Нема бескорисније фразе од често прокламованог идеала – објективно новинарство. Док су се неки професионалци венчали за своју тежњу ка објективности, други их цинично одбацују, лепећи им етикету лажних објективних новинара. Ово је могуће зато што се објективност у овом контексту користи као синоним за исправно новинарство. Међутим, скоро никад се не поставља питање шта је заправо објективно новинарство и да ли нам је уопште потребно?
Објективност, ако се узме као могућност објективног сазнања о свету, недостижна је филозофима и теоретичарима више миленијума, па таква засигурно остаје и за новинаре. У њеном ужем значењу, како се користи у домену новинарства, објективност представља тежњу новинара да извештавају о одређеној теми тако што непристрасно бирају квалитетне изворе информација и изузимају своје ставове, а укључују бројне и супротстављене ставове. Овај приступ произлази из либералне школе мисли о „слободном тржишту идеја“ на којем ће кроз размену мишљења јавност доћи до најбољих закључака о одређеној теми.
Новинар у овом систему служи као арбитар важних информација и конструктивних тачака гледишта која вреди уврстити у такмичење идеја. Тако се деси да на јутарњем програму са темом индустријске политике новинар за саговорнике позове људе за које претпоставља да су стручни за ту тему, обично професоре, истраживаче или неког „из праксе“. Овим новинар шаље и поруку својој публици: ја сам објективан новинар који нуди различита гледишта за одређену тему и не уплићем свој став.
Упркос овом општеприхваћеном идеалу новинарства, што унутар професије, што изван ње, поверење јавности у новинарство је у паду глобално (нарочито Европа и САД), али и у Србији. У томе удео свакако има репресивност режима и раст друштвених мрежа, између осталог, али се као једна од најчешћих критика наводи и перципирано лицемерје новинара који, кажу критичари, извештавају служећи одређене идеологије и интересе, а не према прокламованом идеалу објективности. Уз то, креатори информативног садржаја на интернету узимају велики део публике традиционалних медија, често уживајући и виши степен поверења.
Иако ниво обављеног истраживања и консултовања бројних извора варира код ових „новинара грађана“ колико и код традиционалних новинара, праћење њихових вести делује другачије. Уз пад поверења, постоји проблем што традиционални новинари теже ка објективном извештавању, али често није очигледно да имају јасну дефиницију објективног новинарства. Чак и да је новинар најотворенијег ума и дозвољава дословно све ставове, од умерених до екстремних, или пак да успева да изабере најстручније људе за саговорнике (што врло често није случај), са којом сврхом то ради? Зашто новинар има саговорнике, сведоке, експерте?
Чему служе информације и контекст које новинар нуди грађанима?
Да их информише – зашто? Да их едукује – за шта?
Ако нема одговор на ова суштинска питања – писац вести није нужно и новинар.
Да би смео тако да се назива, у принципу, новинар мора да разуме како и зашто треба и може да информише и едукује грађане путем медија. Да бисмо то размотрили, добро је осврнути се кратко на дебату Волтера Липмана и Џона Дјуија.
Укратко, Липман, амерички новинар и политички теоретичар, био је познат по свом скептицизму према могућности просечног грађанина да својим мишљењем квалитетно допринесе одлукама државе. Ограничен бројним пословним и породичним обавезама, као и обиљем разноликих информација из масовних медија које варирају по релевантности, просечан грађанин је у најбољем случају способан да ствара нејасне и поједностављене слике о свету. То су цигле, тврди Липман, од којих се не граде добре одлуке за државу.
Да је овај поглед на процес учења појединца о свету погрешан, сматрао је Дјуи, филозоф и реформатор образовања. Напротив, човек је веома способан да има квалитетан и информисан поглед на свет јер он настаје у заједници, а не у изолованој интеракцији човека са информацијом. У некој врсти јавне сфере која стимулише дискусију и формирање мишљења на основу добрих информација, људи су способни да доприносе делиберативној демократији ако за то постоје услови као што су, између осталог, слободни медији.
Либерална демократија и новинарство
Ипак, очигледно је да Дјуи говори о демократијама са либералним уставима. У таквом политичком уређењу је једино и могуће говорити о професији новинарства – делатности која може да уноси у јавну сферу најразличитију палету ставова и мишљења. Ако је писцу вести дозвољено тек да верно представља само један поглед на свет, он није новинар, већ идеолошки радник.
Пошто пак либерална демократија иде руку под руку са капитализмом, као његова гаранција и заштитник, они заједно имају инхерентну контрадикцију да – због неопходности максимизације профита и неограниченог раста, медији теже јефтином новинарству које подрива демократске компетенције јавности – предуслов за постојање либералне демократије и, последично, капитализма. Такво новинарство, које се назива и жуто новинарство, ради против либералне демократије тако што крњи јавну сферу – простор у којем грађани треба да формирају разумне ставове о политици и потом их упуте држави.
Док либерално-демократско уређење омогућава капитализам, њену јавну сферу деградира новинарство које капитализам производи.
Ипак, жуто новинарство има једну чудну особину – људи му верују. Свакако, оно је сензационалистичко, бљештаво и гађа најпростије људске пориве, али је перципирано као искрено. Делује као да је само глупа и невина разонода. С друге стране, озбиљно новинарство, које тежи да едукује и информише, као што смо већ рекли, доживљава дугорочни и за сада незаустављиви пад поверења. Тајна ове контраинтуитивне расподеле поверења је следећа: и жуто новинарство и озбиљно новинарство су неискрени.
Док прво подрива демократију под изговором да само јури профит и „даје људима шта желе да чују/виде/прочитају“, друго подржава демократију правећи се да то не ради, већ да је објективно. Ова заједничка неискреност углавном није очигледна.
Сматрам да је већина људи склона да за новинарство које види као кич и јефтино, такође оцени и као искрено. Тиме се може објаснити и велика популарност коју уживају крајње неквалитетни програми и емисије на телевизији у Србији. Свашта може да постане прихватљиво, али припадници публике не желе да се осете преварено.
Употребимо ову логику сада у другом правцу – према новинарству које се сматра за озбиљно и углађено. Оно већ делује као да је способно да нешто крије – своју агенду, изворе финансирања и интересе власника. Дотерани и сређени новинари са својим правилним акцентима и лепим оделима не емитују слику са којом се публика идентификује, већ делују као да су способни да прикрију своје намере.
У овом погледу је Липман у праву – људи неће детаљно истражити жуте медије и озбиљне медије, њихове новинаре и изворе које користе, али ће о њима створити стереотипну слику. Управо ту су креатори садржаја на интернету паметнији. Они знају да њихова публика посматра ствари кроз стереотипе и стога не покушава да закукуље однос са њима, већ отворено износе своје пристрасности (биле оне праве или не). Ту лежи и рецепт за повратак поверења у озбиљне медије.
Бити новинар
Будућност извештавања није у објективности и непристрасности, већ у радикалној транспарентности. Медији који желе да раде слободно морају пре свега да буду искрени са собом – да не стоје на пиједесталу објективности, већ да свакодневно дају допринос либералној демократији, као предуслову за њихов слободан рад. Затим, ако желе да имају поверење јавности коју покушавају да информишу и едукују, морају да буду искрени о својој идеологији и погледу на свет, без изузимања другачијих из извештавања.
Тек тада ће публика перципирати озбиљне новинаре као искрене и транспарентне, а не лицемерне. Јасно је, наравно, да постоје редакције и новинари који ригорозним радом заслужују бољу перцепцију, али је такође и јасно да су многи заробљени у фикцији о сопственој неутралности. Објективност у новинарству је погрешан идеал који, осим што је недостижан, може да буде штетан за поверење коју публика поклања медијима.
Да ли би радикална транспарентност новинаре учинила идеолошким радницима – донекле. Да ли слободни новинари могу да постоје у било ком другом друштвеном уређењу – не. У пракси, радикална транспарентност би укључивала:
(а) јасну уређивачку логику и идеологију медија, (б) прецизно разграничење када се прелази са информисања о догађају на његово тумачење и (в) аргументовано објашњавање зашто је изабрани саговорник релевантан за одређену тему, а не фиктивном неутралношћу новинара.
Ово је, осим што је искрен, једини начин да озбиљно новинарство освоји веће поверење од жутог новинарства. Друштво у којем медији који информишу и образују своју публику имају поверење, те граде њене демократске компетенције, је друштво које може да формира информисане и јасне ставове о политици. Бонус радикалне транспарентности медија би била и огољеност новинара који не раде у интересу демократије, али и могућност грађана да отворено дискутују о таквом друштвеном уређењу.
Треба ипак напоменути да радикална транспарентност новинара носи одређене ризике. На пример, у огољеношћу својих ставова и погледа на свету, новинари би могли да делују као да доприносе поларизацији јавне сфере, док би и било тешко разликовати искрену транспарентност од манипулативне. У овом погледу, кључну улогу би играла промућурност и демократске компетенције просечне особе која прати вести.
Улога новинара који теже демократији је да приближе грађанима комплексне теме уз помоћ релевантних информација и квалитетних саговорника.
По том питању, Винстон Черчил је рекао да је најбољи аргумент против демократије петоминутни разговор са просечним гласачем. Овај аргумент ће једино бити побијен стварањем грађана са демократским компетенцијама, а у том задатку медији могу да имају пресудну улогу.
То је корисност од експерата у јавној сфери, а не када у гостовању перформативно изговоре пар површних реченица и звуче стручно лаику (или пак кад у широко дефинисаној улози „аналитичара“ не доприносе капацитету грађана да разумеју одређену тему, већ истичу исправност личних ставова). Новинар мора да разуме разлику између ових саговорника.
Ако новинар, свесно или не, доводи саговорнике „да попуне простор“ и буду „корисни идиоти“ који дају привид дискусије и слободе у контролисаној јавној сфери – он није новинар, већ загађивач.
Аутор: Младен Лазаревић, менаџер комуникација Института за развој и иновације
