Za svako društveno korisno pisanje mislim da su potrebni emocije i stil. S tim da stil pisanja, između ostalog, može biti populistički ili egocentrični, zanimljiv ili naporan, ali emocije moraju biti iskrene. To da su emocije iskrene znači da pišete o nečemu što vas ushićuje, uznemirava, nervira, nasmeje, pa kroz pisanje nalazite olakšanje i šaljete poruku. Kada nema emocija pišete po narudžbini i to nije više u korist društva nego naručioca.
U poslednje vreme me obuzima nerviranje, tako da je ispunjen preduslov emocije. Nerviram se zbog načina i aktera tumačenja industrijske politike Srbije u javnosti. Kao posledica toga pišem ovo smatranje. Dok stil kao drugi uslov za društveno korisno pisanje ocenite sami. Da pojačam emociju dok pišem i unesem malo smeha u opšte sivilo, odzvanjaju mi u glavi reči stalnog gosta najčuvenije emisije sportsko-kabinetskog tipa – ,,u oči se gledamo i lažemo…”.
Upravo se to dešava u paradi o industrijskoj politici koju gledamo i slušamo u javnom prostoru, a čiji sam jedan mali deo u ulozi ekonomiste-korisnog idiota. Parada se odvija tako što se u oči gledamo i lažemo kada govorimo i analiziramo neuspeh i de facto nepostojanju industrijske politike u Srbiji, koja de jure postoji u formi Strategije industrijske politike Republike Srbije od 2021. do 2030. godine. U paradu su uključeni ekonomisti, novinari, profesori, dominantne interesne grupe, Ministarstvo privrede, kao i donosilac ekonomskih odluka. Parada ima i svoj kontekst, i potrebno ga je razumeti kroz traženje novog izvora za veće stope rasta BDP u Srbiji.
Srpska privreda iz doba Jure
Sada je već jasno i ne može se osporiti da model ekonomskog rasta u Srbiji, koji je zasnovan na stranim direktnim investicijama, i koji je u kasnijem periodu dobio drugi izvor rasta u vidu visokih javnih investicija – nije dugoročno održiv. Njegove slabosti je pokazala i 2025. godina, u kojoj su strane direktne investicije naglo smanjene usled slabih ekonomskih performansi vodećih ekonomija u Evropi i neizvesnosti, pa je to uticalo negativno na stopu rasta BDP.
Na njegovu neodrživost ukazuje i prirodan proces gašenje radnih mesta u subvencionisanim firmama jer srpski radnici u relativnom smislu nisu više toliko jeftina radna snaga. Ovo se dešava u firmama sa radno intenzivnim poslovima i niskom dodatom vrednošću, poput izrade komponenti za automobile. Paradigma za ovaj prirodan proces je dolazak i odlazak motanja kablova u Juri iz Leskovca.
Strategija industrijske politike Republike Srbije doneta je još 2020. godine, za period do 2030. godine.
Da je problem prisutan i da trenutna ekonomske i industrijska politika nemaju rešenje indirektno potvrđuje i Ministarstvo privrede kroz svoj Godišnji izveštaj o implementaciji industrijske strategije. U izveštaju se precizno navodi da učešće bruto dodate vrednosti industrije u ukupnoj bruto dodatoj vrednosti Srbije opada, i da je u 2024. godini iznosilo 21,5% u odnosu na 26,4% iz 2015. godine. Pojednostavljeno, udeo industrije u svemu što stvorimo iz godine u godinu je sve manji i industrija sve manje doprinosi ekonomskom rastu.
Iznenađenje bi bilo i očekivati da je drugačije kada se sprovodi Strategija industrijske politike koja kao jednu od glavnih snaga privrednog okruženja u Srbiji prepoznaje strane direktne investicije. Samo se setite gore pomenute Jure iz Leskovca, pa procenite da li je ona naša snaga.
Ekonomisti-korisni idioti u medijima
O ovom problemu se u poslednjih godinu ili dve, od kada je postao previše uočljiv, govori u profesionalnim medijima. Tako da pitanje o cenzuri ili autocenzuri kod profesionalnih medija na ovu temu ne stoji. Naravno, govori se u meri koliko je u današnjim medijima u Srbiji i svetu moguće obrađivati stručne teme, a da ne postanu previše dosadne publici.
Primer da se problem nedovoljnog razvoja domaće privrede i malih i srednjih preduzeća, kao i zašto industrijska politika nema odgovor, sistematično prati je jutarnji program javnog medijskog servisa. Sistematično znači da se u određenim intervalima redovno obrađuje tema i pozivaju ekonomisti, profesori i relevantne organizacije kao sagovornici.
Upravo je nerviranje na jedno od gostovanja u pomenutom jutarnjem programu i bilo neophodna emocija za pisanje ovog smatranja. Naime, gotovo sve što se tiče novinarskog zanata je dobro urađeno. Gost je izabran iz akademskog sektora i ekonomske struke, ali nastaje problem jer novinar ne dobija kvalitetne odgovore.
Novinar insistira kroz usmeravanje dodatnim pitanja, govor tela novinara je odličan, ne prekida gosta da može da ponudi detaljniji odgovor, ali umesto odgovora dobijamo samo floskule. Predviđeno vreme je gost ekonomski-korisni idiot popunio i gostovanje se završilo. Ništa sem potvrde da problem postoji i opštih mesta gledaoci nisu dobili.
Bekstvo iz Jura parka
Zajedničko za donosioce odluka, predstavnike akademske zajednice, ekonomiste i medije u obrađivanju ove stručne teme koja je sve više prisutna u profesionalnim medijima je da se svi gledamo u oči i lažemo. Novinari da su zadovoljni odgovorima iako nisu, profesori i ekonomisti da su bitni jer su medijski prisutni iako nemaju konkretne predloge politika, i na kraju Ministarstvo privrede da je Strategija industrijske politike važeći dokument i da daje rezultate iako ne gledaju semafor bruto dodate vrednosti industrije.
Prvi korak ka bekstvu iz Jura parka u kome smo zarobljeni je da se svi pogledamo u oči i ne lažemo. Da se ne zanosimo velikim strategijama već da priznamo da ne postoji dovoljno znanja o industrijskim politikama u Srbiji. Da je ova tema više od dve decenije bila suštinski zabranjena u srpskoj privredi. I da krenemo da razvijamo mlade ljudi koji će se najpre na tehničkom i operativnom nivou baviti industrijskim politikama i kroz nekoliko godina imati iskustvo i stratešku viziju.
Autor: Nenad Jevtović, diplomirani ekonomista, Institut za razvoj i inovacije
