Од 1950. године, приближно 50% целокупног земљишта на глобалном нивоу је претворено из нетакнуте природе у пољопривредно земљиште и инфраструктуру. Скоро 90% светских екосистема сада се сматра деградираним или критично деградираним. Око милион врста је на ивици изумирања, а седам од девет планетарних граница је гурнуто у зону високог ризика, при чему је пољопривреда главни покретач за њих пет (промена намене земљишта, промена режима слатких вода, модификација биогеохемијских токова, климатске промене и интегритет биосфере).
Најновија анализа коју је спровео истраживачки тим са института KAIST, у сарадњи са Pacific Northwest National Laboratory, показала је да тренутни нивои емисија више него двоструко премашују одрживи лимит планете, при чему је пољопривреда други највећи сектор по емисији гасова са ефектом стаклене баште, одмах након енергетског сектора (око 25% укупних глобалних емисија).
Агрегатне анализе, попут извештаја IPCC-а, указују на то да су земљишта на глобалном нивоу изгубила значајан проценат свог првобитног садржаја угљеника. У Србији се процењује да се годишње са површине од 1 хектара ерозијом изгуби око 1 тона земљишта, што је слој који садржи најплодније земљиште. Нека предвиђања кажу да нам преостаје свега између 50 и 60 жетви ако се пољопривредни системи не промене. Вековима смо земљиште третирали као физичку подлогу коју треба механички обрађивати, занемарујући чињеницу да је земљиште и биолошки систем. Оно садржи животиње, гљиве, бактерије и друге организме који обављају безброј критичних функција (нпр. складиштење угљеника, филтрацију воде и кружење хранљивих материја).
Конвенционална пољопривреда, која користи механичку обраду земљишта, ремети овај систем, спречавајући његову отпорност на ефекте климатских промена.
Када говоримо о губитку биодиверзитета, обично прво помислимо на нама симпатичне сисаре попут велике панде или на импресивне велике предаторе попут лавова и тигрова. Међутим, више од половине свих врста на планети живи у земљишту, при чему се 25% глобалног биодиверзитета налази у ономе што називамо „живим земљиштем“.
Ове врсте чине сложену биолошку мрежу чија је активност неопходна за производњу хране. За сваку врсту коју сматрамо штеточином, постоји око 17.000 врста које су корисне или индиферентне. Интензивна пољопривреда уништава њихово станиште, а земљиште, које се сматра необновљивим ресурсом, постаје фактички стерилисано.
Интензивна пољопривреда је деценијама максимизирала приносе, док је практично уништавала здравље земљишта. Оно што смо некада називали „плодност земљишта“ заправо је у великој мери било трошење биолошког наслеђа. Да цитирамо једног нашег пољопривредника: „Данас сматрамо тракторе и другу тешку механизацију кључним ресурсима, али главни ресурс је само земљиште.“ Без здравог земљишта не можемо градити пољопривредне системе који су одрживи и отпорни на климатске промене.
Интензивна пољопривреда је деценијама максимизирала приносе, док је практично уништавала здравље земљишта.
Упркос суморној ситуацији, најновији рад објављен у часопису „Global Sustainability“ доноси доказе да одрживе пољопривредне праксе засноване на очувању земљишта могу да преокрену деструктивне трендове, и да се транзиција ка одрживим пољопривредним праксама већ одвија.
Између 2008/09. и 2018/19. године, пољопривредне праксе које се фокусирају на очување земљишта, скоро су се удвостручиле са приближно 100 милиона хектара на 205 милиона хектара, а тренутно се примењују на око 15% глобалног обрадивог земљишта, потенцијално достижући 50% до 2050. године. Годишња стопа усвајања убрзала се са 5 милиона хектара годишње током 1990-их и 2000-их на приближно 10 милиона хектара годишње од 2008. године.
Примена метода очувања земљишта има потенцијал да секвестрира око 0,5 до 0,9 тона угљеника по хектару годишње, потенцијално око 0,4–0,8 гигатона угљеника годишње на глобалном нивоу, уз истовремено смањење потрошње горива до 70%. Ове праксе стварају здравија земљишта која повећавају задржавање воде, смањују ерозију и пружају већу отпорност на суше и поплаве. У контексту Србије, тренутно немамо поуздане податке о обиму примене ових пракси, осим неформалног искуства самих пољопривредника и умрежавања оствареног кроз Савез за регенеративну пољопривреду Србије, али се заједнички напори евидентно повећавају.
Охрабрујући статистички податак на глобалном нивоу указује да је пораст од 2008/09. године готово равномерно подељен између земаља Глобалног југа (50,5%) и земаља Глобалног севера (49,5%). Ово имплицира да смислена транзиција не захтева технолошка решења резервисана за најбогатије земље. Такође, принципи одрживости могу се једнако ефикасно примењивати на малим, као и на великим површинама. Иако можемо тврдити да ублажавање климатских промена захтева глобални напор, побољшање здравља земљишта је нешто што је у нашој сфери утицаја односно контроле, као и унапређење отпорности на ефекте климатских промена.
Да би се постигли оптимални резултати, примена мора бити синергијска, системска и прилагођена локалним условима. Произвољно и делимично усвајање или придржавање одређеног скупа метода није довољно. Ово би могао бити један од разлога зашто су најуспешнија усвајања широм света водиле мреже пољопривредника, дељењем знања и признањем међу самим пољопривредницима, и експериментисања на локалном нивоу.
Већина пољопривредних газдинстава на светском нивоу (више од 570 милиона) су мале и породичне фарме. Мале фарме (мање од 2 хектара) обрађују око 12% светског пољопривредног земљишта. Породичне фарме обрађују око 75% пољопривредног земљишта и производе 80% хране на светском нивоу, по њеној вредности.
У Србији, пионирски успех у транзицији ка одрживим пољопривредним системима, као што је регенеративна пољопривреда, такође је дошао „одоздо“ и подржан је умрежавањем пољопривредника и међусобним дељењем знања. Овај процес и приступ такође пресликава саму структуру наше пољопривреде. У Србији, од укупно 508.325 пољопривредних газдинстава, 506.323 представљају породична газдинства.
Површина расположивог земљишта пољопривредних газдинстава износи 3.947.257 хектара, 82,1% је коришћено пољопривредно земљиште, а 90% користе породична газдинства. Од укупног броја газдинстава, 2.002 су у власништву правних лица и предузетника, док су преостала (99,6%) породична газдинства.
Иако је транзиција коју воде пољопривредници евидентна, начини на које организујемо друштво, распоређујемо ресурсе и концептуализујемо развој не иду јој у прилог.
Интензивна пољопривреда није настала зато што су пољопривредници глупи, немарни или зли. Настала је у специфичном историјском контексту, процесу индустријализације и комодификације, и економском систему који захтева бесконачан раст, стварајући зависност од купљених инпута и интегришући пољопривреду у глобалне токове капитала. Пољопривредни модел који се фокусира на здравље земљишта, биодиверзитет и смањене екстерне инпуте прети тренутним моделима производње. Тренутни социо-економски систем инкорпорира пољопривредна газдинства исто као и све друге производне јединице, процењујући их искључиво на основу производне метрике, игноришући еколошке трошкове, што је материјална окосница пољопривредног система.
Дизајнирани да би извлачили профит на свакој тачки прехрамбеног ланца вредности, краткорочни финансијски модели екстернализују ризике и трошкове повезане са деградацијом земљишта тако што их једноставно изостављају из једначине. Фокус остаје на повећању пољопривредне производње иако не постоји недостатак хране. Неизвесности повезане са храном су укорењене у друштвеним феноменима као што су сиромаштво и неједнакост, а не у недостатку производње.
Да закључимо, постављање пољопривреде на одрживе основе има потенцијал да допринесе решењу сложеног скупа међусобно повезаних проблема везаних за климу, биодиверзитет, воду и земљиште. Пољопривреда која се заснива на конзервацији земљишта обнавља његово здравље, секвестрира угљеник, обнавља биодиверзитет и омогућава производњу без угрожавања планетарних граница.
Дакле, морамо избацити краткорочну продуктивност као примарни циљ у корист здравља земљишта, и прећи са проповедања и морализирања на организовање и омогућавање транзиције кроз конкретну односно материјалну подршку за пољопривреднике.
Аутор: Синиша Борота, социолог, Институт за развој и иновације
