmatrati samo kao saobraćajno pitanje, već kao najšire pitanje ekonomske politike.
Autor: Milica Dolašević, Institut za razvoj i inovacije
