За свако друштвено корисно писање мислим да су потребни емоције и стил. С тим да стил писања, између осталог, може бити популистички или егоцентрични, занимљив или напоран, али емоције морају бити искрене. То да су емоције искрене значи да пишете о нечему што вас усхићује, узнемирава, нервира, насмеје, па кроз писање налазите олакшање и шаљете поруку. Када нема емоција пишете по наруџбини и то није више у корист друштва него наручиоца.
У последње време ме обузима нервирање, тако да је испуњен предуслов емоције. Нервирам се због начина и актера тумачења индустријске политике Србије у јавности. Као последица тога пишем ово сматрање. Док стил као други услов за друштвено корисно писање оцените сами. Да појачам емоцију док пишем и унесем мало смеха у опште сивило, одзвањају ми у глави речи сталног госта најчувеније емисије спортско-кабинетског типа – ,,у очи се гледамо и лажемо…”.
Управо се то дешава у паради о индустријској политици коју гледамо и слушамо у јавном простору, а чији сам један мали део у улози економисте-корисног идиота. Парада се одвија тако што се у очи гледамо и лажемо када говоримо и анализирамо неуспех и de facto непостојању индустријске политике у Србији, која de jure постоји у форми Стратегије индустријске политике Републике Србије од 2021. до 2030. године. У параду су укључени економисти, новинари, професори, доминантне интересне групе, Министарство привреде, као и доносилац економских одлука. Парада има и свој контекст, и потребно га је разумети кроз тражење новог извора за веће стопе раста БДП у Србији.
Српска привреда из доба Јуре
Сада је већ јасно и не може се оспорити да модел економског раста у Србији, који је заснован на страним директним инвестицијама, и који је у каснијем периоду добио други извор раста у виду високих јавних инвестиција – није дугорочно одржив. Његове слабости је показала и 2025. година, у којој су стране директне инвестиције нагло смањене услед слабих економских перформанси водећих економија у Европи и неизвесности, па је то утицало негативно на стопу раста БДП.
На његову неодрживост указује и природан процес гашење радних места у субвенционисаним фирмама јер српски радници у релативном смислу нису више толико јефтина радна снага. Ово се дешава у фирмама са радно интензивним пословима и ниском додатом вредношћу, попут израде компоненти за аутомобиле. Парадигма за овај природан процес је долазак и одлазак мотања каблова у Јури из Лесковца.
Стратегија индустријске политике Републике Србије донета је још 2020. године, за период до 2030. године.
Да је проблем присутан и да тренутна економске и индустријска политика немају решење индиректно потврђује и Министарство привреде кроз свој Годишњи извештај о имплементацији индустријске стратегије. У извештају се прецизно наводи да учешће бруто додате вредности индустрије у укупној бруто додатој вредности Србије опада, и да је у 2024. години износило 21,5% у односу на 26,4% из 2015. године. Поједностављено, удео индустрије у свему што створимо из године у годину је све мањи и индустрија све мање доприноси економском расту.
Изненађење би било и очекивати да је другачије када се спроводи Стратегија индустријске политике која као једну од главних снага привредног окружења у Србији препознаје стране директне инвестиције. Само се сетите горе поменуте Јуре из Лесковца, па процените да ли је она наша снага.
Економисти-корисни идиоти у медијима
О овом проблему се у последњих годину или две, од када је постао превише уочљив, говори у професионалним медијима. Тако да питање о цензури или аутоцензури код професионалних медија на ову тему не стоји. Наравно, говори се у мери колико је у данашњим медијима у Србији и свету могуће обрађивати стручне теме, а да не постану превише досадне публици.
Пример да се проблем недовољног развоја домаће привреде и малих и средњих предузећа, као и зашто индустријска политика нема одговор, систематично прати је јутарњи програм јавног медијског сервиса. Систематично значи да се у одређеним интервалима редовно обрађује тема и позивају економисти, професори и релевантне организације као саговорници.
Управо је нервирање на једно од гостовања у поменутом јутарњем програму и било неопходна емоција за писање овог сматрања. Наиме, готово све што се тиче новинарског заната је добро урађено. Гост је изабран из академског сектора и економске струке, али настаје проблем јер новинар не добија квалитетне одговоре.
Новинар инсистира кроз усмеравање додатним питања, говор тела новинара је одличан, не прекида госта да може да понуди детаљнији одговор, али уместо одговора добијамо само флоскуле. Предвиђено време је гост економски-корисни идиот попунио и гостовање се завршило. Ништа сем потврде да проблем постоји и општих места гледаоци нису добили.
Бекство из Јура парка
Заједничко за доносиоце одлука, представнике академске заједнице, економисте и медије у обрађивању ове стручне теме која је све више присутна у професионалним медијима је да се сви гледамо у очи и лажемо. Новинари да су задовољни одговорима иако нису, професори и економисти да су битни јер су медијски присутни иако немају конкретне предлоге политика, и на крају Министарство привреде да је Стратегија индустријске политике важећи документ и да даје резултате иако не гледају семафор бруто додате вредности индустрије.
Први корак ка бекству из Јура парка у коме смо заробљени је да се сви погледамо у очи и не лажемо. Да се не заносимо великим стратегијама већ да признамо да не постоји довољно знања о индустријским политикама у Србији. Да је ова тема више од две деценије била суштински забрањена у српској привреди. И да кренемо да развијамо младе људи који ће се најпре на техничком и оперативном нивоу бавити индустријским политикама и кроз неколико година имати искуство и стратешку визију.
Аутор: Ненад Јевтовић, дипломирани економиста, Институт за развој и иновације
