Od 1950. godine, približno 50% celokupnog zemljišta na globalnom nivou je pretvoreno iz netaknute prirode u poljoprivredno zemljište i infrastrukturu. Skoro 90% svetskih ekosistema sada se smatra degradiranim ili kritično degradiranim. Oko milion vrsta je na ivici izumiranja, a sedam od devet planetarnih granica je gurnuto u zonu visokog rizika, pri čemu je poljoprivreda glavni pokretač za njih pet (promena namene zemljišta, promena režima slatkih voda, modifikacija biogeohemijskih tokova, klimatske promene i integritet biosfere).
Najnovija analiza koju je sproveo istraživački tim sa instituta KAIST, u saradnji sa Pacific Northwest National Laboratory, pokazala je da trenutni nivoi emisija više nego dvostruko premašuju održivi limit planete, pri čemu je poljoprivreda drugi najveći sektor po emisiji gasova sa efektom staklene bašte, odmah nakon energetskog sektora (oko 25% ukupnih globalnih emisija).
Agregatne analize, poput izveštaja IPCC-a, ukazuju na to da su zemljišta na globalnom nivou izgubila značajan procenat svog prvobitnog sadržaja ugljenika. U Srbiji se procenjuje da se godišnje sa površine od 1 hektara erozijom izgubi oko 1 tona zemljišta, što je sloj koji sadrži najplodnije zemljište. Neka predviđanja kažu da nam preostaje svega između 50 i 60 žetvi ako se poljoprivredni sistemi ne promene. Vekovima smo zemljište tretirali kao fizičku podlogu koju treba mehanički obrađivati, zanemarujući činjenicu da je zemljište i biološki sistem. Ono sadrži životinje, gljive, bakterije i druge organizme koji obavljaju bezbroj kritičnih funkcija (npr. skladištenje ugljenika, filtraciju vode i kruženje hranljivih materija).
Konvencionalna poljoprivreda, koja koristi mehaničku obradu zemljišta, remeti ovaj sistem, sprečavajući njegovu otpornost na efekte klimatskih promena.
Kada govorimo o gubitku biodiverziteta, obično prvo pomislimo na nama simpatične sisare poput velike pande ili na impresivne velike predatore poput lavova i tigrova. Međutim, više od polovine svih vrsta na planeti živi u zemljištu, pri čemu se 25% globalnog biodiverziteta nalazi u onome što nazivamo „živim zemljištem“.
Ove vrste čine složenu biološku mrežu čija je aktivnost neophodna za proizvodnju hrane. Za svaku vrstu koju smatramo štetočinom, postoji oko 17.000 vrsta koje su korisne ili indiferentne. Intenzivna poljoprivreda uništava njihovo stanište, a zemljište, koje se smatra neobnovljivim resursom, postaje faktički sterilisano.
Intenzivna poljoprivreda je decenijama maksimizirala prinose, dok je praktično uništavala zdravlje zemljišta. Ono što smo nekada nazivali „plodnost zemljišta“ zapravo je u velikoj meri bilo trošenje biološkog nasleđa. Da citiramo jednog našeg poljoprivrednika: „Danas smatramo traktore i drugu tešku mehanizaciju ključnim resursima, ali glavni resurs je samo zemljište.“ Bez zdravog zemljišta ne možemo graditi poljoprivredne sisteme koji su održivi i otporni na klimatske promene.
Intenzivna poljoprivreda je decenijama maksimizirala prinose, dok je praktično uništavala zdravlje zemljišta.
Uprkos sumornoj situaciji, najnoviji rad objavljen u časopisu „Global Sustainability“ donosi dokaze da održive poljoprivredne prakse zasnovane na očuvanju zemljišta mogu da preokrenu destruktivne trendove, i da se tranzicija ka održivim poljoprivrednim praksama već odvija.
Između 2008/09. i 2018/19. godine, poljoprivredne prakse koje se fokusiraju na očuvanje zemljišta, skoro su se udvostručile sa približno 100 miliona hektara na 205 miliona hektara, a trenutno se primenjuju na oko 15% globalnog obradivog zemljišta, potencijalno dostižući 50% do 2050. godine. Godišnja stopa usvajanja ubrzala se sa 5 miliona hektara godišnje tokom 1990-ih i 2000-ih na približno 10 miliona hektara godišnje od 2008. godine.
Primena metoda očuvanja zemljišta ima potencijal da sekvestrira oko 0,5 do 0,9 tona ugljenika po hektaru godišnje, potencijalno oko 0,4–0,8 gigatona ugljenika godišnje na globalnom nivou, uz istovremeno smanjenje potrošnje goriva do 70%. Ove prakse stvaraju zdravija zemljišta koja povećavaju zadržavanje vode, smanjuju eroziju i pružaju veću otpornost na suše i poplave. U kontekstu Srbije, trenutno nemamo pouzdane podatke o obimu primene ovih praksi, osim neformalnog iskustva samih poljoprivrednika i umrežavanja ostvarenog kroz Savez za regenerativnu poljoprivredu Srbije, ali se zajednički napori evidentno povećavaju.
Ohrabrujući statistički podatak na globalnom nivou ukazuje da je porast od 2008/09. godine gotovo ravnomerno podeljen između zemalja Globalnog juga (50,5%) i zemalja Globalnog severa (49,5%). Ovo implicira da smislena tranzicija ne zahteva tehnološka rešenja rezervisana za najbogatije zemlje. Takođe, principi održivosti mogu se jednako efikasno primenjivati na malim, kao i na velikim površinama. Iako možemo tvrditi da ublažavanje klimatskih promena zahteva globalni napor, poboljšanje zdravlja zemljišta je nešto što je u našoj sferi uticaja odnosno kontrole, kao i unapređenje otpornosti na efekte klimatskih promena.
Da bi se postigli optimalni rezultati, primena mora biti sinergijska, sistemska i prilagođena lokalnim uslovima. Proizvoljno i delimično usvajanje ili pridržavanje određenog skupa metoda nije dovoljno. Ovo bi mogao biti jedan od razloga zašto su najuspešnija usvajanja širom sveta vodile mreže poljoprivrednika, deljenjem znanja i priznanjem među samim poljoprivrednicima, i eksperimentisanja na lokalnom nivou.
Većina poljoprivrednih gazdinstava na svetskom nivou (više od 570 miliona) su male i porodične farme. Male farme (manje od 2 hektara) obrađuju oko 12% svetskog poljoprivrednog zemljišta. Porodične farme obrađuju oko 75% poljoprivrednog zemljišta i proizvode 80% hrane na svetskom nivou, po njenoj vrednosti.
U Srbiji, pionirski uspeh u tranziciji ka održivim poljoprivrednim sistemima, kao što je regenerativna poljoprivreda, takođe je došao „odozdo“ i podržan je umrežavanjem poljoprivrednika i međusobnim deljenjem znanja. Ovaj proces i pristup takođe preslikava samu strukturu naše poljoprivrede. U Srbiji, od ukupno 508.325 poljoprivrednih gazdinstava, 506.323 predstavljaju porodična gazdinstva.
Površina raspoloživog zemljišta poljoprivrednih gazdinstava iznosi 3.947.257 hektara, 82,1% je korišćeno poljoprivredno zemljište, a 90% koriste porodična gazdinstva. Od ukupnog broja gazdinstava, 2.002 su u vlasništvu pravnih lica i preduzetnika, dok su preostala (99,6%) porodična gazdinstva.
Iako je tranzicija koju vode poljoprivrednici evidentna, načini na koje organizujemo društvo, raspoređujemo resurse i konceptualizujemo razvoj ne idu joj u prilog.
Intenzivna poljoprivreda nije nastala zato što su poljoprivrednici glupi, nemarni ili zli. Nastala je u specifičnom istorijskom kontekstu, procesu industrijalizacije i komodifikacije, i ekonomskom sistemu koji zahteva beskonačan rast, stvarajući zavisnost od kupljenih inputa i integrišući poljoprivredu u globalne tokove kapitala. Poljoprivredni model koji se fokusira na zdravlje zemljišta, biodiverzitet i smanjene eksterne inpute preti trenutnim modelima proizvodnje. Trenutni socio-ekonomski sistem inkorporira poljoprivredna gazdinstva isto kao i sve druge proizvodne jedinice, procenjujući ih isključivo na osnovu proizvodne metrike, ignorišući ekološke troškove, što je materijalna okosnica poljoprivrednog sistema.
Dizajnirani da bi izvlačili profit na svakoj tački prehrambenog lanca vrednosti, kratkoročni finansijski modeli eksternalizuju rizike i troškove povezane sa degradacijom zemljišta tako što ih jednostavno izostavljaju iz jednačine. Fokus ostaje na povećanju poljoprivredne proizvodnje iako ne postoji nedostatak hrane. Neizvesnosti povezane sa hranom su ukorenjene u društvenim fenomenima kao što su siromaštvo i nejednakost, a ne u nedostatku proizvodnje.
Da zaključimo, postavljanje poljoprivrede na održive osnove ima potencijal da doprinese rešenju složenog skupa međusobno povezanih problema vezanih za klimu, biodiverzitet, vodu i zemljište. Poljoprivreda koja se zasniva na konzervaciji zemljišta obnavlja njegovo zdravlje, sekvestrira ugljenik, obnavlja biodiverzitet i omogućava proizvodnju bez ugrožavanja planetarnih granica.
Dakle, moramo izbaciti kratkoročnu produktivnost kao primarni cilj u korist zdravlja zemljišta, i preći sa propovedanja i moraliziranja na organizovanje i omogućavanje tranzicije kroz konkretnu odnosno materijalnu podršku za poljoprivrednike.
Autor: Siniša Borota, sociolog, Institut za razvoj i inovacije
