Dok sedimo na klupi, pored nas prolazi muškarac srednjih godina koristeći jedno od najnovijih i trenutno, verovatno najomraženijih vidova transporta – električni trotinet. Sasvim očekivano, dolazi do kratke serije negodovanja i neodobravanja novog saobraćajnog faktora primarno u svetlu ugrožavanja bezbednosti i pomalo u kontekstu pomodarstva. Nakon toga, jedna od prisutnih osoba poentira komentarišući sasvim drugu, nama ovde interesantniju dimenziju ove pojave koja se odnosi na definisanje društvenog identiteta. Naime, njen glavni utisak jeste da ta „dečja spravica“ prosto nije adekvatna za jednog muškaraca – „pravog muškarca“. Opaska se odnosila na pitanje kako bi „malo jači muškarac izgledao na električnom trotinetu?“ Navodno smešno, jednostavno ne ide. Pitam se, da li bi stvarno malo „jači“ muškarac izgledao smešno na električnom trotinetu? Verovatno bi, ali zašto? A šta da je trotinet malo veći? Džaba, „pravi muškarac“ vozi „pravi automobil“, što veći, luksuzniji i brži.
U tom trenutku postaje kristalno jasno da nikakva priča o energetskoj efikasnosti, ekološkom otisku i sl. ovde ne može da parira snažno ustoličenim koncepcijama društvenog statusa i identiteta „pravog muškarca“. Da se ogradimo i da ne morališemo, ovde se ne radi o tome da li je vožnja električnog trotineta zapravo održiva taktika za ublažavanje klimatskih promena ili nije, da li je dobro forsirati mikromobilnost umesto vožnje automobila u kontekstu bezbednosti, itd. Možemo jednostavno i bezbedno primetiti već poprilično očiglednu i objektivno potkrepljenu društvenu potrebu da se smanji broj automobila u gradskom saobraćaju i da se ozbiljno posveti optimizaciji urbane mobilnosti, tačnije da se prostorno planiranje prestane potčinjavati automobilu kao osnovnom prevoznom sredstvu.
Dakle, navedenu situaciju koristimo kao udžbenički primer u kojem se nova, pretpostavimo ekološki prihvatljivija tehnološka pojava i društvena praksa sudara sa istorijski nastalim i godinama utvrđivanim društvenim normama, statusima i identitetima. Malo koji statusni paket i identitetski okvir je češće reprodukovan i preciznije definisan od „pravog muškarca“. Ako ovde dodamo i činjenicu da su vozači automobila primarno odrasli muškarci u srednjim godinama, dobijamo čeoni sudar kojeg je gotovo nemoguće razrešiti verbalno, sporazumom, na licu mesta. Za to je potreban temeljan zapisnik i ozbiljan proceduralni postupak koji ima potencijal da se rasteže godinama. Kako bismo se uhvatili sa ovim u koštac moramo se malo bliže osvrnuti na vozače automobila.
U Republici Srbiji postoje izrazite rodne nejednakosti u posedovanju automobila i vozačke dozvole u korist odraslih muškaraca, pretežno u srednjim godinama.
Ozbiljan deo ove demografske grupe takođe je istorijski imao najveći pristup materijalnim resursima te i danas poseduje najveću količinu društvene moći koja se između ostalog manifestuje i u kreiranju javnog i privatnog prostora. Dalje, kako je materijalni prihod veoma dobro povezan sa statusom, društveni slojevi koji imaju viševekovni privilegovani pristup materijalnim resursima reprodukuju određene statusne simbole utemeljene na materijalnoj osnovi. Kako ti društveni slojevi iskazuju određene statusne simbole, individue koje pretenduju da se nađu u tom društvu teže da ih reprodukuju kako znaju i umeju. Drugim rečima, mnogi ljudi rade/kupuju različite stvari kako bi unapredili percipirani društveni status.
Ovaj fenomen u kontekstu konzumerizma u literaturi je poznat kao „upadljiva potrošnja“. Ona je primarno motivisana iskazivanjem određenog društvenog statusa, bilo to iPhone ili dobra stara skulptura lava na ogradi prednjeg dvorišta. Suština je da su upotrebna i estetska vrednost često sekundarni u odnosu na statusne simbole koji se formiraju posredstvom zajednice. Takođe imamo tendenciju da trošimo više kada smo u društvu kao i na stvari koje su vidljivije. Na primer, korisnost, neophodnost i isplativost određenog modela šporeta računaju se za svaki potencijalno potrošeni dinar dok takva vrsta računice ne igra veliku ulogu kad treba da se postavljaju velelepne skulpture lavova na ograde prednjeg dvorišta. Oni se „isplate“ na drugi način.
Varijanta ovog fenomena može da se prepozna čak i kada su javni radovi u pitanju. Na primer, izgradnja porozne staze u parku koja nije previše ekološki invazivna, koja doprinosi očuvanju biodiverziteta, smanjuje efekat urbanih ostrva toplote i u konačnici manje opterećuje kolena i zglobove, može veoma lako da se protumači od strane korisnika kao traljavo, sirotinjsko ili štedljivo rešenje. U tom kontekstu je često politički racionalnije i bezbednije uredno popločati sve to behatonom „onako kako Bog zapoveda“. Tako je možda bolje baciti stare cipele u kantu nego da nas komšija vidi kako idemo kod šustera. Jer veća je verovatnoća da će nas komšija okarakterisati kao siromašne, škrte ili sitničave nego kao ekološki odgovorne, praktične i skromne. Na kraju krajeva, štedljivost se najčešće povezuje sa nižim društvenim statusom; dok je izobilje, koje nezaobilazno podrazumeva stvaranje viškova i samim tim bacanje (hrane, odeće, itd), istorijski povezuje sa višim društvenim statusom.
Ono što je nekad važilo za poželjno ponašanje i predstavljalo posledice visokog društvenog položaja, nakon što posredstvom tehnološkog razvoja postane deo svakodnevnice, ponekad se zadržava u sferi društvenog identiteta koji se neko vreme ne preispituje previše.
Takoreći, određeni oblici ponašanja koji su evoluirali u određenom istorijskom kontekstu, u jednom trenutku prosto prestaju da budu u skladu sa zahtevima i izazovima današnjice. Uzmimo ovde ishranu bogatu mesom kao primer. Ne moramo da sežemo u daleku prošlost da bismo došli do perioda kada se meso uglavnom jelo jednom nedeljno ili par puta nedeljno dok su najprivilegovaniji slojevi stanovništva bili u poziciji da priušte meso na dnevnom nivou što je signaliziralo određenu vrstu materijalne stabilnosti i nezavisnosti. Tako da danas tačno znamo šta generalno jedu pravi, veliki i jaki muškarci koji su sposobni da obezbede sebe i svoju porodicu – meso, u svakom obroku i u svakom obliku. I ne jedu malo, već puno, tačnije onoliko koliko žele.
Kako ubediti „pravog muškarca“ da zameni deo automobilske kilometraže biciklom ili da za nijansu smanji unos mesa na nedeljnom nivou (pretpostavimo da za to postoji razlog)? Svaki argument u korist ličnog zdravlja, ublažavanja neželjenih efekata klimatskih promena, i sl, neće imati velike šanse u klinču sa godinama reprodukovanim identitetom, trenutno percepiranim kao takvim od strane bliskih društvenih grupa, implicitno povezanim sa povećanim pristupom materijalnim resursima i raznim drugim društveno-poželjnim privilegijama. Najčešće nije produktivno boksovati iz ovog klinča već je nekad preporučljivo sačuvati snagu i promeniti ring kako bi mogli upotrebiti delotvornije kombinacije.
Hipotetički dijalog se ne vodi samo sa pojedincem već posredno sa viševekovnim društvenim kontekstom odnosno uverenjima, stavovima i vrednostima koja utiču na formiranje identiteta, godinama ojačavanog emocijama, i koji se razvija i reprodukuje u sklopu bliskih društvenih grupa. Individue teže da održe društvenu pripadnost odnosno da izbegnu potencijalne oblike ostrakizma usvajanjem nepoželjnih oblika ponašanja ili oblika ponašanja koja im neće doneti prednost u kontekstu društvenog statusa. Štaviše, postoje i dobro dokumentovani efekti povratne sprege koji se manifestuju u slučajevima kada prvobitna uverenja postaju još jača kada bivaju izložena suprotnim argumentima i dokazima.
Generalno, svako iskazivanje stavova koji su u suprotnosti sa već postojećim stavovima se u određenoj meri doživljava kao napad na identitet.
Intenzitet će zavisiti od mnogobrojnih faktora, ali ma koliko bili inteligentni, obrazovani, upoznati sa principima formalne logike i istreniranog kritičkog mišljenja, ovo svi doživljavamo i reakciju imamo pre svega na emocionalnom nivou. Poželjno je da to prepoznamo, da se sa tim nosimo na najbolji mogući način i da učestvujemo u proizvodnji društvenih okolnosti koje omogućavaju konstruktivan dijalog. Međutim, čak i sa najboljim namerama, ovo nije dovoljno za masovnu promenu ponašanja, pogotovo ne dovoljno brzo kao što nam trenutni ekološki izazovi diktiraju. Navedenim primerima bi mogli dodati čitav niz takođe dobro potkrepljenih fenomena i mehanizama koji nam značajno otežavaju konstruktivnu i svrhovitu komunikaciju. Najsvežije testiran primer se odnosi na činjenicu da naše razumevanje čak i relativno banalnih i osnovnih pojmova i asocijacija se značajno razlikuje od drugih individua, dok smo u isto vreme, poprilično optimistični po pitanju zajedničkog razumevanja istih. Istraživanje objavljeno u martu ove godine pokazalo je da je verovatnoća da dve nasumično odabrane osobe imaju isto viđenje pojma „pingvin“ odnosno da im se razumevanje koncepta „pingvina“ podudara, svega 12%.
Na kraju, ako jedan oblik ponašanja u harmoniji sa određenim društvenim identitetom, kritička argumentacija nema preterane šanse da navedeno ponašanje modifikuje. Kao što neodrživ ili društveno nepoželjan oblik ponašanja najčešće nije izabran pomoću nekakvog analitičkog metoda, ono se najverovatnije neće promeniti isključivo posredstvom istog. Preporučljivo je težiti materijalnoj promeni stvarnosti na način koji omogućava, ohrabruje ili uslovljava ciljane izbore. U kontekstu urbane mobilnosti i dizajniranja javnog prostora, u pitanju je konflikt između interesa različitih društvenih grupa sa klasnim primesama, gde su metode konstruktivnog dijaloga poželjne ali sekundarne. Primarno je osnažiti društvene grupe koje istorijski nisu imale dovoljno mogućnosti da utiču na kreiranje javnog prostora i omogućiti im da izraze svoje potrebe i ostvare svoj interes.
Autor: Siniša Borota, sociolog
