Počnimo sa opšteprihvaćenom činjenicom – tehnološki društveni uticaj ne postoji. Drugim rečima, tehnologija je sama po sebi društveno neutralna. Društveni uticaj nastaje, isključivo, kada se tehnologija manifestuje u društvenom kontekstu i u skladu sa određenim interesima, ciljevima i namerama. Uzmimo nož kao primer jedne univerzalno korišćene tehnološke naprave. Nekad se noževi koriste za seckanje povrća za supu, a nekad se koriste kao hladno oružje. Tamo gde se noževi koriste kao hladno oružje, tehnološke inovacije u cilju sprečavanja posledica navedene društvene prakse neće imati zamišljen uticaj. Jasno je da razliku neće napraviti nekakav pametan redizajn oštrice sa ciljem smanjenja njene efikasnosti kako bi se sprečili počinioci u njihovim nasilnim namerama. Jasno je da problem čuči u društvenim strukturama i odnosima bez čije promene neće doći do promene nasilnih namera.
Zašto onda kada otvorimo bilo koji portal koji obrađuje „zelene teme” uočavamo apsolutnu dominaciju tehnoloških rešenja, neretko oličenih i u revolucionarnim tehnološkim otkrićima, futurističkim inženjerskim fantazijama i genijalnim industrijskim inovacijama? Zašto od početka druge polovine prethodnog veka, kada su ekološke teme aktualizovane, apsolutno dominira ulaganje u tehnološka rešenja?
Iako je unapređenje tehnologije poželjan, neophodan i neminovan element društvenog razvoja, on niti je dovoljan, niti je u srži ekoloških problema, niti trenutno bilo kakvo adekvatno tehnološko rešenje postoji.
Nije racionalno kockati sa tehnološkim inovacijama i računati na njih, kao na potencijalni čarobni štapić koji bi nam trebalo omogućiti da održimo postojeće društvene strukture i oblike ponašanje, a da u isto vreme saniramo i ako je moguće obrnemo nepoželjne ekološke trendove, poput koncentracije gasova sa efektom staklene bašte. „Zelene tehnologije” predstavljaju redukcionistička rešenja za kompleksne, sistemske probleme, u nadi da će povećanjem energetske efikasnosti i smanjenim emisijama omogućiti nesmetanu reprodukciju postojećih društvenih struktura, odnosa i mehanizama eksploatacije. Dalje, postoji niz različitih oblika ponašanja i društvenih pojava koje anuliraju pozitivne efekte povećanja efikasnosti određene tehnologije poput „Dževonsovog paradoksa”, raznih oblika zelenog konzumerizma, itd.
Istorija nam pokazuje da je povećanje efikasnosti određene tehnologije, po pravilu, bivalo nadomešteno porastom potrošnje. Čak i u slučaju da tehnološke inovacije uspeju da podignu granice rasta, mi ćemo ih kroz postojeće obrasce ponašanja ponovo dostići. Prema tome, tehnološka rešenja u ovom kontekstu direktno odlažu bavljenje suštinskim problemima i potencijalnim rešenjima.
Zemlja sa ograničenim resursima ne može da omogući neograničen rast.
Suštinski problemi leže u činjenici da je tehnologija, kao takva, podređena postojećom društvenom strukturom odnosno ciljevima dominantnih, profitno orijentisanih ekonomskih politika i istorijskog fetišizma ekonomskog rasta, po sebi. Imamo kobnu kombinaciju neobuzdanog rasta potrošnje sa rastom ljudske populacije na planeti, koja već premašuje 8 milijardi.
U tom kontekstu tehnooptimizam ide pod ruku održavanju neoliberalne strukture „na aparatima” tako što su potencijalna tehnološka rešenja koja bi omogućila neograničeni ekonomski rast direktno favorizovana na štetu društvenih reformi, koje bi mogle ugroziti liberalni individualizam i konzumerizam. U skladu sa tim imamo i terminologiju poput zelenog rasta, zelene tranzicije i energetske tranzicije.
Nakon decenija obećavanja raznih tehnoloških rešenja i dalje imamo društveni sistem u kojem smo, sa jedne strane, 2. avgusta okvirno potrošili resurse koje Zemlja može da regeneriše u datoj godini, a sa druge strane žestoko podbacili u ispunjavanju čak i osnovnih životnih potreba ogromnog dela populacije. Izgradili smo neodržive potrošačke navike koje nas, najverovatnije i ne čine previše srećnim, već stvaraju simulaciju komfora i „lavirint užitaka” kontinuiranim dopaminskim „injekcijama”.
Ako na momenat analiziramo postojeće lance vrednosti, veoma brzo uviđamo niz spornih sistemskih elemenata. Uzmimo solarne panele kao primer i odmah dolazimo do litijuma koji je potreban za proizvodnju baterija za skladištenje dobijene energije. U Srbiji imamo konsenzus značajnog dela društva u vezi sa eksploatacijom jadarita (iz kojeg se dobija litijum) odnosno u vezi sa tim da ne želimo takav ekološki rizik u našem dvorištu. Rude za „zelene” i bilo koje druge tehnologije moraju da se negde „izrudare”, da se transportuju, obrade, itd. Trenutno nismo u stanju da postojeće lance vrednosti organizujemo na način koji zaobilazi ropstvo, dečji rad, trovanja na radu, devastacije lokalnih ekosistema, ekstremno siromaštvo, i razne druge oblike ljudske patnje.
Višedecenijsko oslanjanje na obećanja i anticipaciju tehnoloških rešenja predstavlja neosnovani tehnooptimizam, koji direktno doprinosi odlaganju sprovođenja drugih oblika efektivnih rešenja, umanjivanju osećaja hitnosti i pomeranju političkih rokova za klimatsku akciju.
Članci u medijima su prepuni novim, uzbudljivim i revolucionarnim tehnološkim otkrićima dok se „crvene linije” pomeraju. U političkoj sferi, zasnivanje međunarodnih konferencija, planova i predloga politika na pretpostavkama o tehnološkim rešenjima, spotiče čak i suvislu diskusiju o stvarnim i sprovodljivim sistemskim rešenjima. Čoveku koji puši tri pakle cigareta dnevno verovatno ne bismo savetovali da nastavi sa ustaljenom navikom ili eventualno smanji na kutiju i po, jer može da se osloni na eksperimentalne terapije za rak pluća koje bi trebalo da budu dostupne u budućnosti. Verovatno bi se osnovni savet lekara odnosio na određene promene u načinu života. Tehnooptimizam je godinama „usađivan” u razne planove i predloge politika uprkos odsustvu rezultata i time je kontinuirano opravdavao skromne klimatske akcije, smanjivao pritisak na najmoćnije društvene aktere, umanjivao urgentnost dominantnih ekoloških problema i odlagao društvene reforme.
Električni automobili su primer tipičnog tehnološkog kvazi-rešenja. Iako su oni definitivno deo budućnosti i bolja alternativa, po sebi predstavljaju možda samo malo manje zlo nego automobili koji koriste fosilna goriva, u pogledu mobilnosti i kao odgovor na ekološku krizu. Ovde nailazimo i na problem skalabilnosti. Tehnološke inovacije u ovom kontekstu se jednostavno ne mogu umnožiti, proširiti i sprovesti dovoljno brzo, a da u isto vreme ne potroše, prema nekim procenama, do polovine CO2 budžeta do 2050. godine, korišćenjem energije iz fosilnih izvora neophodnih za njihovu materijalizaciju.
Ključ je opet na istom mestu gde je i problem, u reformi društvene organizacije, unapređenju i egalitarizaciji mehanizama mobilnosti a ne u „ozelenjavanju” neadekvatnih i neodrživih rešenja. Potreban nam je sistemski pristup prepoznavanju suštine problema, koji su uvek bihevioralne prirode i iznalaženju društvenih mehanizama, koji su u praksi, do sada, dali rezultate. Rešenja moraju da se „uhvate u koštac” sa svom kompleksnošću društvenih odnosa koje reprodukuju postojeće društvene strukture, a one se teže menjaju nego – automobili, prozori i individualna ložišta. Ekološki izazovi zahtevaju sasvim drugačiji pristup inovacijama, jer ulaganje u razvoj novih tehnologija mora biti praćeno ulaganjem u nove načine organizovanja društva.
Autor: Siniša Borota, sociolog
