Nema beskorisnije fraze od često proklamovanog ideala – objektivno novinarstvo. Dok su se neki profesionalci venčali za svoju težnju ka objektivnosti, drugi ih cinično odbacuju, lepeći im etiketu lažnih objektivnih novinara. Ovo je moguće zato što se objektivnost u ovom kontekstu koristi kao sinonim za ispravno novinarstvo. Međutim, skoro nikad se ne postavlja pitanje šta je zapravo objektivno novinarstvo i da li nam je uopšte potrebno?
Objektivnost, ako se uzme kao mogućnost objektivnog saznanja o svetu, nedostižna je filozofima i teoretičarima više milenijuma, pa takva zasigurno ostaje i za novinare. U njenom užem značenju, kako se koristi u domenu novinarstva, objektivnost predstavlja težnju novinara da izveštavaju o određenoj temi tako što nepristrasno biraju kvalitetne izvore informacija i izuzimaju svoje stavove, a uključuju brojne i suprotstavljene stavove. Ovaj pristup proizlazi iz liberalne škole misli o „slobodnom tržištu ideja“ na kojem će kroz razmenu mišljenja javnost doći do najboljih zaključaka o određenoj temi.
Novinar u ovom sistemu služi kao arbitar važnih informacija i konstruktivnih tačaka gledišta koja vredi uvrstiti u takmičenje ideja. Tako se desi da na jutarnjem programu sa temom industrijske politike novinar za sagovornike pozove ljude za koje pretpostavlja da su stručni za tu temu, obično profesore, istraživače ili nekog „iz prakse“. Ovim novinar šalje i poruku svojoj publici: ja sam objektivan novinar koji nudi različita gledišta za određenu temu i ne uplićem svoj stav.
Uprkos ovom opšteprihvaćenom idealu novinarstva, što unutar profesije, što izvan nje, poverenje javnosti u novinarstvo je u padu globalno (naročito Evropa i SAD), ali i u Srbiji. U tome udeo svakako ima represivnost režima i rast društvenih mreža, između ostalog, ali se kao jedna od najčešćih kritika navodi i percipirano licemerje novinara koji, kažu kritičari, izveštavaju služeći određene ideologije i interese, a ne prema proklamovanom idealu objektivnosti. Uz to, kreatori informativnog sadržaja na internetu uzimaju veliki deo publike tradicionalnih medija, često uživajući i viši stepen poverenja.
Iako nivo obavljenog istraživanja i konsultovanja brojnih izvora varira kod ovih „novinara građana“ koliko i kod tradicionalnih novinara, praćenje njihovih vesti deluje drugačije. Uz pad poverenja, postoji problem što tradicionalni novinari teže ka objektivnom izveštavanju, ali često nije očigledno da imaju jasnu definiciju objektivnog novinarstva. Čak i da je novinar najotvorenijeg uma i dozvoljava doslovno sve stavove, od umerenih do ekstremnih, ili pak da uspeva da izabere najstručnije ljude za sagovornike (što vrlo često nije slučaj), sa kojom svrhom to radi? Zašto novinar ima sagovornike, svedoke, eksperte?
Čemu služe informacije i kontekst koje novinar nudi građanima?
Da ih informiše – zašto? Da ih edukuje – za šta?
Ako nema odgovor na ova suštinska pitanja – pisac vesti nije nužno i novinar.
Da bi smeo tako da se naziva, u principu, novinar mora da razume kako i zašto treba i može da informiše i edukuje građane putem medija. Da bismo to razmotrili, dobro je osvrnuti se kratko na debatu Voltera Lipmana i Džona Djuija.
Ukratko, Lipman, američki novinar i politički teoretičar, bio je poznat po svom skepticizmu prema mogućnosti prosečnog građanina da svojim mišljenjem kvalitetno doprinese odlukama države. Ograničen brojnim poslovnim i porodičnim obavezama, kao i obiljem raznolikih informacija iz masovnih medija koje variraju po relevantnosti, prosečan građanin je u najboljem slučaju sposoban da stvara nejasne i pojednostavljene slike o svetu. To su cigle, tvrdi Lipman, od kojih se ne grade dobre odluke za državu.
Da je ovaj pogled na proces učenja pojedinca o svetu pogrešan, smatrao je Djui, filozof i reformator obrazovanja. Naprotiv, čovek je veoma sposoban da ima kvalitetan i informisan pogled na svet jer on nastaje u zajednici, a ne u izolovanoj interakciji čoveka sa informacijom. U nekoj vrsti javne sfere koja stimuliše diskusiju i formiranje mišljenja na osnovu dobrih informacija, ljudi su sposobni da doprinose deliberativnoj demokratiji ako za to postoje uslovi kao što su, između ostalog, slobodni mediji.
Liberalna demokratija i novinarstvo
Ipak, očigledno je da Djui govori o demokratijama sa liberalnim ustavima. U takvom političkom uređenju je jedino i moguće govoriti o profesiji novinarstva – delatnosti koja može da unosi u javnu sferu najrazličitiju paletu stavova i mišljenja. Ako je piscu vesti dozvoljeno tek da verno predstavlja samo jedan pogled na svet, on nije novinar, već ideološki radnik.
Pošto pak liberalna demokratija ide ruku pod ruku sa kapitalizmom, kao njegova garancija i zaštitnik, oni zajedno imaju inherentnu kontradikciju da – zbog neophodnosti maksimizacije profita i neograničenog rasta, mediji teže jeftinom novinarstvu koje podriva demokratske kompetencije javnosti – preduslov za postojanje liberalne demokratije i, posledično, kapitalizma. Takvo novinarstvo, koje se naziva i žuto novinarstvo, radi protiv liberalne demokratije tako što krnji javnu sferu – prostor u kojem građani treba da formiraju razumne stavove o politici i potom ih upute državi.
Dok liberalno-demokratsko uređenje omogućava kapitalizam, njenu javnu sferu degradira novinarstvo koje kapitalizam proizvodi.
Ipak, žuto novinarstvo ima jednu čudnu osobinu – ljudi mu veruju. Svakako, ono je senzacionalističko, blještavo i gađa najprostije ljudske porive, ali je percipirano kao iskreno. Deluje kao da je samo glupa i nevina razonoda. S druge strane, ozbiljno novinarstvo, koje teži da edukuje i informiše, kao što smo već rekli, doživljava dugoročni i za sada nezaustavljivi pad poverenja. Tajna ove kontraintuitivne raspodele poverenja je sledeća: i žuto novinarstvo i ozbiljno novinarstvo su neiskreni.
Dok prvo podriva demokratiju pod izgovorom da samo juri profit i „daje ljudima šta žele da čuju/vide/pročitaju“, drugo podržava demokratiju praveći se da to ne radi, već da je objektivno. Ova zajednička neiskrenost uglavnom nije očigledna.
Smatram da je većina ljudi sklona da za novinarstvo koje vidi kao kič i jeftino, takođe oceni i kao iskreno. Time se može objasniti i velika popularnost koju uživaju krajnje nekvalitetni programi i emisije na televiziji u Srbiji. Svašta može da postane prihvatljivo, ali pripadnici publike ne žele da se osete prevareno.
Upotrebimo ovu logiku sada u drugom pravcu – prema novinarstvu koje se smatra za ozbiljno i uglađeno. Ono već deluje kao da je sposobno da nešto krije – svoju agendu, izvore finansiranja i interese vlasnika. Doterani i sređeni novinari sa svojim pravilnim akcentima i lepim odelima ne emituju sliku sa kojom se publika identifikuje, već deluju kao da su sposobni da prikriju svoje namere.
U ovom pogledu je Lipman u pravu – ljudi neće detaljno istražiti žute medije i ozbiljne medije, njihove novinare i izvore koje koriste, ali će o njima stvoriti stereotipnu sliku. Upravo tu su kreatori sadržaja na internetu pametniji. Oni znaju da njihova publika posmatra stvari kroz stereotipe i stoga ne pokušava da zakukulje odnos sa njima, već otvoreno iznose svoje pristrasnosti (bile one prave ili ne). Tu leži i recept za povratak poverenja u ozbiljne medije.
Biti novinar
Budućnost izveštavanja nije u objektivnosti i nepristrasnosti, već u radikalnoj transparentnosti. Mediji koji žele da rade slobodno moraju pre svega da budu iskreni sa sobom – da ne stoje na pijedestalu objektivnosti, već da svakodnevno daju doprinos liberalnoj demokratiji, kao preduslovu za njihov slobodan rad. Zatim, ako žele da imaju poverenje javnosti koju pokušavaju da informišu i edukuju, moraju da budu iskreni o svojoj ideologiji i pogledu na svet, bez izuzimanja drugačijih iz izveštavanja.
Tek tada će publika percipirati ozbiljne novinare kao iskrene i transparentne, a ne licemerne. Jasno je, naravno, da postoje redakcije i novinari koji rigoroznim radom zaslužuju bolju percepciju, ali je takođe i jasno da su mnogi zarobljeni u fikciji o sopstvenoj neutralnosti. Objektivnost u novinarstvu je pogrešan ideal koji, osim što je nedostižan, može da bude štetan za poverenje koju publika poklanja medijima.
Da li bi radikalna transparentnost novinare učinila ideološkim radnicima – donekle. Da li slobodni novinari mogu da postoje u bilo kom drugom društvenom uređenju – ne. U praksi, radikalna transparentnost bi uključivala:
(a) jasnu uređivačku logiku i ideologiju medija, (b) precizno razgraničenje kada se prelazi sa informisanja o događaju na njegovo tumačenje i (v) argumentovano objašnjavanje zašto je izabrani sagovornik relevantan za određenu temu, a ne fiktivnom neutralnošću novinara.
Ovo je, osim što je iskren, jedini način da ozbiljno novinarstvo osvoji veće poverenje od žutog novinarstva. Društvo u kojem mediji koji informišu i obrazuju svoju publiku imaju poverenje, te grade njene demokratske kompetencije, je društvo koje može da formira informisane i jasne stavove o politici. Bonus radikalne transparentnosti medija bi bila i ogoljenost novinara koji ne rade u interesu demokratije, ali i mogućnost građana da otvoreno diskutuju o takvom društvenom uređenju.
Treba ipak napomenuti da radikalna transparentnost novinara nosi određene rizike. Na primer, u ogoljenošću svojih stavova i pogleda na svetu, novinari bi mogli da deluju kao da doprinose polarizaciji javne sfere, dok bi i bilo teško razlikovati iskrenu transparentnost od manipulativne. U ovom pogledu, ključnu ulogu bi igrala promućurnost i demokratske kompetencije prosečne osobe koja prati vesti.
Uloga novinara koji teže demokratiji je da približe građanima kompleksne teme uz pomoć relevantnih informacija i kvalitetnih sagovornika.
Po tom pitanju, Vinston Čerčil je rekao da je najbolji argument protiv demokratije petominutni razgovor sa prosečnim glasačem. Ovaj argument će jedino biti pobijen stvaranjem građana sa demokratskim kompetencijama, a u tom zadatku mediji mogu da imaju presudnu ulogu.
To je korisnost od eksperata u javnoj sferi, a ne kada u gostovanju performativno izgovore par površnih rečenica i zvuče stručno laiku (ili pak kad u široko definisanoj ulozi „analitičara“ ne doprinose kapacitetu građana da razumeju određenu temu, već ističu ispravnost ličnih stavova). Novinar mora da razume razliku između ovih sagovornika.
Ako novinar, svesno ili ne, dovodi sagovornike „da popune prostor“ i budu „korisni idioti“ koji daju privid diskusije i slobode u kontrolisanoj javnoj sferi – on nije novinar, već zagađivač.
Autor: Mladen Lazarević, menadžer komunikacija Instituta za razvoj i inovacije
